ZAKON O OBAVEZNOM OSIGURANJU U SAOBRAĆAJU: Naknada štete nastale realizacijom osiguranog slučaja

Razlika između regresa i subrogacije

Ovaj napis je proistekao iz potrebe da se ukaže na aktuelna pitanja u vezi sa odštetnim zahtevima nastalim realizacijom osiguranog slučaja iz osiguranja od auto odgovornosti, o kojima judikatura nema jednodušan stav. Ponuđeni odgovori kao solucije postavljenih pravnih dilema imaju za cilj da ukažu na moguće perspektive u rešavanju aktuelnih problema u parnicama sa postavljenim pravozaštitnim odštetnim zahtevima, kao i regresnim parnicama iz osiguranja od auto odgovornosti.

Kada se prouzrokuje šteta, kako materijalna tako i nematerijalna u saobraćajnoj nezgodi najčešće usled upotrebe dva motorna vozila u pokretu, najpre se postavlja pitanje definisanja parničnih stranaka, odnosno ko može da bude aktivno i pasivno legitimisan, zatim je potrebno determinisati na jasan način predmet spora, gde najčešće figuriraju naknada šteta i regresne parnice, a zatim je neophodno primeniti pravila o teretu dokazivanja kada se ističu dokazni predlozi i odlučuje o tome koji će se dokazi izvoditi tokom postupka, što u velikoj meri utiče na načelo ekonomičnosti, ali i na meritornu odluku. Pored navedenog, tokom čitavog postupka neophodno je voditi računa i o tome da se poštuju granice pravne zaštite koja je petitumom postavljena, odnosno da ne dođe do prekoračenja tužbenog zahteva od strane suda.

U parnici koja je nastala usled realizacije osiguranog slučaja iz osiguranja od auto odgovornosti u ulozi potencijalnog tužioca se mogu naći osiguranja osiguranika koji su učestvovali u nezgodi kao držaoci opasnih stvari, a neretko se može naći i treće oštećeno lice, čije je materijalno ili lično dobro stradalo u štetnom događaju, te je ustalo tužbom tražeći adekvatno obeštećenje.

Predmet spora koji je potrebno odrediti u sadržini same tužbe se razlikuje u zavisnosti od činjeničnog opisa događaja iz referata tužbe i postavljenog pravnog osnova, kojim sud nije vezan. Drugim rečima, priroda činjeničnog stanja i njegovog podvođenja pod adekvatnu pravnu normu određuje ono o čemu će se raspravljati pred sudom, oko čega će se koncentrisati dokazna građa i koje će dokazne predloge sud usvojiti.

Tako, u regresnim parnicama će se u ulozi tužioca redovno naći osiguravajuće društvo koje tuži svog osiguranika, a svoj regresni zahtev će zasnovati na gubitku prava osiguranika na osiguravajuće pokriće, zbog čega osiguranje ima pravo da prethodno isplaćeni iznos obeštećenja trećem licu povrati od svog osiguranika upravo zbog gubitka osiguravajućeg pokrića njegovom krivicom. Dakle, regres podrazumeva pravo osiguravajućeg društva da od svog osiguranika potražuje ono što je isplatilo trećem oštećenom licu na ime naknade nastale štete.

Do gubitka prava osiguranika na osiguravajuće pokriće poglavito dolazi usled izvesnih propusta osiguranika ili vozača osiguranog vozila i to napuštanjem lica mesta nakon nastanka saobraćajne nezgode i neostavljanjem ličnih podataka i podataka o osiguranju, zatim vožnjom u alkoholisanom stanju ili pod dejstvom opojnih droga, kao i neposedovanjem adekvatne vozačke dozvole. Svi ovi slučajevi gubitka prava iz osiguranja su bez uticaja na pravo trećeg oštećenog lica na naknadu štete, a normirani su članom 29 Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju ("Sl. glasnik RS", br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/2013 - odluka US). Međutim, treba napomenuti da su navedeni zakonski uslovi gubitka prava osiguranika iz osiguranja najčešće i sastavni deo uslova osiguranja osiguravajućih društava koje ona propisuju i koji uslovi su prema tome sastavni deo polise osiguranja, koje je osiguranik autonomijom volje prihvatio potpisom polise kao dokaza o postojanju ugovora o obaveznom osiguranju od auto odgovornosti.

Dakle, u konkretnom slučaju u ovakvoj regresnoj parnici ako je tužen osiguranik osiguravajućeg društva kao tužioca, reč je o ugovornoj odgovornosti, nastaloj nepoštovanjem propisanih i od strane osiguranika prihvaćenih uslova osiguranja na važenje osiguravajućeg pokrića, te je s obzirom na pravnu prirodu ugovorne odgovornosti prema tome reč o subjektivnoj odgovornosti na osnovu pretpostavljene krivice. Postojanje krivice osiguranika se imajući u vidu osobenost gore rečenog procenjuje po pravilu da li su od strane osiguranika ispoštovani uslovi osiguranja ili ne, odnosno da li se osiguranik ponašao u skladu sa uslovima osiguranja koje je prihvatio. U slučaju da se osiguranik ponašao protivno uslovima osiguranja, dakle ako je reč o napuštanju lica mesta, vožnji pod dejstvom opijata ili usled neposedovanja vozačke dozvole osiguranje, što su najfrekventniji slučajevi, osiguravajuće društvo ima pravo da povrati prethodno isplaćeni iznos (ne)materijalne štete oštećenom u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovao njegov osiguranik, što ujedno predstavlja i gubitak prava iz osiguranja.

Prema tome, osiguranik dokazuje da on nije kriv, ali samo u odnosu na svoje osiguranje, što posmatrano u kontekstu odnosa na relaciji osiguranje – osiguranik, a s obzirom na prethodnu definisanu pretpostavku krivice, podrazumeva da osiguranik mora da dokazuje da je ostao na licu mesta, obzirom da je najčešći razlog napuštanja lica mesta izbegavanje alko testa, da je bio trezan i tsl. U praksi se najčešće od strane tuženog osiguranika u regresnim parnicama na relaciji odnosa osiguravajuće društvo - osiguranik predlaže saobraćajno tehničko veštačenje na okolnost ponašanja učesnika u saobraćajnoj nezgodi, njihovih propusta i doprinosa, što praktično znači problematizovanje tužbenih navoda o napuštanju lica mesta, odnosno o potencijalnoj alkoholisanosti, kao i o tome da alkohol nije uzrok nezgode.

Na ovom mestu može se razmatrati da li je to upitno ukoliko uzmemo u obzir prethodno rečeno o osobenostima regresnih parnica, gde je tačno da je regres nastao iz prethodno isplaćene štete od strane osiguranikovog osiguranja trećem oštećenom licu, kada je direktno prema osiguranju postavljen odštetni zahtev redovito u vansudskom sporu, obzirom da u konkretnom slučaju nije reč o vanugovornoj odgovornosti direktno prema oštećenom licu jer se ovde u ulozi tužioca javlja osiguranikovo osiguranje, a osnov uspeha regresne tužbe je gubitak prava na osiguravajuće pokriće krivicom osiguranika. U takvoj situaciji pitanje odgovornosti osiguranika osiguravajućeg društva prema opštim pravilima građanske odgovornosti o naknadi štete je već razmotreno u odnosu na relaciji treće oštećeno lice i osiguravajuće društvo osiguranika, a koje ne bi ni isplatilo štetu oštećenom licu u slučaju da njegov osiguranik nije odgovoran za predmetnu nezgodu, te prema tome se ne bi ni postavilo pitanje regresa. Drugim rečima, pitanje odgovornosti osiguranika je već rešeno u vansudskom postupku kada je osiguranje, smatrajući da je njegov osiguranik odgovoran prema opštim pravilima odštetnog prava o građanskoj odgovornosti za štetu koju je prouzrokovao trećem oštećenom licu.

Vanugovorna odgovornost je u kontekstu razmatranja ovog rada svojstvena parnicama iniciranim po tužbama trećih oštećenih lica protiv osiguranja onog osiguranika koji je pričinio štetu – prouzrokovao nezgodu svojom krivicom, te se osiguranje brani dokazom odsustva krivice, odnosno propusta svog osiguranika, budući da je obaveza isplate tako nastale štete prema trećem licu na osiguranju samo ukoliko je njegov osiguranik odgovoran za nastalu nezgodu, a što će se dokazivati upravo saobraćajno tehničkim veštačenjem i tada je predmet spora definisan kao naknada štete. Istini za volju, neretko se u takvim parnicama solidarno tuže i osiguravajuće društvo i osiguranik. Takođe, do primene pravila o vanugovornoj odgovornosti za štetu dolazi i u slučajevima zakonske personalne subrogacije u situaciji kada je osiguranje isplatilo štetu svom osiguraniku kome je u saobraćajnoj nezgodi štetu prouzrokovalo treće lice, te po sili zakona na osiguravača prelaze sva prava osiguranika prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu, što je normirano članom 939 Zakona o obligacionim odnosima "Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020) i to je jedini slučaj zakonske personalne suborgacija u nas u materiji osiguranja, gde je takođe predmet spora određen kao šteta. U takvim situacijama treće lice dokazuje da ono nije odgovorno za nezgodu, što se u slučaju objektivne odgovornosti, kod prouzrokovanja štete upotrebom opasne stvari, dokazuje postojanjem uslova iz čl. 177 Zakona o obligacionim odnosima, a najčešće je reč o dokazu postojanja štete isključivom radnjom oštećenog ili trećeg lica, što opet ukazuje na potrebu saobraćajno tehničkog veštačenja.

Dakle, razlika između regresa i personalne subrogacije počiva na različitoj definiciji ova dva instituta, kao i na osnovu iz kojeg oni potiču. Drugim rečima, personalna subrogacija je promena poverilaca u obligacionom odnosu, što podrazumeva da na isplatioca potraživanja prelaze sva poveriočeva prava prema dužniku, dok regres valja usko posmatrati kao pravo na povrat prethodno isplaćenog, a sam povrat se odnosi na povraćaj isplaćene štete do kojeg dolazi pod istaknutim uslovima. Takođe, personalna suborgacija se ovde zasniva na zakonu, a naš zakonodavac samo navedeni pomenuti slučaj iz člana 939 Zakona o obligacionim odnosima pominje kao slučaj zakonske personalne subrogacije u kontekstu osiguranja, te ne treba proširivati u ovoj materiji slučajeve personalne subrogacije koji nisu zakonski definisani dok je regresno pravo izvedeno pravo i po pravilu se zasniva na ugovoru.

Imajući u vidu prethodno navedeno, a na terenu tereta dokazivanja, u regresnim parnicama dokaz odsustva krivice bi podrazumevao ostanak na licu mesta ili neuropsihijatrijsko veštačenje na okolnost stepena alkoholisanosti, te da li je ono bilo iznad zakonom dozvoljene granice, pri čemu bi se naravno mogla osporavati i visina prethodno isplaćene štete od strane osiguranja, što bi se činilo predlaganjem mašinskog veštačenja, ako je reč o materijalnoj šteti ili medicinskih veštačenja, ukoliko se radi o nematerijalnoj šteti. Samo utvrđivanje odgovornosti osiguranika za štetu iz koje je nastalo regresno potraživanje, kao da je reč o vanugovornoj odgovornosti, bi trebalo po pravilu da bude rešeno kao prethodno pitanje u sporu iz odnosa na relaciji osiguranje i treće oštećeno lice. Posmatranje pitanja osiguranikove odgovornosti za štetu koju je prouzrokovalo trećem licu u regresnoj parnici kao prethodno pitanje upitno je sa stanovišta definicije i dejstva odluke o rešavanju istog, budući da se ono mora odnositi na rešavanje postojanja ili nepostojanja nekog prava ili pravnog odnosa o kome još nije doneta odluka, ali po logici stvari taj pravni odnos bi trebao da obuhvata odnos između konkretnih stranaka u sporu, a ne treća lica koja nisu učesnici u regresnoj parnici. Ukoliko se u regresnoj parnici utvrđuje odgovornost osiguranika po opštim pravilima građanskog prava to bi se ticalo i trećeg oštećenog lica kome ide u prilog osiguranikova odgovornost, a koje u regresnoj parnici nije stranka. Sa druge strane, otvara se i novo pitanje prekoračenja tužbenog zahteva i potencijalno izlaženje van okvira granice pravne zaštite koja je petitimom postavljena.

Svrha napred napisanog je da ukaže na razlikovanje na izgled sličnih instituta regresa i subrogacije, kao i da obradi specifičnosti regresnih parnica i onih gde su istaknuti odštetni zahtevi iz osiguranja od autoodgovornosti, te da problematizuje iz različitih uglova posmatranja gore iznete situacije na koje praksa nema jedinstveno gledište i jednodušan odgovor. Kakvo će rešenje postojećih problema biti i da li će se formirati jednodušan stav, ostaje otvoreno pitanje na koje će dati odgovor praksa kako prvostepenih, tako i drugostepenih sudova u daljem odlučivanju.

Izvor: Vebsajt Lawlife, dr Vladislava Milić, sudija Trećeg osnovnog suda u Beogradu, 17.01.2024.
Naslov: Redakcija