NAČELO NE BIS IN IDEM: Načelna zabrana ponovnog suđenja proizlazi iz vitalnih interesa pravne sigurnosti i pravičnosti. Rešenje o obustavi postupka ili pravnosnažna odbijajuća presuda znači da se više ne može voditi postupak, čak i ako se pojave najčvršći dokazi protiv osumnjičenog

Sudske zablude i nevino osuđeni oduvek su privlačili pažnju javnosti svuda u svetu, naročito kada je reč o najtežim zločinima i smrtnoj kazni, a krivičari su o tome raspravljali na Kopaoničkoj školi prirodnog prava u okviru diskusije o načelu zabrane ponovnog suđenja za istu stvar, koja se stručno naziva "ne bis in idem" (ne dva puta o jednom).

Postavilo se pitanje da li se posle sporazuma o priznanju krivičnog dela može otvoriti mogućnost da se krivica kasnije ipak dokazuje u krivičnom postupku? Naime, kako je rekao dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, sporazumevanje okrivljenog sa tužiocem o visini krivične sankcije u praksi ponekad navodi i nevino optužene da priznaju krivično delo. Dešava se da okrivljeni zbog straha od dugotrajnog suđenja i stroge kazne priznaju delo koje nisu učinili kako bi dobili blagu kaznu.

– Od kada je DNK analiza postala rutinska izuzetno pouzdana dokazna metoda, njeno korišćenje doprinelo je velikom uspehu u razjašnjavanju krivičnih dela, a u mnogim državama naknadno je dokazan čitav niz teških sudskih zabluda, usled kojih su nevini ljudi bili osuđivani za najteža krivična dela – rekao je dr Škulić.

Kada je u SAD pomoću DNK analize nesporno potvrđena nevinost jednog osuđenika na smrt, guverner države Ilinois je 2007. godine doneo odluku da se sve osude na smrtnu kaznu u toj državi preinače u kazne doživotnog zatvora. Tada je guverner dao medijima legendarnu izjavu: "Našim pravnim sistemom krstari duh sudske zablude."

Profesor Škulić naveo je i primer izvesnog Vilijama Gregorija iz Kentakija, koji je dobio odštetu od 3,9 miliona dolara zato što je 1993. godine oglašen krivim za silovanje – zbog pogrešnog nalaza veštaka. Proveo je u zatvoru sedam godina dok nije urađena DNK analiza zbog koje je – oslobođen krivice.

– Pre nego što se izborio za naknadu štete od države, Gregori je dobio i 700.000 dolara kao odštetu od veštaka čiji je pogrešan nalaz doveo do sudske zablude – rekao je dr Škulić.

Osnovni cilj krivičnog postupka je da niko nevin ne bude osuđen. Međutim, zabrana ponovnog suđenja za istu stvar može u praksi da dovede do situacije da krivac ostane na slobodi čak iako se naknadno pronađu dokazi, jer je već pravnosnažno bio oslobođen usled nedostatka dokaza.

– Načelna zabrana ponovnog suđenja proizlazi iz vitalnih interesa pravne sigurnosti i pravičnosti. To su interesi koji u većini nacionalnih zakonodavstava odnose prevagu u odnosu na princip istine, u situacijama kada se ta dva načela sukobe – objasnio je dr Škulić i dodao da se ljudsko pravo koje proizlazi iz delovanja načela "ne bis in idem" smatra vrstom ličnog prava koje je obuhvaćeno ustavnim garancijama u oblasti kažnjavanja.

Ovo načelo deluje samo ukoliko postoji pravnosnažna odluka, a to može biti presuda ili rešenje o obustavi krivičnog postupka.

Pravnosnažna sudska odluka ne može da se pobija odnosno da se "napada" redovnim pravnim lekovima jer je pravo na žalbu već iskorišćeno.

– Ukoliko je okrivljeni pravnosnažnom odlukom nadležnog suda oslobođen optužbe, odnosno ako je doneta druga sudska odluka koja je za njega povoljna, na primer rešenje o obustavi postupka ili odbijajuća presuda, a koja je postala pravosnažna, protiv njega se za isto krivično delo više ne može voditi krivični postupak, čak i ako bi se pojavili dokazi najvišeg stepena dokaznog kredibiliteta da je on ipak to delo učinio – kaže dr Škulić.

Postupak se ne može ponovo voditi ni u istoj niti u drugoj državi, kao ni pred međunarodnim sudom.

– U većini nacionalnih krivičnoprocesnih zakonodavstava daje se određeni značaj činjenici da je za konkretno krivično delo osobi već suđeno pred sudom druge države, bilo da se tada postojanje pravosnažne odluke tretira kao apsolutna smetnja za ponovno krivično gonjenje, bilo kao relativna smetnja – ako se gonjenje dodatno uslovljava odgovarajućim odobrenjem nadležnog organa, a to je povezano i sa principima važenja krivičnog zakonodavstva određene države – dodaje profesor.

Ukazao je da postoji niz odluka Evropskog suda pravde, odnosno Suda pravde Evropske unije, koje imaju načelni značaj kada je reč o zabrani ponovnog vođenja krivičnog postupka. Ovaj sud je zauzeo stav da pravosnažne oslobađajuće presude, koje su donete zbog nedostatka dokaza, takođe proizvode dejstvo zabrane ponovnog suđenja u odnosu na istu osobu, ne samo u istoj zemlji već i u drugim zemljama EU.

Međutim, kada je reč o obustavi istrage iz formalnih razloga, Sud pravde EU je zauzeo stav da se to ne može smatrati pravosnažnom odlukom koja bi onemogućila da se postupak vodi u nekoj drugoj državi "šengenskog sistema". Tako je u Poljskoj obustavljena istraga za krivično delo učinjeno na teritoriji Nemačke, zbog nemogućnosti da se saslušaju žrtva i svedok, ali je u ovom slučaju Viši pokrajinski sud u Hamburgu ipak mogao da protiv istog okrivljenog pokrene postupak za to krivično delo.

Ako je slučaj rešen primenom načela oportuniteta krivičnog gonjenja, kada okrivljeni plaća određeni novčani iznos u humanitarne ili druge javne svrhe, leči se od droge ili alkohola ili obavlja neki humanitarni rad, to se takođe smatra pravosnažno okončanim krivičnim postupkom, pa se za isto delo ne može ponovo suditi u drugoj zemlji. Stav je Evropskog suda da i u ovakvim slučajevima takođe deluje načelo "ne bis in idem".

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 15.12.2019.
Naslov: Redakcija