TRANSPARENTNOST SRBIJA: Otkaz zbog političkih stavova državnih službenika na društvenim mrežama je „zastrašujuća opomena zaposlenima u javnoj upravi“ - državni službenici nemaju obavezu da budu politički neutralni uvek i svuda

Otkaz inženjerki MS zbog kritičkih tvitova na račun vlasti je zastrašujuća opomena zaposlenima u javnoj upravi, ali i dobar povod da se konačno otvori drugo pitanje – jesu li uposlenici javnog sektora upregnuti u stranačko „botovanje“ o našem trošku.

„Vreme“ je objavilo tekst o nuklearnoj inženjerki koja je dobila otkaz zbog „nepodobnih“ tvitova. Ona je u objavama negativno komentarisala pojedine funkcionere vlasti i njihove poteze, ali pri tom nije to činila pod svojim imenom, niti je pominjala u kojoj instituciji radi. Takođe se navodi da objave nije pisala u radno vreme.

Poslodavac je ubrzo izdao saopštenje. Otkaz nije bio momentalan, nego je 2021, izrečena disciplinska mera, a onda, pošto je direktor „obavešten da je zaposlena ponovila teže povrede radnih obaveza zbog kojih joj je već bila izrečena disciplinska mera“, usledio je i otkaz ugovora o radu. Takođe i da je propisano da „zaposleni moraju postupati politički neutralno“.

Saopštenje ne govori ništa o onome što su sa pravne strane u ovom slučaju prethodna pitanja za razmatranje bilo kakve povrede pravila o političkoj neutralnosti – da li se zaposlena prilikom tvitovanja predstavljala kao službenica institucije ili na način da je bilo očigledno o kome je reč? Upravo to je ono što je službenica negirala u izjavi za „Vreme“. Kakve bi uopšte moglo imati veze sa Direktoratom, ako neka neidentifikovana osoba nešto misli ili govori o potezima predsednika države ili predsednice Vlade?

Sve i da je identitet bio tviterašice bio poznat ne bi postojao osnov za davanje upozorenja ili otkaza zbog kršenja pravila o političkoj neutralnosti.

Državni službenici, naime, uopšte nemaju obavezu da budu politički neutralni uvek i svuda. Njihova politička neutralnost je vezana za postupanje kada rade ono što im je posao u državnoj službi, a zabrana se odnosi na izražavanje i zastupanje političkih uverenja „na radu“ - član 5. Zakona o državnim službenicima ("Sl. glasnik RS", br. 79/2005, 81/2005 - ispr., 83/2005 - ispr., 64/2007, 67/2007 - ispr., 116/2008, 104/2009, 99/2014, 94/2017, 95/2018, 157/2020 i 142/2022). Iako zaposleni kod poslodavca u ovom slučaju nisu „klasični“ državni službenici, pravila koja se na njih primenjuju su gotovo identična.

Drugim rečima, pošto ovde nije reč o službenom, već o privatnom Twitter nalogu, koji je pri tom bio pod pseudonimom i pošto se ne pominje bilo koji drugi vid kršenja pravila osim objava na toj društvenoj mreži, ne nazire se ni jedan argument na osnovu kojeg je uopšte mogao biti pokrenut disciplinski postupak, a kamoli da se zaposlenoj izrekne disciplinsku meru, pokrene službeno praćenje njenih objava i donese rešenje o otkazu.

Štaviše, osnov za pokretanje radnopravnog postupka po osnovu kršenja pravila o političkoj neutralnosti ne bi postojao ni da je ona odštampala svoje objave sa Tvitera na transparente i da ih je potom svakog petka/subote od 18.00 nosila na protestima (bez obzira na to što su formalni organizatori protesta neke političke stranke).

Nema nikakvog osnova da se tumači da bi rukovodioci institucije trebalo da javno nastupaju kao branioci ugleda Vlade Srbije ili promoteri politike Vlade. U stvari, je reč o normi koja sankcioniše razne oblike nedoličnog ponašanja funkcionera, čak i u njihovo slobodno vreme, ako bi takvo ponašanje ugrozilo ugled institucija koje vode. U širem smislu, i otvorene društvene mreže bi mogle da se tretiraju kao „javno mesto“. Jedan takav primer se dogodio pre pet godina kada je smenjen službenik nakon objavljivanja objava koje su ocenjene kao seksističke. Ipak, preduslov za bilo kakvu mogućnost nastanka narušavanja ugleda institucije od strane neke funkcionerke ili službenice jeste to da  njen identitet i funkcija budu poznati. I to ne poznati „službama“ koje bi je ciljano pratile, već javnosti koja čita objave.   

Najzad, „tvitovanje“ državnih službenika može da bude suprotno pravilima i da ima za posledicu opomenu ili kaznu, ali po sasvim drugom osnovu – ako se vrši na radnom mestu ili se koriste resursi državnog organa. Kod takve povrede radne discipline nije ni od kakvog značaja da li službenik na društvenim mrežama komentariše izjave srpskih političara, postavlja slike kučića i mačića, razmatra posledice rušenja brane na Dnjepru ili daje savete o dijeti. Jedino bi bilo bitno to što ne ispunjava svoje radne zadatke, ili što, na primer, izlaže opasnosti informacioni sistem institucije otvaranjem nepouzdanih linkova.

To što će službenica MS, ako je suditi na osnovu onoga što je poznato, dobiti radni spor, u ovom specifičnom trenutku nije dovoljno. Sad kad je stvar postala poznata javnosti, taj slučaj je postao deo kolaža zastrašivanja kojem su ovih dana izloženi brojni druge službenici i uposlenici javnog sektora koji su poverovali u ustavna načela razdvojenosti partije na vlasti od države i slobodu govora (glumci, profesor Miodrag Jovanović, pa čak i voditelji RTS koji su nešto „lajkovali“).

Da li je „botovanje“ dozvoljeno?

Sad kad smo razmotrili granice političkog delovanja onih kojima vlast nije po volji, a rade u državnoj službi, red je da se okrenemo i drugoj strani. Kome se vlast sviđa, može da je hvali i brani u svoje slobodno vreme i van posla, pod imenom ili anonimno. Kao što je već opisano, to ne smeju da čini u svojstvu državnih službenika ili na radnom mestu, za šta postoje brojni i nekažnjeni primeri.

Zaposleni u javnim preduzećima, ustanovama i administraciji nisu imali zakonski osnov da izađu sa posla kako bi stigli na miting 26.5.2023. u Beograd, osim ako im je odobreno neplaćeno odsustvo, a njihovi šefovi su kršili zakon ako su ih uslovljavali ili stimulisali da na miting odu. Funkcioneri stranaka na vlasti, očekivano, šalju poruke podrške i sa svojih naloga na društvenim mrežama. Pored toga što u tim objavama često prekoračuju granice dobrog ukusa, neretko pri tom krše i zakon, najčešće time što ni na koji način ne razdvajaju svoju stranačku i javnu funkciju. 

Sa stanovišta domaćih propisa „botovanje“, kao takvo, nije zabranjeno. Ipak, kada se ono vrši u korist političke stranke, svi povezani troškovi (promocija objava, angažovanje ljudstva) bi morali da se nađu u stranačkim izveštajima. Da li je makar deo tih troškova prikazan, nije poznato. Naime, u izveštajnim obrascima ne postoji posebna rubrika za upis oglašavanja na društvenim mrežama, a troškovi za zaposlena i angažovana lica se ne razvrstavaju prema poslovima koje oni obavljaju za stranku. Te dodatne podatke je ovlašćena da zatraži Agencija za sprečavanje korupcije, ali se iz dosadašnjih izveštaja o kontroli ne vidi da li je to radila.

Dok organizovano angažovanje stranačkih kadrova za promociju na društvenim mrežama krši samo pravila kompanija, angažovanje državnih ili opštinskih službenika, zaposlenih u javnim preduzećima i javnim ustanovama da obavljaju bilo kakve poslove za stranku predstavljalo bi ozbiljno kršenje srpskih zakona.

Ako bi do istrage o ovome došlo, odgovornost uposlenika javnog sektora bi zavisila od nekoliko faktora, a pre svega od toga da li je „botovanje“ vršeno u radno vreme, preko službenih naloga ili na drugi način korišćenjem javnih resursa. S druge strane, eventualna odgovornost političke stranke ogledala bi se u neprijavljivanju priloga, odnosno troškova oglašavanja na društvenim mrežama za političku promociju koje su platili korisnici naloga.

Kad je reč o ovom poslednjem, to je još jedan od razloga da se pre raspisivanja bilo kojih izbora dopuni Zakon o finansiranju političkih aktivnosti ("Sl. glasnik RS", br. 14/2022) i da se detaljno reguliše vođenje kampanje od strane tzv. „trećih lica“. U praksi se, naime, pokazalo je da se postojeće odredbe zakona usko tumače, ne samo kada je reč o promociji koju u kampanji vrše znani i neznani „botovi“, već čak i kada to čine kandidati na izborima, a ne stranka koja ih je predložila!

Izvor: Vebsajt Transparentnost Srbija, Nemanja Nenadić, 15.06.2023.
Naslov: Redakcija