ZAKON O AGENCIJI ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE: Tužilaštva najčešće odbacuju krivične prijave protiv funkcionera podnete zbog neprijavljivanja imovine, jer to što funkcioner nije prijavio svu imovinu ne znači nužno da je imao nameru da imovinu sakrije, zbog čega tužioci nisu imali osnova za krivično gonjenje. Većina osuđujućih presuda protiv funkcionera završena je davanjem uslovne kazne, što znači da će funkcioner ići u zatvor ako počini krivično delo u određenom vremenskom periodu

Tužilaštva najčešće odbacuju krivične prijave protiv funkcionera podnete zbog neprijavljivanja imovine.

Svaki funkcioner u obavezi je da Agenciji za borbu protiv korupcije redovno šalje izveštaje o imovinskom stanju. Ukoliko sakrije ili da lažne podatke o imovini, može biti kažnjen zatvorom od šest meseci do pet godina. Osuda za ovo krivično delo znači i otkaz sa radnog mesta i zabrana rada u javnoj službi 10 godina.

Agencija je od početka 2010. godine podnela 62 krivične prijave protiv funkcionera, nakon kontrole njihove imovine - 38 slučajeva je okončano, a 24 su u toku. U jednom od slučajeva Agencija je osnov za podnošenje prijave, osim u neprijavljivanju imovine, pronašla i u zloupotrebi službenog položaja (prijava odbačena), dok je u dva slučaja smatrala da je reč samo o zloupotrebi službenog položaja (jedan slučaj je u toku, a u drugom je prijava odbačena).

Najviše krivičnih prijava napisano je protiv direktora državnih preduzeća i ustanova, zatim narodnih poslanika, a prijave su podnošene i protiv ministara, gradonačelnika, predsednika opština i drugih funkcionera.

Istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pokazuje da su prijave odbačene u čak 27 od 38 završenih slučajeva. Sedam funkcionera je osuđeno, a tri su oslobođena optužbi. Od sedam osuđujućih presuda, sve osim jedne su bile uslovne. U jednom slučaju je došlo do obustave postupka.

Novinari CINS-a su ishode podnetih krivičnih prijava istraživali šest meseci, uključujući i slanje desetina zahteva za pristup informacijama svim nadležnim tužilaštvima i sudovima o tome kako su predmeti rešeni. Prema dobijenoj dokumentaciji, Agencija je krivične prijave podnosila protiv funkcionera koji nisu prijavili šta poseduju ili su izostavili deo imovine, kao i protiv onih koji su mesecima ignorisali njena upozorenja i kasnili sa izveštajima.

Iz Agencije nisu želeli da razgovaraju o uspešnosti krivičnih prijava, jer je njihov stav da ne komentarišu donete odluke. U pisanom odgovoru naveli su da nakon prikupljanja i analize podataka podnose prijavu, a tužilaštvo, koje ima mnogo šira ovlašćenja, sprovodi istragu.

Odluke tužilaštava pokazuju da to što funkcioner nije prijavio svu imovinu ne znači nužno da je imao nameru da imovinu sakrije, zbog čega tužioci nisu imali osnova za krivično gonjenje. U jednom slučaju tužilaštvo je smatralo da kašnjenje izveštaja o imovini više predstavlja prekršaj nego krivično delo, zbog čega je prijavu odbacilo.

U ukupno 15 od 27 odbačenih krivičnih prijava Agencije funkcioneri nisu imali nikakve posledice. Kao glavne razloge za odbačaj prijava tužilaštva su navodila nedostatak dokaza koji bi jasno pokazivali da je postojala namera da se prikrije imovina ili da je uopšte učinjeno krivično delo.

Tužilaštva su po ovoj osnovi, između ostalih, odbacila krivične prijave protiv visokopozicioniranih funkcionera.

Funkcioneri su tokom saslušanja navodili brojne razloge zbog kojih nisu prijavili imovinu: da su podatke poslali drugim institucijama, poput Poreske uprave, da su obaveze oko prijavljivanja preneli na advokate ili saradnike zbog čega su nastajali problemi, da ih roditelji nisu obavestili da su im na prijavljenu adresu stizala upozorenja, a neki su i priznavali da ne poznaju dovoljno zakon.

 "Javni funkcioneri, kojima to nije profesionalni deo obaveze, slabo poznaju zakone i ne čitaju ih. I onda ih vrlo pogrešno tumače", kaže Radovan Lazić iz Udruženja tužilaca Srbije.

Lazić objašnjava da do problema dolazi i jer u Srbiji ljudi generalno nemaju sklonost da prijavljuju imovinu, a funkcionerima prijave neretko popunjavaju ljudi iz njihovih kabineta. Kao moguć razlog neprijavljivanja imovine dodaje da neki jednostavno ne žele da se zna šta poseduju, da ne bi privukli pažnju i ugrozili svoju bezbednost.

Primena načela odloženog krivičnog gonjenja, odnosno, oportuniteta, kojim se prijava protiv funkcionera odbacuje, a nalaže se uplata određene sume novca, na primer u humanitarne svrhe, bila je osnov da se reši preostalih 12 od 27 odbačenih krivičnih prijava. Iznosi uplaćivani po ovom osnovu kretali su se od 30 do 300 hiljada dinara i često su niži od mesečnih primanja funkcionera.

Radovan Lazić iz Udruženja tužilaca kaže da postoji opšta preporuka da se što više primenjuje oportunitet, pa i u ovim slučajevima jer je neprijavljivanje imovine jedno od najlakših krivičnih dela. Dodaje da je primena oportuniteta rasterećenje za sud, a i troškovi su niži, kako za okrivljenog tako i za državu.

Agencija za borbu protiv korupcije je navela da bi primena načela oportuniteta trebalo da bude isključena, ili moguća samo u izuzetnim slučajevima, pošto je reč o koruptivnom krivičnom delu.

Većina osuđujućih presuda protiv funkcionera završena je davanjem uslovne kazne, što znači da će funkcioner ići u zatvor ako počini krivično delo u određenom vremenskom periodu.

Šest funkcionera dobilo je zatvorske kazne u trajanju od tri do osam meseci, odnosno, uslovno od godinu do dve, nakon što je Agencija podnela krivične prijave protiv njih. Sudovi su se u većini slučajeva odlučivali na uslovne osude uzimajući u obzir olakšavajuće okolnosti, poput toga da je funkcioner oženjen, da ima maloletnu decu i slično.

Radovan Lazić iz Udruženja tužilaca Srbije kaže da u javnosti postoji pogrešan negativan stav prema uslovnoj osudi pošto se na nju gleda kao na oproštaj, a ona to nije, jer svrha kažnjavanja nije represija nego prevencija.

Izvor: Vebsajt CINS, Anđela Milivojević, Bojana Bosanac, 17.07.2017.
Izvod iz vesti, Naslov: Redakcija