KRIVIČNI ZAKONIK: Rad u javnom interesu je mera koja se, uz novčanu kaznu, najčešće izriče u slučajevima nasilničke vožnje pod dejstvom alkohola

Čak 20 odsto svih osuđenika i pritvorenika u Srbiji ne ide u zatvor nego im je izrečena neka od alternativnih krivičnih sankcija, a to su kućni zatvor, kućni pritvor i rad u javnom interesu. Pod nadzorom poverenika za izvršavanje ovih sankcija i mera trenutno je 2.810 osoba, od čega je 2.470 u kućnom zatvoru ili kućnom pritvoru, sa ili bez elektronskog nadzora.

Ove podatke izneo je direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Dejan Carević, na naučnom stručnom skupu “Alternativne mere i sankcije u kaznenom pravu”, koji je održan prošle nedelje na Pravnom fakultetu Univerziteta “Union”, u saradnji sa Institutom za kriminološka i sociološka istraživanja.

Carević je naglasio da je sistem vanzavodskih sankcija za relativno kratko vreme napredovao i da je reč o znatnom porastu, budući da su alternativne sankcije 2016. godine činile tek nepunih deset odsto ukupnog broja krivičnih sankcija u Srbiji.

Ukazao je na brojne prednosti alternativnih sankcija budući da osuđene osobe mogu da nastave školovanje, da zadrže svoj posao i održe dobre porodične veze, dok sa druge strane dolazi do rasterećenja smeštajnih kapaciteta u zatvorima što donosi ogromnu uštedu novca.

Kancelarije poverenika za izvršenje alternativnih krivičnih sankcija otvorene su u svih 25 gradova u kojima su sedišta viših sudova. Unapređen je sistem elektronskog nadzora i vođenja dosijea. Zaposleni su novi službenici u povereničkim kancelarijama, a najviše ih je u Beogradu.

Načelnica Odeljenja za izvršenje vanzavodskih sankcija i mera Jelena Srnić Nerac iznela je podatak da poverenička služba dnevno prati oko 2.700 osoba kojima su izrečene alternativne sankcije i mere, a najviše ih je u kućnom zatvoru i kućnom pritvoru. Jedan poverenik u proseku prati između 50 i 80 osuđenika kojima je izrečena kazna kućnog zatvora. Ova služba je zadužena i za praćenje osuđenika po “Marijinom zakonu”, kojih je trenutno 152.

– Nekada se dešava da nam građani šalju fotografije osuđenih koji su došli u prodavnicu ili šetaju ulicom, ali građani ne znaju da je ovim osuđenicima dozvoljena šetnja dva sata u toku dana. Pored toga, dešava se da sistem elektronskog nadzora “otkrije” da je osuđeni napustio prostor, a kada iz službe poverenika dođu u njegovu kuću zateknu ga kako cepa drva u dvorištu i konstatuju da nije napustio mesto stanovanja. Zato je prilikom instaliranja opreme za nadzor neophodno definisati radijus dozvoljenog kretanja – navela je Jelena Srnić Nerac.

Ukazala je da je neophodno preispitati zakonske odredbe koje dovede do problema u praksi. Na primer, ako se govori o tome da mera pritvora u zatvorskim uslovima često predstavlja kaznu, onda se može postaviti pitanje da li mera kućnog pritvora predstavlja – nagradu. Jer, ako pritvorenik bude oslobođen, odnosno sud utvrdi da nije kriv za krivično delo zbog kojeg je bio u kućnom pritvoru, država mora da mu plati odštetu jer se svaki dan u kućnom pritvoru računa kao “pritvor”. Sa druge strane, kućni pritvorenik može biti oglašen krivim i osuđen na dugotrajnu kaznu zatvora, a onda mu se vreme provedeno u kućnom pritvoru računa u vreme od kada teče kazna.

Sudija Trećeg osnovnog suda u Beogradu Tamara Brovet ukazala je na neke apsurdne i “nemoguće” životne i pravne situacije, na primer kada se osuđenom na kućni zatvor izrekne mera udaljenja iz stana u trajanju od 30 dana zbog – nasilja u porodici. Sa jedne strane, on ne sme da napusti stan jer je u kućnom zatvoru zbog nekog prethodnog krivičnog dela za koje je osuđen, a sa druge – mora da napusti stan jer mu je izrečena takva mera zbog opasnosti od daljeg nasilja u porodici.

– Imali smo slučaj da je čovek lutao 30 dana i nije se javio povereniku za alternativne sankcije, ali on nije samovoljno napustio svoj stan, već na osnovu mere izrečene od suda. To je slučaj u kome je došlo do faktičke nemogućnosti izvršenja kazne kućnog zatvora – rekla je sudija Tamara Brovet.

Sudija Ustavnog suda Srbije dr Jovan Ćirić govorio je o tome da pritvor često predstavlja kaznu, iako je samo mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku. Pritvorenici su izolovani i zato se ne može govoriti o njihovom lečenju ili prevaspitavanju dok su iza rešetaka.

Profesor Kriminalističko-policijskog univerziteta (KPU) dr Đorđe Đorđević naglasio je da je javnost prilično represivna i zato ne prihvata alternativne sankcije kao vrstu kazne i smatra da je jedina prava kazna – kazna zatvora. Kada je reč o konkretnim pitanjima primene ovih sankcija u praksi, problemi su uglavnom organizaciono-tehničke prirode, napomenuo je Đorđević.

Sudija Prekršajnog suda u Beogradu Mirjana Martić kazala je da u prekršajnom postupku ne postoji smetnja da se izrekne kazna rada u javnom interesu umesto kazne zatvora, jer za to nije potrebna saglasnost osuđenog. Međutim, u praksi se dešava da se osuđeni ne javi na izdržavanje kazne. Rad u javnom interesu najviše se izriče u slučajevima nasilničke vožnje u pijanom stanju, uz obaveznu novčanu kaznu, a osuđenici se upućuju na rad u bolničke ustanove.

– Svako jutro kada poverenici dođu na posao suočavaju se činjenicom da se neki osuđenici na rad u javnom interesu ne odazivaju na prvi razgovor. Takvih je oko 20 odsto od svih kojima je izrečena ova sankcija. Mi nemamo nikakav mehanizam da osuđenike nateramo da započnu sa izdržavanjem kazne ako oni to neće a pritom nismo ovlašćeni ni da im zamenimo ovu kaznu za kućni zatvor. Jedan broj njih su zavisnici od droge a jedan broj je na ozbiljnim terapijama. Praksa je pokazala da 20 do 30 odsto izrečenih alternativnih kazni ne može da se izvrši, a među takvim osuđenicima su u velikom broju višestruki povratnici – navela je Jelena Srnić Nerac.

S druge strane, kod nekih osuđenika se pokazalo da je kazna rada u javnom interesu veoma delotvorna. Tako je, na primer, krajem prošle godine čovek koji je šest puta bio osuđivan za šumske krađe konačno prestao da čini to krivično delo i zaposlio se kao pomoćni radnik u bolnici u kojoj je izdržavao kaznu rada u javnom interesu.

Profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Milana Ljubičić rekla je da oko 40 odsto izvršilaca partnerskog nasilja, koji su podvrgnuti tretmanu lečenja, odustaje od tretmana. Međutim, za svakog terapeuta je uspeh ako samo i jednog nasilnika “izvuče” iz nasilja i time spreči da njegova partnerka bude žrtva. Dr Ljubičić je ukazala da nasilje u partnerskom odnosu ne vrše isključivo muškarci, nego i žene, pa je potrebno i nasilnim ženama omogućiti psihološki tretman.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 15.05.2022.
Naslov: Redakcija