NACRTI ZAKONA O POREZU NA EMISIJE GASOVA SA EFEKTOM STAKLENE BAŠTE I NA UVOZ UGLjENIČNO INTENZIVNIH PROIZVODA: Porezi se neće odnositi na sve kompanije, već samo na energetski intenzivne industrije

Uvođenje poreza na emisije gasova sa efektom staklene bašte je očekivano, ali je za kompanije urgentnije da se kroz reformu propisa obezbede mehanizmi koji će u praksi da im omoguće da smanje te emisije. Firme očekuju formiranje fonda za dekarbonizaciju, ukidanje zabrane uvoženja otpada, kao i da im se omogući da grade sopstvene elektrane u kapacitetu koji im je potreban, kažu sagovornici Forbes Srbija.

Uvođenjem poreza na emisije gasova sa efektom staklene bašte kompanijama iz energetski intenzivnih delatnosti, Srbija želi da omogući da se kompenzuju ili smanje troškovi koji će za srpske izvoznike nastati zbog primene evropskog Mehanizma za prilagođavanje emisije ugljenika (CBAM).

Plaćanjem poreza na emisije sa efektima staklene bašte u Srbiji, smanjili bi se ili izbegli troškovi koji bi za kompanije nastali primenom CBAM-a.

CBAM je alat EU koji predviđa da kompanije iz Unije koje uvoze određenu robu iz trećih zemalja, kupovinom CBAM sertifikata, plaćaju za emisije koje su nastale u proizvodnji robe koju uvoze. Ovo se odnosi na uvoz cementa, gvožđa, čelika, aluminijuma, đubriva i hidrogena i električne energije.

To bi uticalo da se proizvođači u Srbiji suoče sa većim troškovima za svoje proizvode koje izvoze na tržište EU.

Nakon prelaznog perioda, od 1. januara 2026. godine bi trebalo da krene puna primena tog mehanizma.

To podrazumeva da kompanije u EU koje uvoze robu obuhvaćenu CBAM-om treba da se registruju kod nadležnih institucija, gde takođe mogu da kupe i CBAM sertifikate. Uvoznici u EU će prijavljivati emisije ugrađene u svoju uvoznu robu i svake godine predavati odgovarajući broj sertifikata. Ukoliko uvoznici dokažu da je ugljenična taksa plaćena tokom proizvodnje uveženog dobra, odgovarajući iznos može da bude oduzet.

Uvođenjem poreza u Srbiji, država želi da stvori pravni osnov za priznavanje domaćeg poreza kao dela kompenzacije u okviru CBAM-a.

Ipak, da bi to zaživelo biće potrebno i da Evropska unija prihvati naše rešenje.

Ministarstvo finansija nedavno je objavilo dva nacrta zakona: Nacrt zakona o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte i Nacrt zakona o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda. Ovi nacrti su trenutno na javnoj raspravi.

Porezi se neće odnositi na sve kompanije, već samo na energetski intenzivne industrije.

Konkretno, porezom na emisije gasova sa efektom staklene bašte biće obuhvaćene firme koje se bave delatnošću proizvodnje sirovog gvožđa, čelika i ferolegura, proizvodnjom veštačkih đubriva i azotnih jedinjenja. Takođe i kompanije koje se bave proizvodnjom cementa, proizvodnjom alumunijuma i električne energije.

Pojašnjava se da su obveznici tog poreza pravna lica ili preduzetnici koja imaju obavezu da poseduju dozvole za emisiju GHG (gasovi sa efektom staklene bašte).

U registru Ministarstva zaštite životne sredine mogu se pronaći firme koje poseduju ove dozvole.

Između ostalog, tu su Elektroprivreda Srbije, HBIS Srbija, Moravacem, Lafarž, Titan cementara Kosjerić, Impol Seval.

U Evropskoj uniji je 2005. uveden EU ETS sistem, odnosno Sistem trgovanja emisijama. On podrazumeva da zagađivači plaćaju za svoje emisije gasova za efektom staklene bašte.

ETS sistem na teritoriji EU postoji već duže od 20 godina i kompanije koje tamo posluju plaćaju takse predviđene tim sistemom, koje iz godine u godinu linearno i progresivno rastu, navodi za Forbes Srbija Slobodan Krstović, direktor Odeljenja za održivi razvoj u NALED-u.

“Međutim, EU je uvidela da kompanije imaju tzv. ‘curenje ugljenika’, tj. da se proizvodnja seli u treće zemlje, van granica EU, a na kraju ti proizvodi kroz uvoz završavaju u EU”.

Zbog toga je donela propis koja predviđa da će od januara 2026. sve što bude ulazilo u zemlje EU preko uvoza, takođe biti oporezovano kroz EU ETS sistem.

“Odnosno sve što se bude uvozilo, i iz Srbije i iz trećih zemalja, će takođe da se oporezuje kroz tu EU taksu. Osim ukoliko se taksa na ugljenik ne plati na nekom drugom mestu. To plaćanje na drugom mestu treba da bude prihvaćeno od Evropske unije. Upravo je to intencija zakona koji se sada uvode u Srbiji”, objašnjava Krstović.

Krstović navodi da kroz porez na emisije gasova sa efektom staklene bašte Srbija želi da odgovori na evropski CBAM.

Sam nacrt zakona predviđa da kompanije koje budu poreski obveznici plaćaju četiri evra po toni ugljen-dioksida ili njegovog ekvivalenta u ovih šest energetski intenzivnih industrija.

“To je daleko manje nego što je sada neka tržišna cena ugljenika u EU koja iznosi oko 85-90 evra”, navodi Krstović.

U obrazloženju nacrta zakona o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte, dat je primer troška po osnovu ovog poreza.

Na primer, prosečan veliki industrijski emiter (cementara ili elektrana) sa godišnjom emisijom od oko 250.000 tona CO2 ekvivalenta imao bi godišnji trošak od milion evra.

Srbija sada treba da se izbori da EU prihvati ovo plaćanje takse u Srbiji i dozvoli da proizvodi bez daljeg plaćanja na teritoriji EU budu i dalje prisutni na tržištu Unije.

“Da bi ovo sve zaživelo, moraće da se pregovara sa EU odnosno sa agencijom koja se bavi tim taksama. Da oni prihvate sve ove srpske predloge i zakone”, navodi Krstović.

Krstović navodi i da, s obzirom na to da će ovo biti prihodi budžeta, industrija insistira da se predvidi poseban fond za dekarbonizaciju.

“Da se to što se prikupi od poreza uloži u dekarbonizaciju, kroz uvođenje najbolje dostupnih tehnologija i otpada kao energenta. Da se omogući da kompanije prave elektrane do onih kapaciteta koliko je njima potrebno za svoje proizvodne procese”.

Predložene fiskalne mere za uvođenje poreza su očekivane i dobar su podsticaj za razvoj moderne i čistije proizvodnje sa manje ugljen dioksida. Međutim, urgentnija tema koja tome treba da prethodi jeste reforma propisa koja će u praksi obezbediti mehanizme za smanjenje emisija staklene bašte, navodi Dejana Milinković, direktorka poslovnog udruženja Cementna industrija Srbije.

“Bez tih mehanizama oporezivanje emisija ugljen dioksida biće početak borbe za opstanak naše industrije u zemlji, što će ugroziti tržišnu konkurentnost, radna mesta, povlačeći sa sobom ozbiljne ekonomske i društvene posledice”, navodi Milinković.

Ovo poslovno udruženje okuplja proizvođače cementa u Srbiji (Moravacem, Lafarž, Titan cementara). Ove firme biće među obveznicima najavljenog poreza na emisije gasova sa efektom staklene bašte.

Milinković navodi da će uvođenje tog poreza predstavljati značajnu finansijsku obavezu za cementnu industriju. Porez će se obračunavati kao ponavljajući godišnji trošak.

Prema njenim rečima, ukupan iznos poreske obaveze koju će po ovom osnovu imati cementna industrija još je nepoznanica. To će biti poznato nakon donošenja podzakonskog akta.

“Imajući u vidu da nacrtom zakona nije predviđeno oporezivanje ukupnih emisija, već samo onog dela koji predstavlja neizbežan nivo emisija, čak i uz primenu najnaprednije raspoložive tehnologije, ukupan iznos naših poreskih obaveza po ovom osnovu biće poznat tek po donošenju podzakonskih akata kojima će se utvrditi nivo referentnih vrednosti emisija CO2 za proces proizvodnje cementa”, navodi ona.

Jedan od najvećih izazova za cementnu industriju je to što fosilno gorivo koje se koristi u fabrikama i dalje predstavlja dominantni izvor energije - uz sve napore i dosadašnja ulaganja u potrebnu opremu i procese za korišćenje energije iz otpada.

Naime, cementna industrija, prema rečima Milinković, svake godine zbrine oko 90.000 tona domaćeg otpada. Međutim ova količina, u proseku, može da zameni nešto više od 19 odsto fosilnog goriva.

Da bi se približili evropskim GHG emisijama i time očuvali konkurentnost domaće industrije, neophodno je da u što kraćem roku naša industrija dostigne evropski prosek supstitucije fosilnog goriva - koji trenutno iznosi oko 58 odsto, navodi Milinković.

“Za ostvarenje ovog cilja veoma je važno da se obezbede regulatorni mehanizmi za pristup alternativnim gorivima sa ino-tržišta, tačnije da se ukine zabrana uvoza otpada za energetsko iskorišćenje u našim fabrikama, u periodu dok se na domaćem tržištu ne obezbede dovoljne količine za podmirivanje potreba domaće industrije”, navodi ona.

Pored toga potrebno je raditi i na izmeni propisa kojima se uređuje izdavanje dozvola za izgradnju elektrana za sopstvenu potrošnju. A takođe i na uspostavljanju mehanizama za preusmeravanje sredstava prikupljenih po osnovu ova dva poreza na projekte dekarbonizacije.

Milinković je objasnila da je uvođenje poreza na emisije gasova sa efektom staklene bašte dugo najavljivana nacionalna fiskalna mera i da se takva mera već dve decenije primenjuje u zemljama EU (tzv. EU ETS).

Pored toga, Evropska unija je uvela i mehanizam za prekogranično prilagođavanje cene ugljenika, kroz takozvanu CBAM Uredbu, kako bi sprečila premeštanje proizvodnje van svojih granica.

Time, uvođenjem CBAM-a, EU je napravila dodatni, indirektni pritisak i na industriju koja posluje van EU, da po hitnom postupku dekarbonizuju svoje proizvodne procese.

“Nažalost, mi nećemo imati mogućnost da kroz zelenu tranziciju prolazimo sa postepenim regulatornim prilagođavanjem i usaglašavanjem, kako je to učinjeno u zemljama EU, već ćemo do ostvarenja ciljeva morati da dolazimo uz radikalne, pretežno brze, po hitnom postupku donete kratkoročne mere, koje će svakako, ukoliko ne budu dobro promišljene i na odgovarajući način primenjene, imati dalekosežne negativne posledice po našu industriju”, navodi ona.

CBAM sistem, koji je predvidela Evropska unija, ulazi u fazu pune primene, počevši od 1. januara 2026.

Konkretno, to znači da će prilikom izvoza gvožđa, čelika, aluminijuma, cementa, đubriva, vodonika ili električne energije u EU, biti oporezovane GHG emisije koje su ugrađene u ove proizvode.

“Uvoznici u EU biće obavezni da obezbede CBAM sertifikate za GHG emisije sadržane u svakom CBAM proizvodu koji uvoze (umanjene za iznos besplatnih dozvola), po ceni emisija koje važe u okviru EU ETS sistema (oko 80 evra po toni ugljen dioksida)”, navodi Milinković.

Ukoliko predloženi srpski model za oporezivanje emisija sa efektom staklene bašte bude priznat od strane Evropske komisije kao model komplementaran EU ETS-u, izvoznici ovih proizvoda dobiće osnov za priznavanje plaćenog domaćeg poreza (predloženo je 4 evra po toni ugljen dioksida) kao dela kompenzacije u okviru CBAM mehanizma.

“Sa druge strane, porez plaćen u Srbiji od strane uvoznika ugljenično intenzivnih proizvoda, predstavljao bi paralelu EU CBAM mehanizmu i omogućio bi ravnopravan položaj i fer konkurenciju na domaćem tržištu”, navodi ona.

Pored ovog poreza, na emisije gasova sa efektom staklene bašte, Srbija planira i porez na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda.

Porez će se plaćati na uvoz gvožđa, čelika, cementa, đurbiva, alumnijuma. Poreski obveznici biće oni koji za svoje potrebe uvoze ovu robu. Ili u slučaju posrednog carinskog zastupanja, obveznik je firma za čiji se račun ovi proizvodi uvoze. Ova poreska obaveza postoji samo ukoliko se uvozi više od pet tona godišnje.

Po ovom propisu, poreska osnovica bi bila ukupna količina CO2 ekvivalenta nastala tokom proizvodnje tih proizvoda, a koji su uvezeni u Srbiju. Iznos poreza za jednu tonu CO2 ekvivalenta bio bi četiri evra.

U slučaju ovog poreza predviđa se i poreski kredit u visini izvršenog plaćanja na ime emisije CO2 ekvivalenta nastale u vezi ugljenično intenzivnog proizvoda u zemlji njegovog porekla. Poreski kredit je iznos za koji bi se umanjio porez.

Slobodan Krstović objašnjava da je ovo neka vrsta nacionalnog (srpskog) CBAM-a. Kako objašnjava, ovaj porez treba da nas zaštiti od trećih zemalja, koji su takođe pod uticajem evropskog CBAM propisa. Jer te kompanije, ako ne uspeju da plasiraju proizvode u EU, pokušaće da ih plasiraju u Srbiji.

“Ako se mi ne zaštitimo u Srbiji oni će nas preplaviti. Srbija je zato odlučila da uvede pandan CBAM zakonu, pa će svi koji uvoze u Srbiju konkretne proizvode (ugljenično intenzivne) takođe plaćati ta 4 evra po toni ugljen-dioksida ili ekvivalenta”.

Ministarstvo finansija nije odgovorilo koliko će firmi biti obuhvaćeno porezom na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda.

A kako se nacrtom predviđa poreski kredit u visini izvršenog plaćanja po osnovu proizvodnje ugljenično intenzivnog proizvoda u zemlji porekla tog proizvoda, pitali smo i u koliko zemalja iz kojih se uvoze ovi proizvodi se plaćaju takve naknade.

U Srbiji je u 2024. godini uvezeno 712.766 tona cementa. Najviše iz Hrvatske (290.853 tona), zatim iz Turske (252.138 tona), Albanije (113.361 tona). Sledeća na listi je Austrija odakle je uvezeno 21.079 tona. Podaci se odnose portland cement, aluminatni cement, cement od zgure.

Najviše aluminijuma i proizvoda od aluminijuma je uvezeno iz Nemačke (44.485 tona), Grčke (34.465 tona), Kine (27.464). Zatim iz Turske je uvezeno 16.541 tona, Austrije 15.109 tona, Ujedinjenih Arapskih Emirata 11.372 tona, a iz Indije 10.431 tona. U 2024. je ukupno uvezeno 237.818 tona aluminijuma i proizvoda od aluminijuma.

U 2024. je uvezeno 990.000 tona gvožđa i čelika. Najviše iz Turske, 187.016 tona, iz Bosne i Hercegovine 175.981 tona, Italije 132.701 tona, Kine 102.944 tona. Iz Rumunije je uvezeno 75.380 tona, Severne Makedonije 50.411 tona.

Đubriva je uvezeno ukupno 965.839 tona. Najviše đubriva uvezeno je iz Ruske federacije 674.242 tona, iz Austrije je uvezeno 64.598 tona, iz Mađarske 55.906 tona, Azerbejdžana 39.952 tona, Kazahstana 29.215 tona, Turkmenistana 21.512 tona.

Izvor: Vebsajt Forbes, Nevena Petaković, 10.10.2025.
Naslov: Redakcija