REFORMA PRAVOSUĐA: Pravo u knjigama posustaje pred pravom u stvarnosti

Jedna sudska odluka ne čini sudsku praksu, ali može da bude povod za donošenje novog zakona. Samo na osnovu jedne odluke, u nekom specifičnom slučaju, kakav do tada nije zabeležen, sud može da zauzme pravni stav koji postaje obavezujući za buduće slične slučajeve. Tako zapravo sudske odluke i u evropskim državama postaju izvor prava, što je svojstveno samo anglosaksonskom pravnom sistemu.

Ne samo u našem pravu već i širom kontinentalnog pravnog sistema, prisutna je ideja o sve većoj potrebi proširivanja onoga što se u donošenju odluka zove - slobodno sudijsko uverenje, kaže Danijela Sekulić, sudija Privrednog apelacionog suda, koordinator u Nacionalnoj mreži sudija i tužilaca Republike Srbije i predavač na pripremama za pravosudni ispit iz oblasti privrednog prava. Istovremeno, ona je i student Boston koledža u SAD i doktorand na Pravnom fakultetu u Kragujevcu.

- Uvek treba imati u vidu da su i sudije - samo ljudi. “Svaki čovek, pa i onaj sa najvećim vrlinama, podložan je strastima”, kazao je Aristotel. Dakle, moglo bi se reći i da sudija nije savršena ličnost. Sudije mogu biti suočene sa dodatnim izazovima u državama u kojima ne postoje dovoljne garancije sudijske nezavisnosti, kao što su lična sigurnost, materijalna nezavisnost, stalnost, nepokretnost, prisustvo političkih i drugih uticaja. Subjektivna procena sudije o pravednoj odluci uvodi pravo u polje neizvesnosti, čime se vrši strahovit udar na jedan od osnovnih principa pravne države, na pravnu sigurnost - kaže sudija Danijela Sekulić.

Podseća da je svaki sudija u obavezi da odluku donese u skladu sa zakonom, a nova odluka ne sme biti ni u suprotnosti sa sudskom praksom.

- Na ovaj način sudska vlast obezbeđuje vladavinu prava i stvara jaku bazu za vraćanje poljuljanog poverenja građana u ove institucije. Međutim i sama činjenica da zakonitost i pravilnost sudske odluke može preispitivati samo neposredno viši sud, može se tumačiti kao put koji vodi ka stvaranju jednog novog sistema, jedne nove sudske prakse koja opet može dovesti do toga da upravo ta odluka postane precedent a samim tim i izvor prava. Različite odluke u sličnim pravnim situacijama dovode do neujednačene sudske prakse, a samim tim i do upliva anglosaksonskog prava u kontinentalne pravne sisteme - objašnjava ona.

Pravo koje se nalazi u knjigama počelo je da posustaje pred pravom u praksi. U nekim “incidentnim” slučajevima, gde još nema sudske prakse, samo jedna odluka može postati izvor prava. To se upravo dogodilo posle jedne odluke Evropskog suda za ljudska prava (ESLjP) u Strazburu.

- Mnoge odluke ESLjP pomerile su granice u odlučivanju i zaključivanju sudova. Neke su bile od izuzetnog značaja za javnost i opšti društveni interes, pa je Srbija morala doneti i zakone kako bi se ove oblasti uredile. Takva jedna odluka je doneta u predmetu “Zorica Jovanović protiv Republike Srbije“. To je prvi primer “pilot-presude” protiv Srbije, koja sadrži konkretne predložene mere vezane za izvršenje ove odluke, koje država treba da preduzme kako bi rešila problem na nacionalnom nivou za sva lica koja se nalaze u sličnoj ili istoj situaciji. Ako država efikasno reši taj problem u procesu izvršenja presude, Evropski sud bi ubuduće sve slične predstavke odbacio - kaže sudija Danijela Sekulić.

Ova presuda je takođe dobar primer za situacije u kojima decenijama nakon nekog, sa stanovišta Konvencije spornog, događaja, Evropski sud utvrđuje da propuštanje države da razreši posledice i danas predstavlja povredu konvencijskih prava.

Naime, sud u Strazburu je utvrdio da je povreda konvencije mogla biti izbegnuta da su domaći organi, suočeni sa tvrdnjama o nestanku dece iz bolnica u periodu od sedamdesetih do devedesetih godina, kao i na osnovu sopstvenih zaključaka o postojanju takvih nepravilnosti, omogućili tim roditeljima neki oblik zadovoljenja. To se moglo uraditi kroz pokretanje zvaničnih postupaka istrage radi utvrđivanja bitnih činjenica, kao i pružanja odgovarajuće naknade u situacijama kad se utvrdi da su zaista nastupili propusti usled kojih su deca nezakonito oduzeta roditeljima, budući da više ne postoji nikakva mogućnost da se deca, zbog protoka vremena, vrate roditeljima, napominje ona.

- Interesantno je i to što je Evropski sud obavezao Srbiju da u roku od jedne godine od pravosnažnosti ove presude preduzme sve potrebne mere, po mogućstvu u vidu donošenja posebnog zakona, kojim će da se uspostavi mehanizam usmeren na obeštećenje svih roditelja koji su u sličnoj situaciji. Nakon ove odluke donet je Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji ("Sl. glasnik RS", br. 18/2020) - kaže sudija Sekulić.

Ističe da je i naš Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ("Sl. glasnik RS", br. 87/2018), donet na osnovu Direktive i Opšte uredbe o zaštiti podataka o ličnosti Evropske unije (GDPR). O tome će biti reči na predstojećem međunarodnom kongresu pravnika na Bledu, u organizaciji “Kec grupe”. Sudija Danijela Sekulić biće moderator i učesnik panel-diskusije na temu zaštite podataka o ličnosti i usklađivanja naših propisa i postupanja institucija i organa sa evropskim standardima, koje nameće ESLjP kroz svoje odluke.

Ističe da je Evropski sud za ljudska prava u predmetu “Stefanović i drugi protiv Republike Srbije” promenio i zakonske norme u stečajnom postupku, koje se odnose na rok podnošenja prijave potraživanja za poverioce koji imaju pravnosnažne sudske odluke.

- Za njih ne važi rok od 120 dana za podnošenje prijave, kao za ostale poverioce, već oni mogu prijaviti potraživanje na osnovu presude u bilo kojoj fazi postupka. Dakle, na ovaj način anglosaksonsko pravo polako prodire u naš pravni sistem, jer su odluke Evropskog suda za našu zemlju pravno obavezujuće i Srbija ih mora izvršavati - zaključuje sudija Danijela Sekulić.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 18.02.2024.
Naslov: Redakcija