ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU I ZAKON O SPREČAVANJU NASILJA U PORODICI Niko ne kontroliše zabranu prilaska žrtvama nasilja. Ako nasilnik ovu meru prekrši može da reaguje samo policija ali tek po prijavi oštećenih, dok svakodnevni nadzor zakoni ne predviđaju

Uprkos zabrani prilaska koja mu je bila izrečena, V. R. (34) je u utorak u novosadskom solarijumu hicima iz pištolja ubio bivšu 26-godišnju partnerku. Kada je bio siguran da je devojka mrtva, V. R. je pucao sebi u glavu. Od zadobijenih povreda preminuo je ubrzo u Kliničkom centru Vojvodine.

Kontrola mere zabrane prilaska koju je sud odredio V. R., kao i u svim drugim slučajevima, u smislu svakodnevnog nadzora - nije postojala, a ne predviđa je ni Zakonik o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021 - odluka US i 62/2021 - odluka US), ni Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ("Sl. glasnik RS", br. 94/2016 i 10/2023 - dr. zakon).

Ako je reč o krivičnom postupku, tužilaštvo je to koje u ranijim fazama procesa predlaže meru, a sud je određuje. Policija, prema zakonu, kontroliše meru, ali reaguje tek u slučaju da se prijavi njeno kršenje.

Nešto drugačije su odredbe u Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici. Ovaj zakon predviđa da je policijski službenik taj koji procenjuje stepen rizika u konkretnom slučaju i izriče meru zabrane prilaska. Međutim, nijedan zakon ne propisuje kontrolu poštovanja mere.

U krivičnom postupku okrivljeni se poučava o dužnosti da poštuje meru, a oštećeni o pravu da prijavi kršenje zabrane prilaska i da će u tom slučaju ova mera okrivljenom biti zamenjena pritvorom. Međutim, dešava se, što je potvrdio i tragičan događaj u Novom Sadu, da oštećeni, zbog ponovnog napada, ne stignu da prijave kršenje mere ili, pak, imaju strah da to urade. Praksa je pokazala da postoje slučajevi u kojima oštećeni ne primeti da ga prati onaj kome je izrečena mera zabrane prilaska, već da ga o tome obaveste prijatelji, poznanici, kolege koje su to zapazile.

“Politikin” sagovornik, inače advokat koji se u svom radu više puta susreo sa nepoštovanjem mere zabrane prilaska, navodi da su u predmetima u kojima je postupao, oštećeni uspeli da prijave nepoštovanje mere.

- Imao sam slučaj u kom je oštećena prijavila supruga da je čekao kod automobila u vreme njenog izlaska sa posla, iako mu je bila izrečena mera zabrane prilaska. U drugom slučaju žena je prijavila da joj je vaspitačica deteta skrenula pažnju da je suprug bio ispred vrtića u vreme kada ona obično dolazi po ćerku. U tim, konkretnim prekršajima reagovala je policija. Međutim, dok prijave nema, niko ne kontroliše da li se odluka o zabrani prilaska poštuje - objašnjava on.

Uroš Novaković, profesor porodičnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu kaže da policija, niti bilo koji drugi državni organ, nema zakonsku obavezu da prati sprovođenje mere zabrane prilaska koja se izriče po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici.

- Mislim da to nije ni moguće sprovesti u praksi. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je specifičan i, kao što mu ime samo govori, treba da spreči porodično nasilje. Posle pet godina primene ovog zakona, imamo najgore posledice - ubistva, iako je cilj ovog zakona preventivan. To nam pokazuje da nešto treba da se menja u zakonskom okviru. Postoji i drugi način da se nešto promeni, a to je da napravimo društveni konsenzus o eliminisanju nasilja iz javnog medijskog prostora, o tome da se obrasci nasilja koji se javljaju i koji postaju društveno prihvatljivi - eliminišu. Bez eliminisanja toga nećemo moći, i da donesemo još ko zna koliko zakona o sprečavanju nasilja u porodici, da smanjimo nasilje - napominje profesor Novaković.

Pre izvesnog vremena, objašnjava on, postojala je namera da se kroz jedan pilot-projekat uvede da pripadnici MUP-a kontrolišu zabranu prilaska, ali ona nikada nije sprovedena u delo. Ideja je bila, navodi prof. Novaković, da se kontrola obavlja pomoću neke vrste elektronskog nadzora, poput nanogvice.

- Ovo pitanje je, međutim, prethodno bilo potrebno pravno regulisati. Ovakvo rešenje bi u određenim slučajevima moglo da spreči najteže posledice poput ove u Novom Sadu - kaže prof. Novaković.

Mera zabrane prilaska u krivičnom postupku se, kako za objašnjava Ivana Miljuš, docent na katedri za krivično pravo Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u praksi uglavnom određuje kada se okrivljeni tereti da je pretio oštećenom (kao na primer u slučaju krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti), kada postoji sumnja da je izvršio proganjanje, nasilje u porodici, a da okrivljeni ranije nije osuđivan za isto delo, krivično delo sa elementima nasilja i pretnji.

Sud, napominje Miljuš, procenjuje da li postoji rizik da okrivljeni utiče na oštećenog ili da ponovi delo, izvrši pokušano krivično delo ili učini delo kojim preti. Takođe, procenjuje i koliki je taj rizik. Ukoliko je stepen rizika veći, okrivljenom se određuje pritvor.

- Mera zabrane prilaska je blaža od pritvora i u praksi se ona znatno ređe određuje u krivičnom postupku. U rešenju o određivanju mere zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenom osobom i posećivanja određenih mesta, kako je pun naziv mere, navodi se do koje udaljenosti onaj kome je izrečena mera može da priđe oštećenom. Takođe, mora tačno da bude navedeno u odnosu na kog oštećenog ili svedoka se mera odnosi. Ona se u praksi najčešće ne određuje osobama koje su već bile osuđivane za krivična dela sa elementima nasilja ili pretnje. Takođe, mera se neće odrediti ako iz dokaza sledi sumnja da okrivljeni u kontinuitetu ispoljava određeni oblik nasilnog ponašanja, a oštećeni u tužilaštvu izjavi da oseća veliki strah od okrivljenog. Mera se neće odrediti ni kada postoji medicinska dokumentacija ili veštačenje iz kojeg sledi da on ima neki vid psihičkog poremećaja. Uz meru zabrane prilaska, mogu da se odrede i dodatne mere. Najčešće je to mera javljanja policiji u određenom vremenskom periodu, na 15 ili 30 dana - objašnjava Miljuš.

Izvor: Vebsajt Politika, Miroslava Derikonjić, 15.05.2023.
Naslov: Redakcija