Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA UVOJIO ODLUKU U PREDMETU MIKULOVIĆ I VUJISIĆ PROTIV SRBIJE: Sud je odlučio da združi dve predstavke, a zatim je doneo odluku kojom je obe predstavke proglasio neprihvatljivim


Evropski sud za ljudska prava je 24. novembra 2015. godine u veću sastavljenom od sedam sudija usvojio odluku u predmetu Mikulović i Vujisić protiv Srbije (po predstavkama br. 49318/07 i 58216/13). Sud je odlučio da združi ove dve predstavke, a zatim je doneo odluku kojom je obe predstavke proglasio neprihvatljivim.

Podnosioci predstavki, Boško Mikulović i Predrag Vujisić, srpski državljani, rođeni 1955. i 1967. godine, nalaze se na izdržavanju zatvorske kazne od 40 godina.

U vreme kada su podnosioci predstavki počinili krivična dela ubistva (1992, odnosno 2000. godine), opšte odredbe Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije ("Sl. list SFRJ", br. 44/76, 36/77 - ispr., 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 - ispr. i 54/90 i "Sl. list SRJ", br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 41/93, 50/93, 24/94 i 61/2001) su utvrđivale koje kazne su propisane i na republičkom i na saveznom nivou. Krivični zakon Republike Srbije ("Sl. glasnik SRS", br. 26/77, 28/77 - ispr., 43/77 - ispr., 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i "Sl. glasnik RS", br. 16/90, 26/91 - odluka USJ br. 197/87, 75/91 - odluka USRS br. 58/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/2002, 11/2002 - ispr., 80/2002 - dr. zakon, 39/2003 i 67/2003) je kao jednu od mogućih kazni za ubistvo propisao smrtnu kaznu.

Savezni zakon je izmenjen i dopunjen 17. novembra 2001. godine i smrtna kazna je brisana sa spiska kazni, republički zakon je izmenjen i dopunjen 9. marta 2002. godine i smrtna kazna je zamenjena kaznom od 40 godina zatvora.

ESLJP se u razmatranju ovog slučaja oslonio na sudsku praksu domaćih sudova. Tako u st. 33. i 34. odluke, koji se odnose na sudsku praksu Ustavnog suda i Vrhovnog kasacionog suda ukazano je da je Ustavni sud, u sličnom predmetu, u odluci o odbijanju ustavne žalbe broj Už-969/09 od 24. marta 2010. godine, između ostalog, naveo:

 "Kako je smrtna kazna u Krivičnom zakonu Republike Srbije bila propisana u neprekidnom trajanju sve do 1. marta 2002. godine, dakle postojala je i u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela, a bila je propisana i za delo za koje je podnosilac optužen i potom osuđen, to je Ustavni sud utvrdio da je za podnosioca ustavne žalbe bez sumnje blaži Krivični zakonik koji smrtnu kaznu, kao najtežu u sistemu krivičnih sankcija, ne predviđa. Svaka kazna zatvora je, po oceni Suda, uvek blaža od smrtne kazne, jer je život osnovna vrednost svakog čoveka i poseban je predmet zaštite kako ustavnih, tako i krivičnopravnih normi. Zbog svega navedenog, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava zajemčena u članu 34. st. 1. i 2. Ustava."

Vrhovni sud (u odluci je navedeno Vrhovni kasacioni sud) je 25. januara 2008. godine -Kzp. ok 3/07 - zauzeo stav da je smrtna kazna u Republici prestala da važi posle stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Srbije 9. marta 2002. godine i da je ova kazna tada ukinuta i zamenjena kaznom zatvora od 40 godina. Vrhovni sud je smatrao:

 "... u Krivičnom zakonu Republike Srbije smrtna kazna bila je propisana i u periodu od 09.11.2001. godine do 01.03.2002. godine kada je navedenim izmenama definitivno ukinuta i zamenjena kaznom zatvora u trajanju od 40 godina."

Pozivajući se na član 7 - kažnjavanje samo na osnovu zakona - podnosioci predstavki su se žalili da su dobili težu kaznu od one propisane zakonom - da je, od svih odredaba koje su bile na snazi u periodu od počinjenog krivičnog dela do pravosnažne presude, trebalo da budu primenjene one koje su za njih najpovoljnije (lex mitior).

Vlada Republike Srbije je smatrala da su predstavke očigledno neosnovane iz više razloga:

  • smrtna kazna je u Srbiji bila propisana neprekidno do izmena i dopuna 9. marta 2002. godine;
  • domaća sudska praksa je takođe bila dosledna u pogledu stava da je smrtna kazna ostala moguća kazna sve do stupanja na snagu izmena i dopuna 9. marta 2002. godine;
  • predočena je relevantna sudska praksa Vrhovnog kasacionog suda i Ustavnog suda (napred navedena, u st. 33-34. odluke).

Podnosioci predstavki su osporili argument Vlade Republike Srbije da je smrtna kazna ostala u krivičnom zakonodavstvu dok nije zamenjena kaznom od 40 godina zatvora. Prema njihovom gledištu, kada je smrtna kazna uklonjena sa liste važećih kazni u saveznom zakonu, nju sudovi više nisu mogli da izreknu, uprkos činjenici da je još sledeća četiri meseca bila propisana u republičkom zakonu. Podnosioci predstavki su tvrdili da je krivični zakon koji je važio tokom ta četiri meseca bio blaži zakon, koji je, stoga, sudovi trebalo da primene.

ESLJP je ponovio da garancija iz člana 7, koja je suštinski element vladavine prava, zauzima istaknuto mesto u sistemu zaštite prema Konvenciji. Ovo je naglašeno činjenicom da od nje nije moguće odstupanje na osnovu člana 15 u vremenu rata ili drugih javnih vanrednih situacija. Ona treba da se tumači i primenjuje, kako sledi iz njenog cilja i svrhe, na takav način da obezbedi delotvorne garancije protiv arbitrarnog krivičnog gonjenja, osude i kažnjavanja (Sud naveo presude Velikog veća Kononov v. Latvia, Del Río Prada v. Spain i Vasiliauskas v. Lithuania).

Takođe, ESLJP smatra da član 7 stav 1 garantuje ne samo načelo neretroaktivnosti strožih krivičnih zakona, već i, implicitno, načelo retroaktivnosti blažeg krivičnog zakona; drugim rečima, kada postoje razlike između krivičnog zakona na snazi u vreme kada je krivično delo počinjeno i kasnijeg krivičnog zakona, donetog pre donošenja pravosnažne presude, sudovi moraju da primene zakon čije odredbe su povoljnije za okrivljenog (Sud naveo presudu Velikog veća Scoppola v. Italy (2)).

Analizirajući konkretan predmet, ESLJP je konstatovao da iz relevantnog domaćeg prava i prakse sledi da je nadležnost u krivičnim predmetima u Jugoslaviji bila podeljena između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije i Republike Crne Gore. Savezni Ustav je zabranjivao izricanje smrtne kazne za krivična dela propisana saveznim Krivičnim zakonom, a i savezni Ustav i Ustav Srbije su dozvoljavali izricanje smrtne kazne za najteža krivična dela u Krivičnom zakonu Srbije. Savezni Krivični zakon je sadržao opšte odredbe koje su definisale, između ostalog, koje kazne mogu da budu propisane propisane na saveznom i republičkim nivoima, dok krivični zakoni Srbije i Crne Gore nisu sadržali takve odredbe, već su dosledno naveli spisak krivičnih dela i kazni za njih.

Stoga su, u cilju ukidanja smrtne kazne u Krivičnom zakonu Srbije i njene zamene kaznom zatvora od 40 godina, bile potrebne odgovarajuće promene i u saveznom i u srpskom zakonu. S obzirom na podelu nadležnosti u krivičnim stvarima, ove izmene i dopune su morale da budu donete u dva različita parlamenta (Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije). Ovo je zahtevalo postupak u dva stadijuma. Sud je istakao da je vremenski razmak između te dve zakonodavne aktivnosti prirodna osobina federalnog sistema i ne može se reći da je u tom vremenu nastao novi zakon koji je blaži za podnosioce predstavki. Uklanjanje smrtne kazne iz opštih odredaba saveznog zakona i istovremeno uvođenje zatvorske kazne od 40 godina u istom zakonu je, stoga, bilo samo prvi korak u tom procesu, koji je završen kada je smrtna kazna takođe uklonjena iz Krivičnog zakona Srbije neka četiri meseca kasnije.

ESLJP se, imajući u vidu sve što je navedeno, složio sa ocenom domaćih sudova da je smrtna kazna ostala u rasponu sankcija u pravnom sistemu Srbije u period između izmena i dopuna saveznog KZ i KZ Srbije. (videti, mutatis mutandis, odluku Karmo v. Bulgaria, gde je sud proglasio sličnu pritužbu neprihvatljivom).

Takođe, ESLJP je podsetio da on ne dovodi u pitanje tumačenje i primenu nacionalnog zakona od strane nacionalnih sudova, osim ako se radi o flagrantnom nepoštovanju ili arbitrarnosti u primeni tog zakona. U ovom slučaju nije mogao da pronađe takvo nepoštovanje ili arbitrarnost.

Zaključak ESLJP je da su ove pritužbe očigledno neosnovane zbog čega su odbačene na osnovu člana 35 st. 3 i 4 Konvencije, a predstavke su proglašene za neprihvatljive.

Izvor: Redakcija, dr Slavoljub Carić, 20.12.2015.