EVROPSKA MEDIJSKA REGULATIVA I STANJE U SRBIJI

U proteklim decenijama, dostizanje standarda medijskog pluralizma zauzelo je, uz slobodu izražavanja, centralno mesto u evropskoj medijskoj regulativi. Insistiranje na poštovanju ovog standarda zastupljeno je u brojnim evropskim krovnim dokumentima, uključujući Deklaraciju o slobodi izražavanja i informisanja Saveta Evrope iz 1982, Evropsku konvenciju o prekograničnoj televiziji Saveta Evrope iz 1989, Konvenciju o ljudskim pravima EU iz 2000, koja stavlja pluralizam medija u sam centar regulative.

"Sloboda i pluralizam medija moraju se poštovati", konstatuje se u članu 11 (stav 2) ovog dokumenta. Isti je slučaj i sa čuvenom Direktivom EU za audiovizuelne medijske sadržaje (Direktiva AVMS) iz 2007. gde se takođe navodi da "pluralizam informacija treba da bude osnovni princip Unije" (uvodni deo, tačka 34). Savet Evrope, 2007, čak donosi i posebnu "Preporuku o medijskom pluralizmu i raznovrsnosti medijskog sadržaja" u kojoj, između ostalog, upozorava na to da "pluralizam informacija i diverzitet medijskog sadržaja nije automatski garantovan samim umnožavanjem sredstava za komunikaciju" i da "fenomen transnacionalne medijske koncentracije može imati negativan uticaj na raznovrsnost sadržaja".

Pa ima li medijskog pluralizma u Srbiji?

Do odgovora na ovo pitanje nije teško doći i svako ga može sam dati. Svako može da uzme olovku i papir i beleži koliko puta se u jednoj emisiji vesti pojavi ista politička figura i ista politička opcija, koliko uopšte ima emisija u kojima se sučeljavaju različita mišljenja na teme koje su važne za svakodnevni život građana, koliko često se čuje kritika na račun vlasti. Svako može sam da se zapita zašto su nakon poslednjih izbora sa TV ekrana ubrzano počeli da nestaju programi u kojima se negovala debata, programi koji su bili poznati po razmeni različitih ideja i mišljenja, po iznošenju kritičkih stavova. Ili zašto se tabloidizirani opasni duh iz štampanih medija sa lakoćom proširio i na elektronske medije.

Javna debata ne izostaje samo u medijima, već i u ukupnom javnom prostoru Srbije. Ne sprovodi se na valjan način ni na nivou državnih tela i institucija koje su obavezne da sprovode javne rasprave. Čak i sama Skupština pati od nedostatka javne rasprave, koja se guši tako što se zakoni vrlo često donose po hitnom postupku.

Svako može sam da se zapita zašto su nakon poslednjih izbora sa TV ekrana ubrzano počeli da nestaju programi u kojima se negovala debata, programi koji su bili poznati po razmeni različitih ideja i mišljenja, po iznošenju kritičkih stavova. Ili zašto se tabloidizirani opasni duh iz štampanih medija s lakoćom proširio i na elektronske medije

One, koji nisu skloni da se slože s tvrdnjom da je pluralizam medija i mišljenja u Srbiji ozbiljno ugrožen, podsetićemo samo na najočiglednije primere, kao što su višemesečni štrajkovi advokata i prosvetara, projekat Beograd na vodi. Iako je pravosuđe bilo u kolapsu, u medijima su se tek pred kraj štrajka pojavile šture informacije, izostale su analize, argumenti, sučeljavanja. Javnost ni do danas nije razumela šta je bio uzrok štrajka i kakve su konsekvence.

Slično se desilo i sa projektom Beograd na vodi. Prošli su meseci dok se do javnosti nisu probila stručna mišljenja koja osporavaju ispravnost ove zamisli. U sličnoj situaciji su i prosvetari zbog čijeg štrajka najviše trpe đaci. Ali o tome niko ne govori, kao ni o brojnim drugim temama koje su od vitalnog značaja za život građana Srbije.

Pluralizam mišljenja i informacija za koji se svesrdno zalaže EU na zabrinjavajuće su niskom nivou u Srbiji, zemlji kandidatu za članstvo, pa iako se srpsko društvo iz devedesetih i politički i tehnološki značajno razlikovalo od ovog današnjeg, nećemo pogrešiti ako, u kontekstu medijskih sloboda, napravimo paralelu između ova dva perioda.

Medijski pluralizam i sloboda izražavanja i informisanja direktno su zavisni jedno od drugog. Ako nema pluralizma medija, ne može se govoriti ni o poštovanju prava na slobodu izražavanja i informisanja, i obrnuto. Oba ova standarda su dovedena u pitanje u Srbiji, a njihovo poštovanje je preduslov za informisanje u najboljem interesu javnosti, bez čega nema aktivnog građanskog učešća i istinske demokratije.

U tom smislu, u Srbiji jeste na delu vrsta moderne cenzure koja se ogleda u gušenju pluralizma medija, ali i slobodne razmene raznovrsnih ideja i mišljenja u javnoj sferi, zbog čega trpi čitavo društvo.

Izvor: Vebsajt Cenzolovka, 23.4.2015.