Zastava Bosne i Hercegovine
Email Print

ZAKON O DIGITALNOJ IMOVINI: Odgovori na često postavljana pitanja u vezi sa Zakonom i Vodič za izdavanje obveznica korišćenjem tehnologije distribuiranog knjigovodstva


Zakon o digitalnoj imovini ("Sl. glasnik RS", br. 153/2020 - dalje: Zakon) je stupio na snagu 29. decembra 2020. godine, a primenjuje se od 29. juna 2021. godine. Njime je sveobuhvatno regulisana oblast digitalne imovine, a Narodna banka Srbije i Komisija za hartije od vrednosti su usvojile odgovarajuće podzakonske akte.

Budući da se radi o mladoj grani prava koja reguliše nov oblik imovine, i budući da se kod zainteresovanih lica ponavljaju dileme vezane za primenu Zakona, Komisija je u saradnji sa OEBS-om pripremila ovaj pregled odgovora na najčešće postavljana pitanja.

Ovim dokumentom su obuhvaćena pitanja koja su se pojavila u dosadašnjoj primeni Zakona. Kako se sa primenom Zakona bude odmicalo Komisija će objavljivati nova pitanja i odgovore.

Budući da je Zakonom propisan povoljan pravni okvir za izdavanje investicionih tokena koji predstavljaju obveznice, ovaj dokument sadrži i kratak vodič za izdavanje obveznica korišćenjem tehnologije distribuiranog knjigovodstva.

Ništa navedeno u ovom dokumentu ne predstavlja obavezujuće mišljenje Komisije, niti se bilo koja stranka može pozivati na njega u postupku pred Komisijom.

- Odgovori na najčešće postavljana pitanja -

Šta sve obuhvata pojam “digitalna imovina”?

Digitalna imovina je definisana kao “digitalni zapis vrednosti koji se može digitalno kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi i koji se može koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja, pri čemu digitalna imovina ne uključuje digitalne zapise valuta koje su zakonsko sredstvo plaćanja i drugu finansijsku imovinu koja je uređena drugim zakonima, osim kada je drugačije uređeno ovim zakonom”.

Budući da se radi o široko postavljenoj definiciji digitalne imovine, ukoliko postoji dilema da li je određeno imovinsko pravo digitalna imovina - verovatno jeste.

Digitalna imovina se deli na virtuelne valute i digitalne tokene. Virtuelne valute su definisane kao “vrsta digitalne imovine koju nije izdala i za čiju vrednost ne garantuje centralna banka, niti drugi organ javne vlasti, koja nije nužno vezana za zakonsko sredstvo plaćanja i nema pravni status novca ili valute, ali je fizička ili pravna lica prihvataju kao sredstvo razmene i može se kupovati, prodavati, razmenjivati, prenositi i čuvati elektronski”.

Zakonska definicija digitalnog tokena je “vrsta digitalne imovine i označava bilo koje nematerijalno imovinsko pravo koje u digitalnoj formi predstavlja jedno ili više drugih imovinskih prava, što može uključivati i pravo korisnika digitalnog tokena da mu budu pružene određene usluge”.

Kako u praksi može da se razgraniči šta je digitalni token, a šta virtuelna valuta?

U praksi je vrlo teško povući jasnu liniju između virtuelnih valuta i digitalnih tokena - čak se može reći da je i na prvi pogled jasno da se u jednom obliku digitalne imovine mogu steći odlike i virtuelne valute i digitalnog tokena. Dovoljno je da digitalna imovina daje određena prava (npr. pravo na učestvovanje u potvrđivanju transakcija ili upravljanje projektom) i da je prihvataju kao sredstvo razmene, i ona će se smatrati i virtuelnom valutom i digitalnim tokenom - odnosno imaće hibridnu prirodu.

U praksi, za razgraničenje može pomoći sledeće pravilo - ukoliko digitalna imovina ne daje nikakva prava osim što se može koristiti za razmenu, što je slučaj sa npr. bitkoinom, onda se radi o virtuelnoj valuti. Ukoliko digitalna imovina daje još neka prava osim što se može koristiti za razmenu onda se (skoro) sigurno radi o hibridnoj digitalnoj imovini. Ukoliko digitalna imovina u sebi sadrži određena prava, ali sama digitalna imovina nije namenjena razmeni, onda se verovatno radi o digitalnom tokenu.

Kada su u pitanju granične situacije, odnosno kada nije lako proceniti u koju kategoriju treba svrstati određen oblik digitalne imovine, analiza će morati da se sprovodi od slučaja do slučaja.

Da li usvajanje odluke organa uprave izdavaoca kojom se određena digitalna imovina proglašava za virtuelnu valutu ili digitalni token ima uticaja na pravnu prirodu te digitalne imovine?

Ne, odluke organa upravljanja kojima se prosto “odlučuje” da digitalna imovina bude virtuelna valuta ili digitalni token ne utiču na pravnu prirodu digitalne imovine, već se njena pravna priroda određuje u skladu sa karakteristikama te digitalne imovine.

Da li usvajanje odluke organa uprave izdavaoca kojom se određena digitalna imovina proglašava za finansijski instrument ima uticaja na pravnu prirodu te digitalne imovine?

Ne, odluke organa upravljanja kojima se prosto “odlučuje” da digitalna imovina bude finansijski instrument ne utiču na pravnu prirodu digitalne imovine, već se njena pravna priroda određuje u skladu sa karakteristikama te digitalne imovine.

Kada je za primenu Zakona nadležna Narodna banka Srbije, a kada Komisija?

Narodna banka Srbije je nadležna za primenu Zakona kada su u pitanju virtuelne valute, a Komisija je nadležna kada su u pitanju digitalni tokeni. Kada se radi o hibridnoj digitalnoj imovini nadležna su oba nadzorna organa.

Dilema u pogledu toga kom nadzornom organu stranka treba da se obrati je u praksi umanjena ulogom koju u postupcima vezanim za digitalnu imovinu ima e-uprava. Naime, podnesci se podnose preko portala e-uprave i automatski se prosleđuju nadzornim organima, a onda ih oba nadzorna organa pregledaju i utvrđuju da li su nadležni da postupaju ili nisu.

Da li fizička lica smeju da poseduju digitalne tokene i da njima trguju?

Da, fizička lica smeju da poseduju digitalne tokene i smeju da njima trguju, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Prilikom trgovanja fizička lica mogu, a ne moraju da koriste usluge pružaoca usluga. Drugim rečima, ukoliko fizičko lice ima odgovarajuće znanje kada je u pitanju trgovanje digitalnim tokenima ono može samo da trguje digitalnim tokenima.

Da li pravna lica smeju da u svom poslovanju koriste digitalne tokene?

Pravna lica smeju da u svom poslovanju koriste digitalne tokene.

Prilikom trgovanja pravna lica mogu, a ne moraju da koriste usluge pružaoca usluga. Drugim rečima, ukoliko pravno lice ima odgovarajuće znanje kada je u pitanju trgovanje digitalnim tokenima ono može samo da trguje digitalnim tokenima.

Ukoliko konkretan digitalni token ima i elemente virtuelne valute, odnosno ukoliko se radi o hibridnom obliku digitalne imovine, pravna lica su dužna da o svom poslovanju s tom digitalnom imovinom izveštavaju Narodnu banku Srbije, u skladu sa odgovarajućim podzakonskim aktom Narodne banke Srbije.

Da li pravna lica smeju da izdaju svoje digitalne tokene?

Da, pravna lica smeju da izdaju svoje digitalne tokene, pri čemu je Zakon pisan sa ciljem da omogući što lakše izdavanje digitalnih tokena sa investicionom svrhom, odnosno investicionih tokena.

Investicioni tokeni mogu a ne moraju da imaju karakteristike hartija od vrednosti. U ovom trenutku, takvi tokeni najčešće nisu finansijski instrumenti. To praktično znači da se mogu izdavati prostom primenom Zakona, bez primene propisa koji uređuju tržište kapitala.

Ukoliko investicioni token ima karakteristike finansijskog instrumenta postoje dve situacije, kao što sledi.

Ispunjeni su uslovi da se primeni samo Zakon Ukoliko su ispunjeni sledeći uslovi:

1.         digitalna imovina nema odlike akcija;

2.         digitalna imovina nije zamenljiva za akcije;

3.         ukupna vrednost digitalne imovine koju tokom perioda od 12 meseci izdaje jedan izdavalac ne prelazi iznos od 3.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara prema evru koji utvrđuje Narodna banka Srbije na dan izdavanja, odnosno tokom primarne prodaje,

na izdavanje i trgovinu investicionim tokenima se neće primenjivati pravila koja uređuju tržište kapitala. Praktično gledano, to znači da izdavaoci samo treba da ispoštuju obaveze koje su propisane Zakonom, a koje su značajno jednostavnije od onih propisanih za tržište kapitala.

Za iznos od tri miliona evra, imajući u vidu potrebe za finansiranjem pravnih lica u Republici Srbiji, se može reći da je postavljen visoko. Drugim rečima, očekivanje je da će te potrebe moći da budu ispunjene kroz primenu navedenog izuzetka.

Budući da nisu propisane karakteristike koje investicioni tokeni moraju da imaju, može se reći da Zakon ostavlja prostor izdavaocima da budu “kreativni”.

Pored Zakona se primenjuju i pravila koja uređuju tržište kapitala

Budući da tehnologija distribuiranog knjigovodstva podrazumeva da u obradi transakcija i vođenju registra učestvuje više lica, i budući da je propisima koji uređuju tržište kapitala propisano da te poslove može da obavlja samo Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti (član 216. Zakona o tržištu kapitala ("Sl. glasnik RS", br. 31/2011, 112/2015, 108/2016, 9/2020 i 153/2020)), u ovom trenutku nije moguće da se korišćenjem tehnologije distribuiranog knjigovodstva izdaju digitalni tokeni koji su u isto vreme finansijski instrumenti (osim u skladu sa gore opisanim izuzetkom).

Da li je neophodno ispuniti zakonom propisane uslove u slučaju da se digitalni token koristi isključivo na platformi izdavaoca?

U slučaju da se digitalni token koristi isključivo na platformi izdavaoca moguće je da se Zakon uopšte ne primenjuje na transakcije sa tim tokenom.

Naime, zakon predviđa izuzetak ograničene mreže, odnosno ne primenjuje se na transakcije s digitalnom imovinom ako se te transakcije vrše isključivo u okviru ograničene mreže lica koja prihvataju tu digitalnu imovinu.

Da li se Zakon primenjuje na nezamenljive tokene (engl. non-fungible token)?

Ukratko, Zakon se primenjuje na nezamenljive tokene.

Naime, nezamenljivi tokeni predstavljaju digitalne tokene koji u sebi sadrže jedno konkretno pravo koje nije identično ni jednom drugom pravu, a koje je zabeleženo korišćenjem tehnologije distribuiranog knjigovodstva. Konkretno, nezamenljivi tokeni se najčešće koriste za upis prava svojine na digitalnim umetničkim delima, ali mogu imati i drugu svrhu (npr. mogu se koristiti za identifikaciju ili u vezi sa kompjuterskim igricama).

Dakle, budući da je nesporno da su nezamenljivi tokeni vrsta digitalnih tokena, na njih se primenjuje Zakon u delu koji uređuje digitalne tokene.

- Vodič za izdavanje obveznica korišćenjem tehnologije distribuiranog knjigovodstva -

Izdavanje obveznica u skladu sa Zakonom o digitalnoj imovini (bez primene pravila koja uređuju tržište kapitala)

Obveznice su vrsta finansijskog instrumenta, a sve do usvajanja Zakona izdavanje obveznica je bilo regulisano isključivo pravilima koja uređuju tržište kapitala. Usvajanjem Zakona stvorena je mogućnost da se obveznice izdaju i bez primene tih pravila, sa ciljem da se taj model finansiranja približi malim i srednjim preduzećima (naravno, i velika pravna lica mogu da izdaju obveznice u obliku digitalnih tokena).

Ukoliko su ispunjeni uslovi opisani u delu koji se odnosi na izdavanje digitalnih tokena koji su u isto vreme finansijski instrumenti obveznice se mogu izdati bez primene pravila koja uređuju tržište kapitala.

Zakon ostavlja prostor izdavaocima da sami odaberu vrstu obveznica koje će izdavati. To praktično znači da izdavaoci mogu da prilagode svojim potrebama oblik obveznica koje izdaju.

Neke od mogućnosti kada su u pitanju vrsta kamate ili gotovinske isplate su:

1)         fiksna stopa (sve isplate kamate su poznate u trenutku emitovanja i ostaju nepromenjene tokom čitavog životnog ciklusa obveznice);

2)         nulta stopa (ne vrše se periodične isplate kamate, već samo postoji razlika između vrednosti o dospeću i kupovne cene);

3)         promenljiva stopa;

4)         isplata u drugim sredstvima, a ne u novcu - ova vrsta obveznica omogućava i isplate u digitalnoj imovini, što bi moglo da bude posebno interesantno kada su u pitanju obveznice izdate u Republici Srbiji namenjene stranim investitorima.

Postoji i mogućnost izdavanja obveznica kod kojih se imaocu ne isplaćuje kamata, već se izdavalac obavezuje da po isteku određenog perioda otkupi tu obveznicu, najčešće po unapred određenoj ceni. Budući da je moguće da otkup bude u digitalnoj imovini, a ne u novcu, ova vrsta obveznica bi takođe mogla da bude posebno interesantna 1) kada su u pitanju obveznice izdate u Republici Srbiji namenjene stranim investitorima.

Zakon reguliše odobravanje belog papira prilikom izdavanja digitalnih tokena, a Komisija je usvojila i odgovarajući podzakonski akt u kom su ta pravila dodatno razrađena.

Izdavalac nije dužan da pribavi odobrenje belog papira, već i bez njega može da izda obveznice. Ipak, ukoliko se odluči opciju da obveznice izda bez belog papira, može se (i) očekivati da će poverenje investitora u te obveznice biti manje nego da je beli papir odobrila Komisija i (ii) imaće značajna ograničenja u pogledu mogućnosti da oglašava inicijalnu ponudu obveznica.

Konkretno, ukoliko za inicijalnu ponudu obveznica nije odobren beli papir, nije dozvoljeno oglašavanje u elektronskim medijima, u štampanim medijima, na otvorenim površinama, korišćenjem interneta, kao ni direktno oglašavanje.

Izuzetno, ukoliko je ispunjen jedan od sledećih uslova, izdavalac može da oglašava inicijalnu ponudu obveznica i u slučaju da nije odobren beli papir:

1)         inicijalna ponuda je upućena manjem broju od 20 fizičkih i/ili pravnih lica;

2)         ukupan broj digitalnih tokena koji se izdaju nije veći od 20;

3)         inicijalna ponuda je upućena kupcima/investitorima koji kupuju/ulažu u digitalnu imovinu u vrednosti od najmanje 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara prema evru koji utvrđuje Narodna banka Srbije na dan kupovine/ulaganja, po kupcu/investitoru;

4)         ukupna vrednost digitalne imovine koju tokom perioda od 12 meseci izdaje jedan izdavalac je manja od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara prema evru koji utvrđuje Narodna banka Srbije.

Zakon i odgovarajući podzakonski akt Komisije uređuju obaveznu sadržinu belog papira.

Vredi napomenuti da je, i u slučaju da se izdavalac opredeli da ne pribavlja odobrenje belog papira, na njega primenjuju opšta pravna pravila, odnosno da mu je zabranjeno da prikrivanjem informacija dovodi investitore u zabludu. Konkretno, ukoliko izdavalac u nameri sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi, i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, on može biti kažnjen za krivično delo prevare.

Zakon ne predviđa obavezne karakteristike tehnologije koja se ima koristiti prilikom izdavanja obveznica. Dakle, izdavalac može da se odluči da kreira svoj blokčejn, može koristiti tuđ blokčejn, može koristiti hešgraf, itd. Jedina obaveza koju izdavalac ima jeste da u belom papiru, ukoliko se isti odobrava, detaljno opiše tehnologiju koju koristi.

Nakon izdavanja obveznica u skladu sa pomenutim izuzetkom koji isključuje primenu pravila koja uređuju tržište kapitala izdavalac nije dužan da iste registruje u Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti (to ne bi bilo ni moguće).

- Izdavanje obveznica uz primenu pravila koja uređuju tržište kapitala -

Iz razloga koji su objašnjeni u delu koji se odnosi na izdavanje investicionih tokena, nije moguće izdavanje obveznica na koje se primenjuju pravila koja uređuju tržište kapitala uz korišćenje tehnologije distribuiranog knjigovodstva.

Izvor: Vebsajt Komisija za hartije od vrednosti, 03.09.2021.
Naslov: Redakcija