ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU: Posebne dokazne radnje se mogu odrediti prema licu koje je osumnjičeno za širok spektar krivičnih dela, a nije moguće, ili bi bilo znatno otežano, dokaze pribaviti na drugi način
Iako zakon izričito predviđa da pojedini istražni organi mogu isključivo na osnovu sudske odluke da sprovode nadzor elektronske komunikacije građana, podaci do kojih je nedavno došao Institut za evropske poslove sugerišu da Bezbednosno-informativna agencija (BIA) kreativno tumači zakonske odredbe.
Naime, Institut za evropske poslove je nakon niza zahteva, žalbi Povereniku za informacije od javnog značaja i pretnji tužbom došao do podataka o broju predloga za sprovođenje posebnih mera nadzora nad građanima i pravnim licima.
Takvih predloga je, prema podacima BIA, u 2017. godini bilo prema 323 fizičkih lica, a 2018. prema 262 lica. Međutim, odgovarajući na isto pitanje, Viši sud u Beogradu je naveo da je 2017. bilo 192 predloga, a naredne godine njih 166.
Problem sa ovom razlikom u brojevima je što nijedna od ovih mera ne može da bude izvršena bez odobrenja suda. Prema Zakoniku o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019) posebne dokazne radnje se mogu odrediti prema licu koje je osumnjičeno za širok spektar krivičnih dela, a nije moguće, ili bi bilo znatno otežano, dokaze pribaviti na drugi način.
Naredbu o sprovođenju nadzora, na predlog tužioca, donosi sud, a same mere nadzora sprovodi svega nekoliko istražnih institucija u zemlji. U slučaju gde istražne mere sprovodi Bezbednosno-informativna agencija, naredba se donosi isključivo u Višem sudu u Beogradu. Iz tog razloga bi podaci o broju predloga morali da budu identični, nezavisno od toga dolaze li iz BIA ili Višeg suda u Beogradu.
Kako iz BIA nisu odgovorili na zahtev da pojasne ovu razliku u podacima, tumačenje je zatraženo od stručne javnosti.
Naim Leo Beširi, izvršni direktor Instituta za evropske poslove ima dva objašnjenja – ili se radi o nemarnom vođenju statistike ili o namernom stvaranju konfuzije slanjem netačnih podataka.
– U demokratskim zemljama ti podaci su javno dostupni na sajtu agencije. Prvi put kada smo pokušali da dobijemo ove podatke bilo nam je potrebno tačno godinu dana pisanja zahteva, žalbi Povereniku i pretnjama tužbom. Odbijali su da nam dostave podatke pod izgovorom da bi neki ljudi sa nekim znanjima mogli iz tih podataka da saznaju bezbednosno osetljive stvari - ističe Beširi.
On podseća na analizu koju je Institut za evropske poslove uradio a u kojoj je istaknuto da predstavnici parlamentarnog Odbora za kontrolu službi bezbednosti nemaju ni znanja ni mogućnosti da efektno vrše kontrolu nad radom službi.
– Ostaje vam da im verujete da rade po zakonu. U takvom kontekstu, gde ne postoji efektna kontrola, uvek postoji bojazan da se podaci ne prikupljaju radi zaštite bezbednosti građana, već kako bi se isti kasnije iskoristili u neke druge svrhe - navodi Beširi.
Znatno benignije objašnjenje razlike u podacima između suda i BIA je ponudio Andreja Savić, bivši načelnik BIA, koji je na to mesto postavljen nakon smene Gorana Petrovića koju je zahtevala Jedinica za specijalne operacije 2002. godine.
On navodi da se u operativnom radu, često tokom primene mere nadzora, dođe do nekih drugih bezbednosno interesantnih osoba. Ta okolnost, navodi Savić, može da dovede do zabune između broja predloga za sprovođenje mera, i broja osoba koje su njima bile obuhvaćene.
Izvor: Vebsajt Danas, V. Jeremić, 12.07.2019.Naslov: Redakcija