Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA OBAJVIO PRESUDU S. I DR. PROTIV SRBIJE: UTVRđENA POVREDA čLANA 6 STAV 1 EVROPSKE KONVENCIJE O LJUDSKIM PRAVIMA U VEZI SA NEIZVRšAVANJEM PRAVOSNAżNIH PRESUDA DONETIH U ODNOSU NA PREDUZEćE SA VEćINSKIM DRUšTVENIM KAPITALOM


Tročlani odbor Evropskog suda za ljudska prava je 17. novembra 2015. godine objavio presudu u predmetu Simonović i još 73 podnosilaca protiv Srbije, po predstavci broj 52590/10 i još 73 predstavke. U presudi je utvrđena povreda člana 6 stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima u vezi sa neizvršavanjem pravosnažnih presuda donetih u odnosu na preduzeće sa većinskim društvenim kapitalom. Podnosiocima nije dosuđena bilo kakva pravična naknada, jer njihovi zahtevi za dosuđivanje naknade nisu bili blagovremeni, iako su oni zastupani od strane advokata.

Podnosioci predstavki su bivši zaposleni društvenog preduzeća RTB Bor – grupa Industrija za preradu Majdanpek. Predstavke su podnete u 2010. i 2011. godini.

Kako poslodavac nije ispunio obaveze prema zaposlenima, oni su pokrenuli brojne zasebne parnične postupke, zahtevajući isplatu neisplaćenih zarada i doprinosa za socijalno osiguranje. Izdejstvovali su pravosnažne presude, u periodu 1999-2007. godine, a rešenja o izvršenju su doneta u periodu 2000-2008. godine. Izvršni postupci su bili obustavljeni od juna do avgusta 2011. godine, nakon čega su sve presude u potpunosti izvršene.

Od oktobra 2011. godine, kapital preduzeća je pretežno državni ili društveni i ono je još u postupku restrukturiranja.

Pozivajući se na član 6. stav 1 Konvencije, podnosioci predstavki su se žalili zbog dužine izvršnog postupka.

 U ovoj presudi ESLJP je podsetio da je relevantno domaće pravo u vezi sa statusom društvenih preduzeća i izvršnog postupka naveo u presudi R. Kačapor i druge podnositeljke predstavki, 2269/06..., od 15. januara 2008. godine, u st. 57-64. i 71-76.

U vezi sa prihvatljivošću predstavki ESLJP nije prihvatio prigovor Vlade Republike Srbije da su podnosioci predstavki nakon izvršenja domaćih presuda izgubili status žrtve. Podsetio je da se ovim pitanjem već bavio u brojnim presudama i utvrđivao da podnosilac predstavke i dalje može da se žali da je žrtva navodne povrede prava garantovanih članom 6. stav 1 u odnosu na period tokom koga je odluka povodom koje se žali ostala neizvršena.

Takođe, ESLJP nije prihvatio ni navod Vlade Republike Srbije da član 6. stav 1 nije povređen, s obzirom na to da su presude izvršene.

ESLJP je ponovio svoje stavove o tome da izvršenje presude mora da bude smatrano integralnim delom "suđenja" i da kašnjenje u izvršenju može da bude opravdano u posebnim okolnostima, ali da ono ne može da bude takvo da naruši samu suštinu prava zaštićenog članom 6. stav 1 (presuda Hornsby v. Greece i Immobiliare Saffi v. Italy).

Takođe, podsetio je da je već utvrđivao da je tužena država (Srbija) odgovorna za dugove kompanija čiji kapital je pretežno društveni / državni, zbog čega ni nedostatak sopstvenih sredstava ni nemaština dužnika ne mogu da budu navedeni kao valjano opravdanje za bilo kakvo preterano kašnjenje u kontekstu neizvršenja (R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke, stav 114 i Riđić i drugi protiv Srbije, 53736/08..., od 1. jula 2014. godine, stav 77).

Konačno, ESLJP je konstatovao da su nakon datuma stupanja na snagu Konvencije u odnosu na Srbiju, 3. marta 2004. godine, predmetne presude ostale neizvršene između tri i po i sedam godina.

Ova presuda je pravosnažna samim danom donošenja, shodno članu 28. stav 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Izvor: Redakcija, dr Slavoljub Carić, 18.11.2015.