Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

NACRT ZAKONA O BESPLATNOJ PRAVNOJ POMOĆI: Autonomni ženski centar ukazuje da Nacrt zakona sadrži odredbe koje su diskriminatorne, ne samo u odnosu na konkretne pružaoce besplatne pravne pomoći, već u odnosu na sve pravnike i pravnice koje su završile Pravne fakultete u Republici Srbiji


Građanke i građani Srbije već više od decenije čekaju na Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. Svaka Vlada je obećavala mnogo, ali izgleda da trenutna obećava najviše – građanke i građani će imati tu privilegiju da im sve vrste besplatne pravne pomoći, od pravnih saveta do zastupanja pred sudovima, pružaju uglavnom advokati. Slično kao kada bi umesto u domove zdravlja, pacijenti odlazili u institute i bolnice da ih pregledaju hirurzi, a ne lekari opšte prakse.

Kako je došlo do toga? Svima je poznato da Zakon svih ovih godina nije usvojen jer se vodi pravna rasprava o tome da li udruženja građanki i građana mogu biti pružaoci besplatne pravne pomoći. Pri tome se zaboravlja na činjenicu da besplatnu pravnu pomoć ne pruža udruženje ili institucija kao takva, već pojedinka, pravnik ili pravnica sa ili bez položenog pravosudnog ispita, zaposlena u udruženju, jedinici lokalne samouprave i drugim državnim organima i organizacijama.

I advokaturu takođe čine ti isti pojedinci, pravnici i pravnice koje su nakon položenog pravosudnog ispita odlučile da obavljaju samostalnu advokatsku delatnost. Neke druge pravnice su odlučile da nastave da rade kao sudije, tužioci, pravnice u centrima za socijalni rad ili u jedinicama lokalne samouprave, bankama, bolnicama i u udruženjima građanki i građana.

Stoga iznenađuju odredbe Nacrta zakona o besplatnoj pravnoj pomoći kojim se svima onima koje imaju završen Pravni fakultet u Republici Srbiji, na kome su učile da pružaju pravnu pomoć, zabranjuje, pod pretnjom novčanog kažnjavanja, da građankama i građanima pružaju besplatnu pravnu pomoć, prvenstveno u formi pravnih saveta i pisanja podnesaka.

Država naravno ima pravo da ograniči koju vrstu besplatne pravne pomoći i od strane kojih pružalaca će moći da finansira. Međutim, nerazumljiva je namera države da uvede opštu zabranu pružanja svih oblika besplatne pravne pomoći od strane pravnika i pravnica koje ne budu na listi pružalaca, ako za taj pravni savet ne žele da potražuju naknadu od države (npr. u situacijama kada daju pravni savet prijateljici, koleginici, pravno neukoj građanki sa kojom čekaju u redu na šalteru suda i sl.).

Autonomni ženski centar je u poslatim komentarima na ovaj Nacrt zakona ukazao na to da taj Nacrt sadrži odredbe koje su diskriminatorne, ne samo u odnosu na konkretne pružaoce besplatne pravne pomoći, već u odnosu na sve pravnike i pravnice koje su završile Pravne fakultete u Republici Srbiji.

Odredbe ovog Nacrta zakona su i u suprotnosti sa čl. 85 Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 - odluka US, 74/2013 - odluka US i 55/2014) kojim se određuje ko može da bude punomoćnik stranke pred sudom (advokatica, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, predstavnica službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave, u radnom sporu predstavnica sindikata čija je zaposlena članica, odnosno diplomirana pravnica sa položenim pravosudnim ispitom za pravno lice kod koga je u radnom odnosu).

Određenom krugu pravnika i pravnica je Zakonom o parničnom postupku dato pravo da zastupaju stranke u parničnom postupku kada to čine za novčanu naknadu, a kada bi ti isti pravnici dali besplatni pravni savet ili napisali podnesak bez ikakve novčane naknade, mogle bi da budu prekršajno kažnjeni po odredbama ovog Nacrta zakona.

Iako sve pravnike i pravnice tokom studiranja uče pravnom pravilu iskazanom od strane Valtazara Bogišića još u 19. veku da "ko može više može i manje", to pravilo je u Nacrtu ovog zakona o besplatnoj pravnoj pomoći izmenjeno, pa sada glasi "ko može više ne može manje".

Rukovodeći se ovako postavljenim pravilom, Radna grupa Ministarstva pravde se opredelila da besplatnu pravnu pomoć u vidu davanja pravnih saveta, pisanja podnesaka i zastupanje pružaju advokatice i pravnice u opštinama.

Autonomnom ženskom centru, koji već više od 20 godina obezbeđuje besplatnu pravnu pomoć svim ženama žrtvama nasilja u porodici, partnerskog i seksualnog nasilja, kao i deci žrtvama nasilja u porodici i seksualnog nasilja, deluje neverovatno da je Republika Srbija toliko bogata država da može sebi da priušti da plaća najskuplje pružaoce svih usluga besplatne pravne pomoći.

Paralela bi se mogla napraviti sa načinom organizovanja zdravstvenih usluga – ovo bi bilo isto kao kada bi država donela zakon po kome bi sve besplatne zdravstvene usluge pružali samo hirurzi. Nesporno je da hirurzi znaju da pregledaju i prepisuju antibiotike, ali da li bi takav sistem u kome ima 70 odsto više lekara opšte prakse nego hirurga bio održiv? Isto je i sa pružanjem besplatne pravne pomoći – da li će 7.000 do 10.000 advokatica i advokata i 1000 pravnica i pravnika u opštinama uspeti da, pored redovnog posla, daju besplatne pravne savete, pišu podneske i zastupaju najmanje 1.000.000 korisnica i korisnika?

Iako su tokom godina rada na ovom Zakonu pravljene studije izvodljivosti i analize postojeće situacije kada su u pitanju pružaoci besplatne pravne pomoći, članovi Radne grupe očigledno nisu razmatrali pitanje održivosti predloženog zakonskog rešenja.

Nažalost, deluje da su i ovaj Nacrt zakona pisali članovi Radne grupe koji nikada nisu pružali besplatnu pravnu pomoć građankama i građanima Srbije. Jer da jesu, znali bi da najveći broj usluga besplatne pravne pomoći predstavljaju usmeni pravni saveti (60-80 odsto), zatim pismeni – pisanje podnesaka (10-20 odsto), a da je procentualno najmanje odobrenih besplatnih zastupanja (ne više od 10 odsto). Da li će za državu Srbiju biti ekonomski isplativo da sve besplatne pravne savete pružaju advokati i advokatice? Za neke pravne savete neophodno je da ih pruže advokati i advokatice, jer imaju specifična znanja i iskustvo, ali većinu pravnih saveta mogu kvalitetno da daju i pravnici i pravnice zaposlene u udruženjima građanki.

Da bi predstavile kako to izgleda u praksi Autonomnog ženskog centra, podsećaju na podatke iz Izveštaja koji je dostavljen Ministarstvu pravde nakon realizacije projekta pružanja besplatne pravne pomoći koji je u periodu od 1.8. do 31.12.2017. finansiran sredstvima Ministarstva pravde o raspodeli sredstava prikupljenih po osnovu oportuniteta. Za ukupno 1.094.400,00 dinara koliko je odobreno projektom, pravnice i advokatice angažovane od strane Autonomnog ženskog centra su pružile ukupno 1073 usluga besplatne pravne pomoći 381 ženi u Srbiji.

Autonomni ženski centar je od 2005. aktivno uključen u proces komentarisanja Nacrta zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Način odobravanja i finansiranja je i do sada bio predlagan na različite načine i nijedan, pa ni sada predloženi način, nije bio bez mana.

Osnovna zamerka predloženog rešenja odobravanja besplatne pravne pomoći u Nacrtu zakona tiče se obaveza posebno edukovanih pravnica i pravnika u opštinama da procene da li se radi o slučaju u kome nije dozvoljena besplatna pravna pomoć, i to posebno da procene da li se radi o st. 6 čl. 7 Nacrta zakona:

6) postupku u kome je očigledno da tražilac besplatne pravne pomoći nema izgleda na uspeh, posebno ako se njegova očekivanja ne zasnivaju na činjenicama i dokazima koje je predočio ili su ona suprotna pozitivnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima.

Zbog toga što se usluge besplatne pravne pomoći (pravni saveti, pisanje podnesaka i zastupanje) tretiraju kao jedna nerazdvojna celina, suprotno cilju 2 Strategije razvoja besplatne pravne pomoći u Republici Srbiji, pravnik ili pravnica koja odobrava pružanje besplatne pravne pomoći mora da ceni sve ove okolnosti i u slučaju pružanja besplatnog pravnog saveta ili pisanja podneska. A u skladu sa istom Strategijom, pravni saveti bi trebalo da budu besplatni za sve građanke i građane Srbije, a ne samo za one kojima to pravo bude odobreno.

Smatraju da procena svih ovih uslova ima smisla samo kod odobravanja besplatnog zastupanja od strane advokata, mada i iskusan advokat, sa višedecenijskim iskustvom, teško da bi mogao u svakom slučaju da proceni da li tražilac ima ili nema izgleda za uspeh. Advokatice koje pružaju besplatnu pravnu pomoć znaju da izgled za uspeh samo jednim delom zavisi od činjenica i dokaza koje tražilac ima, dok mnogo zavisi od znanja i umešnosti advokatice koja zastupa i stavova sudija/tužilaca/pravnika u organu javne uprave.

Naša bojazan, kao što je to bilo i kod nekadašnjeg predloga da besplatnu pravnu pomoć odobravaju pravnici u centrima za socijalni rad, jeste da pravnici u opštinama, sa tri godine radnog iskustva, neće znati i pored najbolje edukacije, ali bez ikakvog iskustva u zastupanju pred pravosudnim organima ili u upravnim postupcima koji se ne vode pred organom lokalne samouprave (kao što su azil, socijalna zaštita, diskriminacija, povreda načela dobre uprave i sl.) da procene ove okolnosti.

Iz podataka o pruženim uslugama Autonomnog ženskog centra može se videti da su pružane i usluge pisanja vanrednih pravnih lekova, Ustavnih žalbi i predstavki Evropskom sudu za ljudska prava (ESLjP), upravo u situacijama koje bi po ovom Nacrtu zakona bile tretirane kao postupci bez izgleda na uspeh. Ustavne žalbe i predstavke ESLjP se i podnose u slučajevima u kojima pozitivni propisi nisu na adekvatan način regulisali određenu pravnu oblast ili je nisu uopšte regulisali, zbog čega je došlo do kršenja prava građanki.

Predlog načina finansiranja besplatne pravne pomoći, prema kojem su opštine dužne da obezbede sredstva za besplatnu pravnu pomoć koju pružaju pravnici u tim opštinama i 50 odsto za usluge besplatne pravne pomoći koju pružaju advokati, javni beležnici i medijatori deluje nerealno, posebno kada se uzme u obzir činjenica da je 30 odsto opština u Srbiji nerazvijeno i da one svoje budžete dobijaju iz republičkog budžeta.

Slična situacija se desila i sa Zakonom o socijalnoj zaštiti koji je obavezu pružanja usluga socijalne zaštite prebacio na lokalni nivo, s tim što je ostavljena mogućnost namenskih transfera sa republičkog nivoa za određene usluge socijalne zaštite na lokalnom nivou. Od kada je usvojen Zakon o socijalnoj zaštiti 2011, opštine nisu mnogo unapredile usluge socijalne zaštite koje finansiraju iako su na to bile obavezane. Naša bojazan je da će isto da se dogodi i sa ovim zakonom ako bude usvojeno predloženo rešenje iz ovog Nacrta i da advokati, javni beležnici i medijatori neće pružati usluge besplatne pravne pomoći u užem smislu zbog nedostatka opredeljenih novčanih sredstava za tu namenu u budžetu lokalne samouprave.

Predviđeno prekršajno kažnjavanje siromašnih opština će samo dodatno pogoršati lošu materijalnu situaciju tih opština i neće postići svrhu zbog koje je ono propisano.

Autonomni ženski centar već godinama predlaže formiranje Fonda koji bi obuhvatio tri podfonda – za besplatnu pravnu pomoć, alimentacioni fond i za naknadu štete žrtvama krivičnih dela, koji bi sredstva obezbeđivao iz istih izvora (primenom odlaganja krivičnog gonjenja, sredstvima oduzete imovine, sredstvima od igara na sreću, procentom na svaki ugovor o osiguranju, kao i nadoknadom sredstava od učinilaca krivičnih dela).

Sa stanovišta građanki i građana, kojima besplatna pravna pomoć nije dostupna na jednak način na celoj teritoriji Srbije, Ministarstvo pravde, kao i Ministarstvo za ekonomiju i Ministarstvo lokalne samouprave bi trebalo zajednički da procene finansijske i ljudske kapacitete ovako predloženog Nacrta i o tome obaveste javnost.

Izvor: Vebsajt Peščanik, Vanja Macanović, 22.08.2018.
Naslov: Redakcija