Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

ZAKON O RADU: Zakon ne prepoznaje frilensere, ali omogućava zaključivanje ugovora o radu na daljinu i rad od kuće


Dok je Srbija u samom svetskom vrhu po broju onlajn frilensera u odnosu na broj stanovnika, oni su gotovo nevidljivi za ovdašnji zakonodavni sistem.

"Naše zakonodavstvo prosto ne prepoznaje internet platformu kao poslodavca. Za nas je ta tema još uvek daleko i postavlja se pitanje kako će ona u narednom zakonodavnom ciklusu biti suštinski razmatrana i regulisana", kaže Branka Anđelković, direktorka programa u nevladinom Centra za istraživanje javnih politika koji je sproveo istraživanje "Gig ekonomija u Srbiji: Ko su digitalni radnici iz Srbije i zašto rade na globalnim platformama?".

"U mnogim zemljama okruženja, uključujući zemlje Evropske unije, postoji frilens model poslovanja. Mi bismo to ovde zvali, po nekadašnjem starom sistemu, 'slobodna profesija'. A to podrazumeva da ljudi bez obzira na svoj angažman, koji je ograničenog i povremenog karaktera, uživaju sva prava u zdravstvenom i socijalnom domenu", objašnjava Anđelković.

U Srbiji Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US i 113/2017) frilensere ne prepoznaje, osim ako sami ne uplaćuju doprinose ili se paušalno oporezuju. Za to mnogi od njih nemaju dovoljno novca, jer su poreske stope za njih često previsoke. Zato mnogi svesno odlučuju da ostanu nevidljivi za sistem.

"Vodim se kao nezaposlena sa te strane države. Loše je jer ja imam 27 godina trenutno, nisam na birou, što je već moja lična greška. Ali na osnovu ove dve godine što radim, nemam ništa – niti mi ide staž, niti imam zdravstveno osiguranje. Do skoro sam imala zdravstveno preko oca, zato što do 26. godine možeš da budeš osiguran preko roditelja, a od tad na ovamo – bolje da se ne razbolim", kaže Milica Mladenović, profesorka engleskog jezika iz Niša.

Ona već dve godine radi za internet platformu iz Kine, preko koje drži onlajn časove engleskog jezika u kineskim privatnim školama, i ističe da joj je nejasno što bi se prijavljivala na biro rada kad ima posao.

"Taj radnik koji radi preko platforme ima određeni ugovor koji sklapa sa platformom. Problem za našeg radnika je taj što, sa jedne strane, taj poslodavac nije u zemlji, ne postoji u zemlji smislu socijalnih i zdravstvenih davanja. Postoje privatna osiguranja, ali mnogi frilenseri ne mogu ni da dobace sa svojim prihodima do nečega što bi bio stalni iznos", objašnjava Branka Anđelković.

"Iako Zakon o radu ne definiše pojam 'frilensera', on omogućava zaključivanje ugovora o radu za rad na daljinu i rad od kuće", stoji u odgovoru Ministarstva rada.

Ovo, međutim, važi ukoliko je poslodavac jedan, a ne više njih – što je slučaj sa frilens poslovanjem, i registrovan u Srbiji.

"Kada je u pitanju rad za strane kompanije koji nemaju predstavništvo niti ogranak na teritoriji Republike Srbije, ovakav vid angažovanja lica je složen jer sadrži međunarodne elemente, dok sa druge strane zakoni koji regulišu radno pravni status, svojstvo osiguranika i plaćanje poreza i doprinosa imaju teritorijalno važenje, primenjuju se u granicama države u kojoj su doneti", piše u odgovoru Ministarstva.

"Ono sa čime se u ovom trenutku sve zemlje bore jeste kako regulisati i kako primorati platforme koje su kod nas aktivne, a to su one na kojima radi visokokvalifikovani kadar, da one prijave svoje poslovanje u nacionalnom kontekstu. Srbija ima malo mehanizama da to uradi sama, jedino ako bi se pridružila inicijativama evropskih zemalja", ističe Anđelković.

Ipak, odgovora na pitanje šta trenutno država radi da poboljša radno-pravni status frilensera, iz Ministarstva nema.

"Imajući u vidu da se tržište rada i poslovanja proširuje van granica države kao i da se javljaju novi oblici rada, zahteva se usklađivanje postojećih propisa sa novim trendovima", kažu u Ministarstvu, a kako će se vršiti usklađivanje još je nepoznanica.

"Najveći problem su ljudi u slobodnoj profesiji koji nemaju pristup nijednom od tih vidova zakonskih rešenja koje Srbija propisuje. Za njih je potrebno omogućiti novi vid zakonskog oblika poslovanja, gde bi mogli po jeftinoj ceni da dođu do nečega što je dobra zdravstvena zaštita i ulaganje u penzioni fond", ističe Branka Anđelković i navodi primer Nemačke, koja za većinu frilensera ne zahteva uplaćivanje u penzioni i zdravstveni fond, već sama država to reguliše.

Koliko je država na gubitku jer veliki broj frilensera ne plaća porez, ne zna se, pošto ne postoje precizni podaci o broju ljudi koji rade u frilens statusu, kao ni o visini njihovih prihoda.

Na primer, podaci Svetske banke pokazuju da među evropskim zemljama, Srbija i Rumunija imaju najveći procenat digitalnih radnika srazmerno ukupnom broju stanovnika. Takođe, prema istraživanju započetom 2016. godine, koje podatke o broju onlajn radnika osvežava u realnom vremenu, a čiji je autor Univerzitet u Oksfordu (OLI Index) - Srbija je na 11. mestu u svetu po ukupnom udelu na tržištu frilens radnika, što znači da ih ima više nego Francuska, Nemačka ili Velika Britanija.

Branka Anđelković iz Centra za istraživanje javnih politika kaže da su nezvanične procene da u Srbiji ima od nekoliko desetina do 100.000 frilensera u Srbiji.

"Mi se krećemo u nekoj sivoj zoni brojeva, i onda samim tim nemamo pojma koliko oni ne doprinose ovoj ekonomiji. Možemo to gledati i iz druge perspektive, da samim tim što oni troše novac u ovoj zemlji, to ovu ekonomiju opet čini jačom", kaže Anđelković.

A da li frilenseri mogu da trpe pravne posledice zbog toga što nisu prijavili prihod – teorijski da, ali u praksi to nije slučaj, objašnjava Anđelković. Oporezovani frilenseri su samo oni koji su se registrovali kao "paušalci" ili oni koji novac primaju preko agencija, a ostali su u sivoj zoni.

"Oni koji su u sivoj zoni, oni samo dobiju novac preko banke i onda bi svaki put kada dobiju uplatu trebalo da odu u poresku upravu na teritoriji na kojoj žive, da prijave prihod i da onda budu oporezivani", kaže Anđelković.

Preduslov je i da banka i Poreska uprava funkcionišu sinhronizovano, pa da banka prijavljuje poreskim upravama građane na čiji račun se slila veća suma novca.

"Navodno bi trebalo da poreska inspekcija njih juri, da ih pronađe ako nisu prijavili porez kada su primili novac ako su u sivoj zoni. Tako da navodno mehanizam postoji, on je uspostavljen, ali vi nemate dovoljan broj poreskih inspektora. Država frilensere još uvek ne prepoznaje kao veliki problem", ističe Anđelković.

"Osnovni problemi, odnosno razlozi, zbog kojih mladi ulaze na ovo tržište rada je visoka nezaposlenost, što se pokazuje i u drugim zemljama koje su slične Srbiji", objašnjava Anđelković.

Rezultati istraživanja Centra za istraživanje javnih politika pokazuju i da je još jedan od razloga loš kvalitet poslova koji se nude mladima u Srbiji i okruženju.

"Čak i kada mladi nađu posao, taj posao je kratkoročnog obima, često je prekarnog karaktera (nesiguran i nestalan oblik rada na određeno, op. a.), sa nizom nepogodnosti koje ih teraju u drugi vid angažovanja", kaže Anđelković.

"Nesigurnost na redovnom poslu" je, kako kaže, na svojoj koži osetio Igor Kamber, novinar iz Rume, koji je do pre šest meseci radio u Beogradu na jednom internet portalu.

"Ja sam tu bio uredno prijavljen, išla je plata, išli su doprinosi, ali to nije posao koji je meni na duži rok egzistencijalno obećavao nešto preterano. Ja sam uvek bio u nekom grču, uvek sam razmišljao kuda ta priča vodi. Nije bilo mogućnosti ni za napredovanjem, ni za povećanjem plate. Ako je i bilo povećanja, ono je bilo minimalno, gotovo beznačajno", priča Kamber i dodaje da je i radno vreme bilo nepredvidivo.

"Dešavalo se da ostanem i do jedan sat iza ponoći na poslu, s tim što sam ja i putovao iz Rume za Beograd i nazad. A i tretman nadređenih me je poprilično razočarao", kaže Kamber.

Dao je otkaz iako u tom trenutku nije imao nikakvu "rezervnu varijantu" za posao. Danas radi "onlajn", u sferi digitalnog marketinga. Svog poslodavca povezuje sa sportskim internet sajtovima u Srbiji, na kojima bi on mogao da plasira svoj sadržaj.

"Video sam od starta da je taj poslodavac ozbiljan, a kasnije se ispostavilo da nikad nije kasnio ni sa uplatama na moj devizni račun, da je to sve išlo vrlo lako i da je cenio to što ja radim, za razliku od prethodnih poslodavaca u Srbiji", kaže Kamber.

Za nekoliko sati rada dnevno, otprilike polovinu standardnog radnog vremena, Igor Kamber uspeva da zaradi više od prosečne plate u Srbiji u bruto iznosu.

"Dešava se da radim od pet do sedam dana uzastopno, pa da onda ne radim po nedelju dana", priča Kamber.

Iako se u medijima u Srbiji često mogu pronaći podaci o impresivnim zaradama na platformama, istraživanje Centra za istraživanje javnih politika dalo je nešto drugačiju sliku.

"Anketa pokazuje da je prosečna plata za muškarca oko hiljadu dolara nedeljno, a za žene 217 dolara. Ovako velike razlike su uslovljene veštinama koje oni nude na platformama. Kako muškarci mnogo više rade u oblasti IT-ja, oni su mnogo bolje plaćeni od, na primer, pisanja i prevođenja, gde mahom žene dominiraju", objašnjava Jelena Šapić, istraživačica u Centru za istraživanje javnih politika i jedna od autora analize.

"Treba imati u vidu da 50 odsto muškaraca, a gotovo 70 odsto žena zarađuje manje od 250 dolara nedeljno i velike cifre o kojima slušamo jesu slika malog broja digitalnih radnika i ne treba gubiti iz vida da je uvek reč o bruto iznosima", ističe Šapić.

Frilenseri iz Srbije najviše rade u IT sektoru, zatim kao prevodioci i pisci ili radnici u multimediji – fotografi, montažeri, snimatelji. Nemali broj svoje poslove nalazi u sferi arhitekture i 3D dizajna, neki rade tabelarnu obradu podataka, a popularna je i onlajn prodaja i marketing. Istraživanje pokazuje da su najbrojniji visokoobrazovani radnici, uzrasta od 26 do 30 godina.

"Kod nas su ljudi previše vezani za jedan posao. Mislim da mi robujemo predrasudama, starije generacije su bile na istom poslu bukvalno od prvog radnog dana do odlaska u penziju. Ja sam naišao na razumevanje okoline, jer sam u takvom miljeu gde moja generacija često menja poslove, gde je sve neizvesno i od danas do sutra", priča Kamber.

Milica Mladenović navodi i da je imala problem kako da objasni "starijoj" okolini šta to ona radi.

"Uvek ima toga. Pitaju: 'Šta ćemo sutra kad ne bude moglo da se radi preko interneta? Šta ćeš onda, nemaš posao?'. Komšije, rođaci, roditelji – njima treba malo više vremena da shvate šta ja to radim i da je to posao kao svaki drugi. Ja ulažem sebe, svoje vreme i trud, bez obzira što je 'negde tamo u kompjuteru' zarobljen taj posao i deluje neozbiljno", objašnjava ona.

Ona u načinu na koji radi svoj posao vidi brojne prednosti.

"Ja radim osam sati nedeljno i dobijam oko 500 evra platu. Inače, mnogo je lepo za organizaciju vremena, možeš da otkažeš kad hoćeš svoje časove, a možeš da zakažeš više da bi isfinansirao letovanje ili zimovanje", kaže Milica.

Ipak, mnogi frilenseri u ovakvom vidu angažovanja vide nesigurnost.

"Nesigurnost pošto da ne mogu da planiraju koliko će zaraditi u toku jednog meseca, da li će imati dovoljno sreće da dobiju dovoljan broj zadataka koji će im onda omogućiti da od toga žive. Druga mana ovog posla jeste izolovanost, jer rade od kuće, prepušteni su sami sebi, i nemaju interakciju sa drugim radnicima", objašnjava Jelena Šapić.

Milica Mladenović je odlučila da nađe posao u jednoj privatnoj školi engleskog jezika, a da joj onlajn časovi budu dodatni izvor prihoda.

"Vraćam se baš iz tog razloga – da znam da kad odem na posao, da sam na poslu, imam kolege tamo, imam radno vreme, sredim se, nekako postojim, a nisam neko ko sedi ispred kompjutera u pidžami. Malo ti to naruši životne navike, disciplinu, ustajanje - 'usediš' se kući i postaneš za okolni svet drugačiji", tvrdi Mladenović.

Mnogi frilenseri žale se i na proviziju koju uzima platforma od obavljenog posla, ali i na odnos sa klijentima.

"Za svaki obavljen posao klijent kome je usluga isporučena ima mogućnost da ostavi komentar. Tako da tvrde da nekad dobiju loše ocene, uprkos dobro obavljenom poslu, a ne postoji mehanizam na osnovu kojeg bi oni mogli da takvu odluku promene", kaže Šapić.

Mnogi digitalni radnici, posebno oni koji su u sferi digitalne industrije, kao jednu od prepreka prepoznaju cenu softvera koje moraju svakodnevno da koriste u radu.

"Oni tvrde da su cene određenih dizajnerskih softvera mnogo skuplje u odnosu na cene u Zapadnoj Evropi, što u krajnjem slučaju snižava njihovu konkurentnost i povećava cenu njihovog rada", ističe Jelena Šapić.

Stručnjaci podsećaju i na podatak da građani Srbije, među najbrojnijima u svetskoj frilens populaciji, istovremeno plaćaju internet usluge po cenama koje su među najvišima u Evropi, prema ocenama Svetske banke.

Izvor: Vebsajt Radio Slobodna Evropa, Nevena Bogdanović, 14.02.2019.
Naslov: Redakcija