ZAKON O ZAŠTITI POTROŠAČA: Potrebno izmeniti odredbu Zakona tako da ona proizvođače, servise i uvoznike obaveže na poštovanje strogih rokova za odgovor i rešavanje reklamacije koji važe za prodavce, budući da Zakon o obligacionim odnosima te rokove ne predviđa

Zbog jedne nepromišljene odredbe u poslednjem Zakonu o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021) (2021) koja reguliše razgraničenje odgovornosti za postupanje po garanciji, probleme imaju i potrošači i prodavci i proizvođači. Ta odredba mora hitno da se pomeni, jer potrošača u određenim situacijama pretvara u ping-pong lopticu između prodavca i proizvođača, a njih stavlja u poziciju da – ne znaju šta da rade, jer u zakonu piše ono što piše.

ZAKONSKA POSTAVKA

U jednom tekstu već je pisano o pojedinim negativnim aspektima člana 55 stav 2 Zakona o zaštiti potrošača prema kojem potrošač može da izjavi reklamaciju prodavcu radi ostvarivanja svojih prava u vezi sa garancijom “u roku u kome je predviđena odgovornost prodavca po osnovu nesaobraznosti, a posle isteka tog roka reklamacija se izjavljuje izdavaocu garancije”. U međuvremenu, primeri iz prakse su ukazali da je problem ozbiljniji nego što se mislilo, i da je neophodno da mu posveti poseban tekst.

Izdavalac garancije u Srbiji po pravilu je proizvođač a proizvođačka garancija ne samo što je deo višedecenijske prakse na prostoru bivše Jugoslavije u vezi sa složenim tehničkim proizvodima, već je regulisana članovima 501-509 Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020) iz 1978. godine. A njegov član 501 kaže da kad je prodavac stvari koja spadaju u tehničku robu “predao kupcu garantni list kojim proizvođač garantuje ispravno funkcionisanje stvari u toku određenog vremena, računajući od njene predaje kupcu, kupac može, ako stvar ne funkcioniše ispravno, zahtevati kako od prodavca tako i od proizvođača da stvar opravi u razumnom roku ili ako to ne učini da mu umesto nje preda stvar koja funkcioniše ispravno.”

Sa usvajanjem evropske koncepcije zaštite potrošača u Republici Srbiji (2010), koncept garancije je, samo za potrošače (fizička lica koja pribavljaju proizvode u nekomercijalne svrhe, tj. za svoje lične potrebe i potrebe svoga domaćinstva), proširen sa proizvođačke na komercijalnu garanciju (što znači da se ona više ne mora odnositi samo na tehničke uređaje, i da garanciju može izdati i sam prodavac), a uveden je – opet samo za potrošače – i koncept saobraznosti, koji važi onda kad potrošač nema garanciju, tj. kad nema garantni list, i daje mu određena prava, slična pravima iz garancije, ali po samom zakonu. Na engleskom jeziku, to se još zove zakonska garancija (legal guarantee), ali mi koristimo izraz saobraznost da bi potrošač jasno razlikovao prava koja ima po zakonu od prava koja ima po osnovu komercijalne garancije (a koja mogu biti samo veća od zakonskih).

PRAVNI PROBLEM

U praksi, međutim, i dalje preovlađuje proizvođačka garancija, koja se, kao i ranije, izdaje samo za složene tehničke uređaje, i njen izdavalac je ili proizvođač ili ovlašćeni servis proizvođača ili uvoznik. Dakle, za praksu u Srbiji i dalje je na prvom mestu relevantan odnos između saobraznosti (“zakonske garancije”) i proizvođačke garancije.

Kada se dobro pogleda nesrećna formulacija odredbe člana 55 stav 2 Zakona o zaštiti potrošača, ispada da je potrošač izgubio svoje pravo iz člana 501 Zakona o obligacionog odnosa da se sa garancijom, tj. garantnim listom obrati direktno proizvođaču kao izdavaocu garancije, barem u prve dve godine od pribavljanja robe. Kako proizilazi iz odredbe, potrošač mora da sačeka da prođu dve godine zakonske odgovornosti prodavca za saobraznost (za koju rekosmo da je vrlo slična garanciji, pa čak – na izgled paradoksalno – potrošaču pred prodavcem daje širi opseg prava u odnosu na garanciju), pa tek onda sme da se obrati proizvođaču, njegovom ovlašćenom servisu ili uvozniku, ali od tog trenutka gubi pravo da se više obraća prodavcu! Potrošaču kao da se ne priznaje činjenica da on poseduje proizvođačku garanciju koja ga ovlašćuje da se bilo kada tokom trajanja garantnog roka (a koji za potrošače u Srbiji mora biti duži od dve godine) obrati bilo prodavcu bilo proizvođaču ili njegovim predstavnicima.

PRAKTIČNI PROBLEM

I tu dolazimo do slučaja iz prakse koji je bio povod nastanka ovom našem tekstu i pominjanja ping-pong loptice u naslovu.

Potrošač – imalac overenog garantnog lista u vezi sa kupljenim frižiderom u kojem proizvođač daje pet godina garancije na frižider (čuveno 2+3) – obratio nam se za pomoć zbog potpune nemogućnosti da ostvari svoja prava iz te isprave.

Frižider je bio star četiri godine i pokvario se. Potrošač se obratio proizvođaču i želeo je popravku, a to kod proizvođačke garancije uvek primarna opcija. Ovlašćeni servis proizvođača savesno je pristupio poslu i ustanovio da se frižider ne može popraviti, o čemu je izdao odgovarajuću potvrdu. Po Zakonu o obligacionim odnosima, kad se stvar koja je pokrivena proizvođačkom garancijom ne može popraviti, sledeća opcija je zamena. Kako proizvođač nije mogao da ponudi odgovarajuću zamenu za frižider, preostala je samo još jedna opcija – raskid ugovora sa povraćajem novca.

Međutim, po logici stvari a i po zakonu, nije proizvođač taj koji je sa potrošačem-kupcem zaključio ugovor, pa ne može ni da ga raskine niti da vrati novac po osnovu raskida. A novac po osnovu kupovine na kraju krajeva nije ni primio. Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine priznaje tu realnost, i u svom članu 504 koji se odnosi na složenu tehničku robu pod garancijom kaže: “Ako prodavac ne izvrši u razumnom roku opravku ili zamenu stvari, kupac može raskinuti ugovor ili sniziti cenu i zahtevati naknadu štete.” Dakle, novac jedino i isključivo može da vrati prodavac, i jedino se sa njim ugovor može raskinuti.

Videli smo da je Zakon o zaštiti potrošača iz 2021. godine lišio potrošače njihovog prava da se posle isteka dvogodišnjeg roka saobraznosti obrate prodavcu sa garantnim listom, pa potrošač iz naše priče nije imao druge nego da se obrati proizvođaču, a konkretni proizvođač, koji robu niti može da popravi niti da ponudi zamenski uređaj, nema nikakvog zakonskog osnova da sa potrošačem raskida ugovor. Zato je uputio potrošača na prodavca kao izdavaoca fiskalnog računa da on izvrši povraćaj novca.

Međutim, prodavac je to odbio, pozvavši se na sporni član 55 stav 2 Zakona o zaštiti potrošača, i preusmerio je potrošača da se radi ostvarenja svojih prava obrati proizvođaču. Proizvođač je ponovo odbio reklamaciju i vratio lopticu na prodavca. Prodavac je ponovo “obrnuo igricu” i prebacio lopticu na proizvođača. A posle nekoliko ovakvih ping-pongovanja, razjarenom potrošaču – koji je ostao bez frižidera usled leta – dojadilo je da mesecima izigrava lopticu, pa se obratio nama.

Recimo da je slučaj pozitivno rešen, ali tek kada se sada opravdano iznervirani proizvođač obratio prodavcu, i prodavac je potrošaču isplatio novac.

A prodavac je mogao i da se zainati i da se odavde pa do večnosti poziva na član 55 stav 2 Zakona o zaštiti potrošača. Opet, činjenica je da pravnički izlaz iz ove zapetljane zakonske situacije postoji, i krije se u članu 4 Zakona o zaštiti potrošača koji kaže da će se, u slučaju da posebni propisi sadrže povoljnije odredbe za potrošače od onih u Zakonu o zaštiti potrošača, na potrošače primenjivati te povoljnije odredbe, a ovde je odredba člana 504 Zakona o obligacionim odnosima definitivno povoljnija za potrošača od člana 55 stav 2 Zakona o zaštiti potrošača jer uvek na prodavca svaljuje odgovornost da potrošaču vrati novac ako potrošač ne može svoja prava iz garancije da reši popravkom ili zamenom.

PREDLOG ZAKONSKOG REŠENJA

Kako potrošače, potrošačka udruženja, prodavce, proizvođače i tržišne inspektore ne bi bolela glava oko cele ove zakonodavne zapetljancije, bilo bi najbolje da zakonodavac:

• izmeni spornu odredbu člana 55 stav 2 Zakona o zaštiti potrošača tako da ona proizvođače, servise i uvoznike obaveže na poštovanje strogih rokova za odgovor i rešavanje reklamacije koji važe za prodavce, budući da Zakon o obligacionim odnosima te rokove ne predviđa, a da se
• ukine, u spornoj odredbi, besmisleno ograničavanje potrošača da se sa proizvođačkom garancijom tokom trajanja roka saobraznosti obraćaju samo prodavcu a nakon isteka tog roka samo izdavaocu garancije, tj. proizvođaču, njegovom ovlašćenom servisu ili uvozniku.

Izvor: Vebsajt Efektiva, Jovan Ristić, pravnik u udruženju Efektiva, 16.08.2023.
Naslov: Redakcija