PREDNACRT GRAĐANSKOG ZAKONIKA: Etička komisija Srpskog lekarskog društva protivi se pravu na eutanaziju, dok su se na okruglim stolovima, koje je inicirala Lekarska komora Srbije, čuli pomirljiviji i ne tako isključivi stavovi
Pravo "na dobrovoljni i saglasni prekid života", predloženo u Prednacrtu Građanskog zakonika, za sada nije dobilo "zeleno svetlo", tako da se još ne zna da li će i kada lekarima u Srbiji biti dopušteno da odgovore na zahtev svojih najtežih pacijenata da im prekrate muke.
U dosadašnjoj debati o eutanaziji stav Etičke komisije Srpskog lekarskog društva je bio vrlo jasan – protiv "asistirane smrti", dok su se na okruglim stolovima, koje je inicirala Lekarska komora Srbije, čuli pomirljiviji i ne tako isključivi stavovi.
U raspravu su, pored lekara, uključeni pravnici, filozofi, psiholozi, sociolozi i teolozi pa i šira javnost. Mnogi pitaju nije li licemerno govoriti o nepovredivosti života i zalagati se za njegovo produženje, a istovremeno ne obezbediti socijalne, medicinske i sve druge uslove da se on kod najtežih bolesnika ne pretvori u neizreciv bol i poniženje.
"Zakonom su u Srbiji već uređeni veštačka oplodnja, moždana smrt ili transplantacija, pa zašto ne bi mogao da se usvoji i zakon o eutanaziji kao deo lekarske pomoći u umiranju? Svako uživa pravo na zaštitu ljudskog dostojanstva, od rođenja pa do momenta smrti, pa i umirući pacijent u poslednjem stadijumu neizlečive bolesti, u stanju koje je nepopravljivo", kaže dr Hajrija Mujović, doktor medicinskog prava, naučni savetnik u Institutu društvenih nauka i jedan od najaktivnijih učesnika u debati o eutanaziji.
Ona ističe da ljudi često imaju pogrešne predstave o tome šta je eutanazija, odnosno šta ona nije. Pre svega, može se primeniti samo na dobrobit umirućih pacijenata, a ne svih kategorija obolelih, starih ili bespomoćnih lica. Pogrešno je izjednačiti je s ubistvom jer je danas u svetu deo redovne medicinske prakse prema umirućima.
Preduzima se samo na zahtev, a ne proizvoljno, te je potpuno isključena nedobrovoljna i prinudna eutanazija. U slučaju maloletnog pacijenta, ili punoletnog koji nije u stanju da izjavi sopstvenu volju, pristanak daje njegov zakonski zastupnik ili blisko lice, ili se pravno priznaje pacijentov testament.
"Srbija bi trebalo da sledi dobru praksu i napusti poimanje eutanazije kao ubistva ili medicinske prakse suprotne etičkim načelima. Dopušteni postupci pasivne eutanazije, koji se kod nas već primenjuju, ne zovu se pravim imenom. Na primer, odustajanje od veštačke potpore životu putem aparata, nepreduzimanje lečenja ili lečenje boli s efektom skraćenja života. Sve to stvara sliku licemerja i krivu predstavu o eutanaziji", ukazuje dr Mujović.
U Zakonu o pravima pacijenata ("Sl. glasnik RS", br. 45/2013) ne ističe se, doduše, zahtev da se okonča život umirućih pacijenata, ali postoji mogućnost obustave započetog lečenja, ili da se odbije svako dalje lečenje ako je to njihova volja. Pacijent ima pravo da odredi lice koje će u njihovo ime dati pristanak (ili odbijanje) i biti obavešteno o preduzimanju medicinskih mera u slučaju da sam pacijent usled bolesti postane nesposoban da donese odluku o svom stanju. Ova odredba je od koristi za porodice najtežih bolesnika koji zastupaju ono što oboleli želi, ali je neostvariva u praksi ukoliko se ne razume njena suština i povezanost s postupcima eutanazije u pasivnom obliku.
"Ukoliko se usvoji Građanski zakonik, a još bolje, ako se izradi poseban Zakon o eutanaziji, postupci lekara bi se pravno kvalifikovali kao dopušteni oblici medicinske prakse kod umirućih pacijenata. Onda bi krivične odredbe o ubistvu iz milosrđa ostale na snazi samo u pogledu drugih životnih situacija, kada neko eutanaziju čini iz drugih motiva", objašnjava dr Mujović.
Kod slučajeva pasivne eutanazije, dovoljno je da postoji izričita volja pacijenta, njegovog zakonskog zastupnika, ili njegova izjava data unapred i konzilijarna odluka lekara o stanju pacijenta. Nepreduzimanje medicinskih mera dopušta prirodni tok teške bolesti i kraj života dolazi sam po sebi.
Međutim, kod slučajeva aktivne eutanazije, situacija je bitno drugačija, budući da takav čin direktno uzrokuje smrt. U zemljama koje su legalizovale aktivnu eutanaziju procedure su složene, u više instanci, u određenom vremenskom periodu i u komisijskom radu dok se ne dođe do definitivne odluke. Tu se uključuju i sudski organi koji konstatuju činjenicu smrti.
Izvor: Vebsajt 021, 22.03.2018.Naslov: Redakcija