ZAKON O OBAVEZNOM OSIGURANJU U SAOBRAĆAJU: Prouzrokovanje štete vožnjom neosiguranog vozila

Ovaj napis se na neki način nadovezuje na ono što je pisano u prvom delu predmetne teme, budući da se tiče parnica u kojima je predmet spora opredeljen najčešće kao regres u kojima se u ulozi tužioca javlja Garantni fond, odnosno Udruženje osiguravača Srbije pri kome je Garantni fond osnovan 1996. godine, dok se kao tuženi mogu naći vozač neosiguranog vozila, vlasnik takvog vozila ili neretko solidarno obojica.

Odmah na početku se samo po sebi nameće pitanje pasivne legitimacije u takvim parnicama, kao i na koji način se utvrđuje krivica tuženog i sa tim u vezi oko čega se koncentriše dokazni postupak, koji dokazi izvode i na koji način se tuženi može osloboditi odgovornosti.

U praksi prvostepenih sudova gotovo je jednodušno zauzet stav da pasivno legitimisano lice jedino može da bude vlasnik neosiguranog vozila, što je i razumljivo ukoliko pođemo od relevantne legislative u domenu ove materije. Tako, član 4 Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju ("Sl. glasnik RS", br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/2013 - odluka US) imperativno propisuje obavezu vlasnika motornih vozila da pre puštanja motornog vozila u saobraćaj zaključe sa osiguravajućim društvima ugovor o obaveznom osiguranju za potencijalne štete koje na taj način mogu da se prouzrokuju trećim licima. Takva obaveza koja tereti isključivo vlasnika motornog vozila precizirana je u članu 18 istog zakona i predstavlja kogentnu pravnu normu. Upravo na taj način proskribuje se zakonska obaveza vlasnika motornih vozila kao opasnih sredstava da se kao imaoci opasnih stvari koje se sobom nose abnormalni rizik od prouzrokovanja štete i pri najbrižljivijoj upotrebi osiguraju od potencijalnih opasnosti od prouzrokovanja štete na taj način, te se upravo zaključivanjem polise kao ugovora o obaveznom osiguranju vrši alokacija rizika sui generis i prebacuje težište rizika od štete na osiguravača. Hoće se reći, pasivna legitimacija isključivo vlasnika motornog vozila proizlazi iz njegove zakonske obligacije da pre puštanja svog motornog vozila u saobraćaj zaključi ugovor o obaveznom osiguranju u saobraćaju koji se odnosi na predmetno vozilo u njegovom vlasništvu.

Međutim, kada se ipak i dogodi šteta, odnosno dođe do realizacije osiguranog slučaja upotrebom vozila za koje nije zaključen ugovor o obaveznom osiguranju od auto odgovornosti, zakon propisuje obavezu Grantnog fonda da isplati štetu svim trećim licima kada je šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju, sve u skladu sa članom 76 citiranog Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Sledom iznetog, zakonodavac je i u ovom slučaju propisao lice koje je dužno da isplati štetu nastalu upotrebom neosiguranog vozila, te tako je sa stanovišta zakona određeno i aktivno i pasivno legitimisano lice u regresnoj parnici koja je inicirana postavljanjem pravozaštitnog zahteva na povraćaj prethodno isplaćenog iznosa obeštećenja trećim licima čija su lična ili materijalna dobra stradala u štetnom događaju u takvoj situaciji.

Iz prethodno napisanog sledi da je zakonodavac determinisao parnične stranke u ovoj vrsti postupka, te praksa stoji na jedinstvenom stavu u pogledu toga ko se nalazi u ulozi tužioca i ulozi tuženog, međutim, ne postoji jedinstven stav u pogledu određivanja krivice štetnika, s obzirom na to da za sada nema jedinstvenog gledišta na to kako se procenjuje njegova vinost. Tako u regresnim parnicama, vlasnici neosiguranih vozila kojima je prouzrokovana šteta u cilju oslobođenja odgovornosti, predlažu saobraćajno tehničko veštačenje na okolnost toga da njihovo ponašanje, propusti ili pak ponašanje vozača koji je kritičnom prilikom bio držalac neosiguranog vozila u njihovom vlasništvu, odnosno nečinjenje istog, nisu uzrok nezgode iz koje je nastala šteta i na ime čega je Grantni fond isplatio obeštećujući iznos u vansudskom postupku. Ovo je takođe upitno ukoliko pođemo od zakonskih kriterijuma, te ukoliko imamo u vidu da je zakonodavac propisao dužnost vlasnika motornih vozila da za ista imaju zaključen ugovor o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti, onda se krivica vlasnika sastoji u postupanju suprotno navedenoj dispoziciji pravne norme, dakle u nezaključivanju polise osiguranja. Ukoliko tako posmatramo krivicu vlasnika neosiguranog motornog vozila, onda bi se on mogao osloboditi sopstvene odgovornosti i isključiti svoju krivicu jedino dostavljanjem polise osiguranja kao dokaza da je kritičnom prilikom imao zaključen ugovor o obaveznom osiguranju od auto odgovornosti. Predlaganje dokaza saobraćajno tehničkim veštačenjem na gore navedene okolnosti je problematizovano i sa aspekta pozicije Garantnog fonda u čijoj ulozi se nalazi Udruženje osiguravača Srbije upravo jer se njegova zakonska obaveza na isplatu naknade štete upravo aktivira samo kada je šteta prouzrokovana upotrebom neosiguranog vozila. Drugim rečima, u takvoj regresnoj parnici po tužbi Udruženja osiguravača Srbije i vlasnika vozila sa stanovišta samog zakona je određena procesna pozicija stranaka u postupku, ali i predmet spora, odnosno teret dokazivanja koji bi trebao da se koncentriše oko toga da li je ili nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju u saobraćaju, odnosno da li je vlasnik ispunio svoju zakonsku obligaciju ili ne. Sledstveno tome, vlasnik neosiguranog vozila kojim je pričinjena šteta se oslobađa odgovornosti dokazom komplementarnosti svog ponašanja zakonskoj obligaciji, koju ispunjava zaključivanjem polise i dostavljanjem iste od čega zavisi konačna odluka o njegovoj vinosti u parničnom postupku. Ukoliko bi se u navedenoj regresnoj parnici utvrđivala odgovornost vlasnika motornog vozila sa stanovišta opštih pravila odštetnog prava, to bi obesmislilo zakonsku poziciju i funkciju navedenog Grantnog fonda i otvorilo pitanje njegove aktivne legitimacije, a sa druge strane navedeno ne bi moglo da se posmatra ni kao prethodno pitanje jer bi se ticalo odnosa vlasnika neosiguranog vozila i imaoca drugog vozila kome je neosiguranim vozilom pričinjena šteta, a koji imalac nije stranka u postupku, te u odnosu na njega takva odluka o rešavanju prethodnog pitanja ne može imati dejstvo. Ovo tim pre, što se ni lica koja su oštećenima isplatila štetu kao štetnici ne mogu regresirati od Garantnog fonda u takvim situacijama.

U pogledu rečenog ne postoji jedinstven stav koji uniformno posmatra na to kako se određuje krivica štetnika, odnosno kako se isti oslobađa odgovornosti, te je uočeno različito postupanje, a koje u nekim slučajevima podrazumeva i utvrđivanje odgovornosti vlasnika neosiguranog vozila čijom upotrebom je prouzrokovana šteta, što postavlja pitanje kao što je rečeno svrhe postojanja i uloge Grantnog fonda u gore iznetom smislu, u svetlu citirane zakonske odredbe koja reguliše položaj Fonda i njegovu funkciju, a koje nije klasično društvo za osiguranje, već predstavlja pravno lice sui generis osnovano od strane uloga svih društava za osiguranje i reosiguranje koja posluju na teritoriji Republike Srbije u cilju obavljanja zakonom poverenih funkcija.

Navedeno različito postupanje u regresnim parnicama i pre svega gledanje na utvrđivanje krivice i odsustva krivice otvara pitanje različitoj praksi, a konačan ishod zavisi od gledišta drugostepenih organa na iznetu problematiku.

Izvor: Vebsajt Lawlife, dr Vladislava Milić, sudija Trećeg osnovnog suda u Beogradu, 19.01.2024.
Naslov: Redakcija