OCENA USTAVNOSTI: OBJAVLJENA ODLUKA USTAVNOG SUDA KOJOM SE UTVRĐUJE DA ODREDBA ČLANA 20Ž STAV 1. ZAKONA O PRIVATIZACIJI ("SL. GLASNIK RS", BR. 38/2001, 18/2003, 45/2005, 123/2007, 123/2007 - DR. ZAKON, 30/2010 - DR. ZAKON, 93/2012 I 119/2012) NIJE U SAGLASNOSTI SA USTAVOM - "SL. GLASNIK RS", BR. 52/2014

Ustavni sud, na sednici održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

ODLUKU

Utvrđuje se da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 - dr. zakon, 30/10 - dr. zakon, 93/12 i 119/12) nije u saglasnosti sa Ustavom.

Obrazloženje

Rešenjem Ustavnog suda IUz-95/2013 od 13. juna 2013. godine, koje je Sud doneo po sopstvenoj inicijativi u smislu odredbe člana 168. stav 1. Ustava Republike Srbije, pokrenut je postupak za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji navedenog u izreci. Donoseći navedeno Rešenje Sud je, polazeći od relevantnih ustavnih odredaba, postavio, kao sporna, sledeća ustavnopravna pitanja:

- da li se produženjem roka u kome se postupak restrukturiranja najkasnije mora okončati (30. jun 2014. godine) menja cilj i smisao instituta restrukturiranja imajući u vidu da, saglasno stavu Ustavnog suda zauzetom u Rešenju IUz-98/2009, "iz same definicije pojma restrukturiranja i cilja zbog koga se ono sprovodi proizlazi da je ovaj postupak trebalo okončati u što kraćem ("razumnom") roku, jer on predstavlja meru ograničenog trajanja, koja prethodi prodaji kapitala ili imovine subjekta privatizacije", te da li se, posledično, i dalje može smatrati da su ograničenja imovinskih prava poverilaca subjekata privatizacije u restrukturiranju legitimna, odnosno da "služe" ostvarenju Zakonom utvrđenog javnog interesa pretvaranja društvene svojine u privatnu;

- da li je produženjem roka u kome se protiv subjekta privatizacije ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje, tj. produženjem roka u kome se postupak restrukturiranja najkasnije mora okončati, uskraćeno pravo imaocima pravnosnažno dosuđenih potraživanja prema subjektu u restrukturiranju na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava;

- da li je produženjem roka za okončanje postupaka restrukturiranja zakonodavac povredio načelo o obaveznosti sudskih odluka iz člana 145. stav 3. Ustava, s obzirom na to da sada imaoci pravnosnažno dosuđenih novčanih potraživanja prema subjektima privatizacije u restrukturiranju ne mogu, i to najkasnije do 30. juna 2014. godine, protiv subjekata privatizacije u restrukturiranju, kao izvršnih dužnika, pokrenuti izvršne postupke za naplatu pravnosnažno dosuđenih i dospelih potraživanja, odnosno da se postupci prinudnog izvršenja koji su u toku, moraju prekinuti.

Rešenje o pokretanju postupka dostavljeno je na odgovor Narodnoj skupštini. Kako Narodna skupština nije u ostavljenom roku, a ni naknadno, dostavila odgovor, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), nastavio postupak i u sprovedenom postupku utvrdio sledeće:

Zakon o privatizaciji donela je Narodna skupština 29. juna 2001. godine. Zakon je objavljen u "Službenom glasniku RS", broj 38/01, a stupio je na snagu 7. jula 2001. godine. Zakon je više puta menjan i dopunjavan, a poslednje izmene i dopune izvršene su 2012. godine donošenjem Zakona o izmeni i dopuni Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 119/12) kojim je dopunjen član 20ž stav 1. Zakona.

Odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 - dr. zakon i 30/10 - dr. zakon) je, pre osporene dopune ovog člana Zakonom iz 2012. godine, bilo propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.

Međutim, odredbom člana 1. stav 1. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 119/12), koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine, dopunjen je citirani član 20ž stav 1. Zakona, tako da glasi: "Od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može se protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja." Preostalim odredbama člana 20ž integralnog teksta Zakona, propisano je: da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da za subjekte koji se privatizuju metodom javnog tendera, odnosno javne aukcije, državni poverioci ne mogu tražiti prinudnu naplatu niti bilo koju meru postupka izvršenja radi namirenja potraživanja nastalih do 31. decembra 2007. godine (stav 5.); da se zabrana iz stava 5. ovog člana primenjuje najkasnije do 30. juna 2014. godine (stav 6.); da se prekida postupak prinudnog izvršenja koji je u toku (stav 7.) i da po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.). Zakonom je takođe propisano: da za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora da se objavi najkasnije do 31. decembra 2008. godine i da ako se javni poziv ne objavi u navedenom roku, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije (u daljem tekstu: likvidacija) (član 14. st. 1. i 2.); da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, Agencija donosi odluku o restrukturiranju u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom, da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, jesu promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, a naročito - 1) statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene, 2) otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično, 3) otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta privatizacije, te da u subjektima privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje, Agencija prodaje kapital, odnosno imovinu, metodom javnog tendera ili javne aukcije (član 19.).

Odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.). Odredbama člana 86. Ustava utvrđeno je da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, a da je javna svojina - državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave, kao i da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu (stav 1.), da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom (stav 2.) i da se sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (stav 3.). Saglasno odredbama člana 97. tač. 7. i 17. Ustava, Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, kao i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu sa Ustavom. Odredbama člana 145. Ustava utvrđeno je, pored ostalog, da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (stav 2.) i da su sudske odluke obavezne za sve (stav 3.).

Ustavni sud smatra da su za sagledavanje ustavnosti osporene odredbe člana 20ž stav 1. Zakona, pored citiranih ustavnih odredaba, od značaja i stavovi koje je ovaj sud izneo u predmetu IUz-98/2009, u kome je razmatrao ustavnost odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 - dr. zakon), pre dopune ovog člana Zakona spornim zakonskim rešenjem iz 2012. godine. Ustavni sud je na sednici održanoj 23. juna 2011. godine doneo Rešenje IUz-98/2009 kojim, u tački 1. izreke, nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 20ž navedenog Zakona. U obrazloženju Rešenja Ustavni sud je, između ostalog, istakao sledeće: "da restrukturiranje u postupku privatizacije, u smislu ovog zakona, predstavlja postupak odgovarajućih statusnih i drugih promena koje se odnose na subjekat privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine (član 19.) i da iz navedenih odredaba Zakona, po oceni Suda, sledi da je restrukturiranje jedna od zakonom predviđenih mera u cilju stvaranja pretpostavki za pretvaranje društvenog i državnog kapitala u privatni; da se propisivanjem nemogućnosti određivanja ili sprovođenja prinudnog izvršenja nad imovinom subjekta privatizacije, za koji je doneta (ili će biti doneta) odluka o restrukturiranju, ne dovode u pitanje prava imalaca izvršnih isprava na potraživanje prema subjektu privatizacije, niti je cilj ove mere ograničavanje prava poverilaca, već se postojanje i ostvarivanje ovih prava vezuje za ostvarivanje opšteg interesa izraženog kroz privatizaciju tih subjekata; da se time samo privremeno suspenduje mogućnost prinudnog izvršenja, ali se ne zadire u imovinska prava pojedinaca utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom; da je ovakvo ograničenje imovinskih prava opredeljeno Zakonom utvrđenim opštim interesom pretvaranja društvene svojine u privatnu, što osporenu odredbu ne čini nesaglasnom Ustavu (član 58. stav 2.) i odredbama člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Zakon o potvrđivanju ove konvencije objavljen je u "Službenom listu SCG - Međunarodni ugovori", br. 9/03, 5/05 i 7/05); da je Sud pri tome imao u vidu da je Zakonom o privatizaciji propisano da, po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. osporenog člana 20ž Zakona o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene. Ustavni sud je takođe istakao da iako osporenim odredbama člana 20ž Zakona o privatizaciji nije izričito propisan rok u kome se mora okončati postupak restrukturiranja, niti rok u kome se odlaže sprovođenje prinudnog izvršenja potraživanja, iz same definicije pojma restrukturiranja i cilja zbog koga se ono sprovodi proizlazi da je ovaj postupak trebalo okončati u što kraćem ("razumnom") roku, jer on predstavlja meru ograničenog trajanja, koja prethodi prodaji kapitala ili imovine subjekta privatizacije, a koja je morala biti okončana pre 31. decembra 2008. godine, koji je članom 14. Zakona označen kao krajnji rok u kome se mora objaviti javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji za prodaju neprivatizovanog društvenog kapitala, te je Sud ukazao da se odredba člana 20ž Zakona nužno mora tumačiti u vezi sa odredbom člana 14. Zakona, koja izričito određuje krajnji rok (31. decembar 2008. godine) u kome je, u postupku privatizacije neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji morao biti objavljen, a u suprotnom Agencija je bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije."

Iz odredaba člana 20. Ustava proizlazi da je Ustavom dopušteno ograničenje ljudskih i manjinskih prava moguće, pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje propisano zakonom; 2) da ograničenje služi svrsi koju Ustav dopušta; 3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu; 4) da se ograničenjem ne zadire u suštinu zajemčenog prava. Istim članom Ustava je utvrđena i obaveza svih državnih organa, naročito sudova, da u slučaju postojanja ograničenja Ustavom garantovanih prava posebno vode računa o potrebi uspostavljanja pravične ravnoteže između sredstva koje se koristi (ograničeno ustavno pravo) i cilja koji se želi postići (zaštita prava drugih ili zaštita vrednosti demokratskog društva). U kontekstu konkretne ustavnopravne stvari, ovo pre svega podrazumeva obavezu zakonodavca da kada propisuje određenu normu ima u vidu suštinu prava koja se normom ograničava, važnost svrhe ograničenja, prirodu i obim ograničenja, odnos ograničenja sa svrhom ograničenja, kao i da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.

Kada je u pitanju pravo na imovinu, Sud konstatuje da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali da ovo pravo nije apsolutno, budući da Ustav u članu 58. st. 2. i 3. predviđa mogućnost dozvoljenog ograničenja prava svojine i načina korišćenja imovine, odnosno prava na mirno uživanje imovine. Imajući u vidu odredbe člana 20. Ustava, Ustavni sud nalazi da do Ustavom dopuštenog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, odnosno ograničenja koje ne predstavlja povredu prava iz člana 58. Ustava, može doći pod sledećim, kumulativno ispunjenim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da ograničenje služi svrsi koju Ustav dopušta; 3) da postoji pravična ravnoteža između zahteva od javnog interesa i zahteva za zaštitu prava na imovinu pojedinca, imajući u vidu suštinu prava koje se ograničava, važnost svrhe ograničenja, prirodu i obim ograničenja, odnos ograničenja sa svrhom ograničenja, kao i da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.

Ispitujući da li je ispunjen prvi od tri kumulativno postavljena uslova za Ustavom dopušteno ograničenje prava na mirno uživanje imovine, Ustavni sud prethodno konstatuje da, saglasno stavu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, svako pravnosnažno dosuđeno novčano potraživanje predstavlja "imovinu" poverioca u značenju odredaba člana 58. Ustava, iz čega proizlazi da imaoci ovih potraživanja prema subjektima privatizacije u restrukturiranju, takođe uživaju zaštitu po ovom članu Ustava. Imajući u vidu da je osporenom odredbom člana 20ž. stav 1. Zakona, nakon njene dopune Zakonom o izmeni i dopuni Zakona o privatizaciji iz 2012. godine, određeno da se sada protiv subjekata privatizacije u restrukturiranju najkasnije do 30. juna 2014. godine ne mogu odrediti, niti sprovesti prinudna izvršenja radi naplate pravnosnažno dosuđenih i dospelih novčanih potraživanja, čime je indirektno produžen Zakonom prvobitno određen rok u kome je postupak restrukturiranja najkasnije morao da bude okončan (31. decembar 2008. godine), Ustavni sud smatra da je spornim zakonskim rešenjem imaocima navedenih potraživanja nesumnjivo dalje ograničeno njihovo pravo na imovinu.

Kada je u pitanju ispunjenje drugog uslova za dopuštenost daljeg ograničenja navedenog prava, Ustavni sud je utvrdio da je zakonodavac obrazlažući razloge za donošenje Zakona o izmeni i dopuni Zakona o privatizaciji iz 2012. godine kojim je prvobitno određeni rok (31. decembar 2008. godine) u kome se protiv subjekta privatizacije u restrukturiranju ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje, produžen do 30. juna 2014. godine, istakao da "ovaj zakon ima za cilj da oročavanjem zabrane prinudnog izvršenja prema subjektima privatizacije u restrukturiranju omogući nastavak poslovanja subjekata privatizacije koji su u restrukturiranju, sa jedne strane i stvori uslove za njihove poverioce da mogu da planiraju svoje poslovne aktivnosti uključujući i obezbeđenje finansiranja sa većim stepenom izvesnosti, imajući u vidu određen datum do kada će subjekti koji se nalaze u postupku restrukturiranja biti zaštićeni od prinudnog izvršenja". Neophodnost produženja navedenog roka zakonodavac je zasnovao na činjenicama: da postupci restrukturiranja i privatizacije traju znatno duže nego što se moglo očekivati u vreme donošenja Zakona, usled čega poverioci subjekata u restrukturiranju ne mogu, u dužem roku nego što je Zakonom prvobitno bilo nameravano, da naplate dospela i pravnosnažno dosuđena novčana potraživanja; da je broj društava u postupku restrukturiranja u međuvremenu povećan; da je veliki broj ugovora o prodaji kapitala ili imovine ovih subjekata raskinut, čime je povećan i broj poverilaca koji nisu u mogućnosti da namire svoja potraživanja prema subjektima privatizacije, što ugrožava njihovu likvidnost i ima negativne efekte po privredu u celini. Polazeći od izloženih razloga za produženje roka u kome su subjekti privatizacije u restrukturiranju zaštićeni od prinudnog izvršenja nad njihovom imovinom, čime se dalje ograničava pravo na imovinu poverilaca navedenih subjekata, Ustavni sud smatra da navedeno ograničenje služi ostvarivanju određenih ciljeva u javnom interesu koje je zakonodavac, u obrazloženju predloga spornog Zakona, odredio kao "olakšanje položaja društava koji se nalaze u postupku restrukturiranja i ostavljanje mogućnosti za njihovu eventualnu privatizaciju i otvaranje mogućnosti naplate potraživanja nakon 30. juna 2014. godine, koja do sada nije bila predviđena".

Međutim, da bi produženje roka u kome su subjekti privatizacije u restrukturiranju zaštićeni od prinudnog izvršenja nad njihovom imovinom predstavljalo ustavnopravno dopuštenu meru daljeg ograničavanja prava na imovinu poverilaca ovih subjekata, nije dovoljno da ovo produženje služi ostvarivanju citiranih ciljeva nego je, prema shvatanju Suda, potrebno i da ti ciljevi budu opravdani, odnosno legitimni. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da je u Rešenju IUz-98/2009 od 23. juna 2011. godine izneo stav da je, saglasno članu 19. Zakona o privatizaciji, cilj restrukturiranja da se kroz odgovarajuće statusne i druge promene subjekta privatizacije omogući prodaja njegovog kapitala ili imovine, te da iz same definicije pojma restrukturiranja i cilja zbog koga se ono sprovodi proizlazi da je ovaj postupak trebalo okončati u što kraćem ("razumnom") roku, jer on predstavlja meru ograničenog trajanja koja je morala biti okončana pre 31. decembra 2008. godine, koji je članom 14. Zakona označen kao krajnji rok u kome se mora objaviti javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji za prodaju neprivatizovanog društvenog kapitala. Međutim, iako su svi postupci restrukturiranja bez izuzetka morali da budu okončani do 31. decembra 2008. godine, zakonodavac je produženjem roka u kome se protiv subjekta privatizacije u restrukturiranju ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje posledično odredio 30. jun 2014. godine kao novi, krajnji rok u kome ovi postupci sada moraju da budu okončani. Navedenim produženjem roka postupak restrukturiranja je od "mere ograničenog trajanja" sa Zakonom jasno određenim ciljem, pretvoren u kontinuiranu, dugotrajnu meru koja niti je dovodila do privatizacije preduzeća, niti je omogućavala njihovu likvidaciju. Time je, prema mišljenju Suda, promenjen smisao i suština instituta restrukturiranja i dovedena u pitanje i legitimnost ciljeva koje je zakonodavac želeo da ostvari njegovom primenom. Saglasno iznetom, u uslovima kada 12 godina nakon stupanja na snagu Zakona o privatizaciji mnogobrojni postupci restrukturiranja, koji je trebalo da budu okončani do 31. decembra 2008. godine, i dalje traju, kada država spornim zakonskim rešenjem dalje prolongira trajanje ovih postupaka do 30. juna 2014. godine, Ustavni sud smatra da restrukturiranje više ne može da predstavlja legitimno sredstvo za ostvarivanje Zakonom utvrđenog javnog interesa pretvaranja društvene svojine u privatnu. Samim tim se ni ciljevi radi čijeg ostvarenja je zakonodavac produžio rok u kome su subjekti privatizacije u restrukturiranju zaštićeni od prinudnog izvršenja nad njihovom imovinom, ne mogu, prema mišljenju Suda, smatrati legitimnim ciljevima u javnom interesu koji bi dalje ograničenje prava na imovinu poverilaca ovih subjekata privatizacije činili ustanopravno dopuštenim. S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da su osporenom odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji prekršena osnovna načela iz člana 20. Ustava, jer se ovom zakonskom odredbom, na Ustavom nedopušten način, ograničava Ustavom garantovano pravo na imovinu imalaca pravnosnažno dosuđenih novčanih potraživanja prema subjektima privatizacije u restrukturiranju.

U prilogu tog stanovišta Ustavnog suda je i Zakonom o stečaju ("Službeni glasnik RS", br. 104/09, 99/11 i 71/12) dopuštena mogućnost namirenja poverilaca stečajnog dužnika prema usvojenom planu reorganizacije u skladu sa izvršenim redefinisanjem njihovih dužničko poverilačkih odnosa (član 1. stav 4.). Reorganizacija se sprovodi ako se time obezbeđuje povoljnije namirenje poverilaca u odnosu na bankrotstvo, a posebno ako postoje opravdani uslovi za nastavak dužnikovog poslovanja (član 155. stav 1.). Uz to, odredbom člana 93. stav 1. istog zakona propisano je da se od dana otvaranja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja, osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškove stečajnog postupka, te da se saglasno stavu 2. istog člana, postupci koji su u toku obustavljaju. Reorganizacija se sprovodi ako se time obezbeđuje povoljnije namirenje poverilaca u odnosu na bankrotstvo, a posebno ako postoje opravdani uslovi za nastavak dužnikovog poslovanja (član 155. stav 1.). Ona se može sprovesti i pre stečajnog postupka po unapred pripremljenom planu, kao i u toku samog stečaja (član 155. stav 3.). Do reorganizacije će doći samo u slučaju kada se predloženi plan reorganizacije na propisan način izglasa u svim klasama poverilaca, s tim da u glasanju učestvuju svi poverioci, srazmerno veličini svojih potraživanja (član 165. st. 1, 3. i 10.). Stoga se primenom pravnog instituta reorganizacije opravdava Ustavom dopušteno ograničenje prava na imovinu ostvarenjem legitimnog cilja zaštite prava drugih - privrednih subjekata u postupku stečaja u odnosu na zaštitu prava njihovih poverilaca po osnovu namirenja potraživanja koja su im priznata pravosnažnom odlukom suda. Otuda proizlazi da se reorganizacijom za razliku od restrukturiranja, podjednako štite prava i pravni interesi i poverilaca i stečajnog dužnika.

Imajući u vidu da odredba člana 20ž stav 1. Zakona suspenduje mogućnost prinudnog izvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, čime su povređena imovinska prava pojedinaca utvrđena ovim odlukama, Ustavni sud smatra da je osporenim rešenjem zakonodavac povredio načelo obaveznosti sudskih odluka iz člana 145. stav 3. Ustava. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je takođe ocenio da je osporenom zakonskom odredbom narušeno i ostvarivanje ustavnog načela vladavine prava koje se, prema odredbama člana 3. Ustava, temelji na neotuđivim ljudskim pravima, a ostvaruje, pored ostalog, i ustavnim jemstvom ljudskih i manjinskih prava, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je ocenio da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji navedenog u izreci nije u saglasnosti sa Ustavom.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji navedenog u izreci prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije".

Broj IUz-95/2013