ZAKON O POREKLU IMOVINE: I AKO BUDE DONET, BILO BI PROTIVUSTAVNO RETROAKTIVNO GA PRIMENJIVATI, ZBOG čEGA SE NA NJEGOVOM UDARU NE BI NAšLI ONI KOJI SU IMOVINU STEKLI U VREME SPORNIH PRIVATIZACIJA, KADA JE NAJVEćI DEO TAKVE IMOVINE I STEčEN

Potreba za usvajanjem Zakona o poreklu imovine iskazana je još pre 15 godina, a formalno je potekla od ondašnjeg člana Saveta za borbu protiv korupcije prof. dr Čedomira Čupića.

On se tada javno, a podržali su ga i ostali članovi Saveta, zalagao da se utvrdi kako je ko i na koji način došao do ogromne imovine, odnosno kako je to postalo moguće da “sirotani”, koji na papiru dobijaju male plate iz državne kase, poseduju ogromnu pokretnu i nepokretnu imovinu.

Čupićevu ideju načelno su podržali svi, ali se dalje od toga nije otišlo. Sve vlade, a i sve političke partije na vlasti, od 2000. godine obećavale su da će im među prvim zadacima biti donošenje upravo ovog zakonskog akta, određivali su i rokove do kada će to učiniti i... ništa. Zapravo, ne samo da se ništa nije dogodilo, već je do danas ostalo nejasno i to koje bi ministarstvo - pravde ili finansija - formalno trebalo da pripremi nacrt zakona i uputi ga na javnu raspravu.

S druge strane, pravnici su ukazivali i na gotovo nerešiv problem retroaktivnosti, ističući da bi češljanje nečijeg “prvog miliona”, stečenog tamo negde u prošlosti, a po slovu novog zakona, bilo u suprotnosti sa Ustavom Srbije. Ipak, sada se ponovo, i to oročeno do kraja godine, najavljuje donošenje zakona o poreklu imovine. No, čak i da konačno Srbija zaista i dobije taj akt, veliko je pitanje da li će se oni, koji su se bogatili dok je narod siromašio, moći naći pod njegovim udarom.

Kako se najviše “meda” skupljalo u doba kada su mnogi veliki srpski giganti prodavani nezakonito, a o tome svedoče i izveštaji pomenutog Saveta za borbu protiv korupcije o brojnim spornim privatizacijama i ulozi političara u njima, jasno je da se od ispitivanja samo aktuelnog sticanja “prvog miliona” nećemo naročito ovajditi. To naravno ne znači da ovaj propis ne treba doneti, naprotiv, ali je činjenica da bez provere načina na koji su politički tajkuni, pa i pojedini političari, akumulirali postojeće svekolikog bogatstvo - željeni cilj neće biti postignut.

Istine radi, treba reći i to da je i do sada postojao zakonski osnov da se utvrdi da li je neko i kako stekao određenu imovinu. Baš kao što se bez problema moglo uporediti ono na što je neko plaćao porez sa onim što realno poseduje. Naime, unakrsna provera imovine moguća je i po sadašnjem Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji ("Sl. glasnik RS", br. 80/2002, 84/2002 - ispr., 23/2003 - ispr., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 - dr. zakon, 62/2006 - dr. zakon, 63/2006 - ispr. dr. zakona, 61/2007, 20/2009, 72/2009 - dr. zakon, 53/2010, 101/2011, 2/2012 - ispr., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015 - autentično tumačenje, 112/2015 i 15/2016), ali je pitanje kako se taj zakon primenjuje, odnosno da li se uopšte primenjivao prethodnih godina.

Jer da jeste, onda najavljeni zakon, koji neće moći da važi “unazad”, pa će se samim tim izvući oni čije su ruke najdublje bile u “tegli s medom”,ne bi bio ni bio potreban. Drugim rečima, nije ni prethodnih godina postojala smetnja da se utvrđuje ko šta ima i kako je to što ima stekao, baš kao što nije bilo zakonskih prepreka da se imovina za koju se unakrsnom proverom utvrdi da je bez pokrića ili oduzme ili da se na nju naplati porez.

S druge strane, treba reći i to da usvajanje zakona o poreklu imovine nije teklo lako ni u mnogim evropskim državama, što dokazuje činjenica da on u nekima ni dan danas ne postoji. No, to što takvog posebnog zakona tamo nema, ne znači da ova materija nije regulisana i uređena, samo kroz neke druge propise i akte. Prema istraživanju Biblioteke Narodne skupštine Srbije, u Austriji i Italiji se poreklo imovine ispituje u kontekstu oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, dok se u Nemačkoj, Francuskoj i Holandiji poreklo imovine dovodi u vezu sa pravom vlasništva, odnosno posedovanja. I u svim tim državama je imovina svakog pojedinca, dakle ne samo političara, pod stalnom lupom poreznika.

Poreklo imovine u Španiji i Švedskoj dokazuje se kroz pravo vlasništva i propise koji se odnose na hipoteke, s tim što se u Švedskoj ono dokazuje upisom nepokretnosti u Registar imovine, jer jednostavno sve nepokretnosti moraju imati vlasnika. U Mađarskoj se poreklo imovine reguliše sa više zakona, a slično je i u Rumuniji. Takođe je i u Rusiji poreklo imovine regulisano sa više akata, i to iz oblasti bankarstva, igara na sreću i poreskog sistema.

Od svih je za nas možda najzanimljiviji poljski model, gde je poreklo imovine regulisano Zakonom o porezu iz dohotka fizičkih lica i Zakonom o porezu. Konkretno, poljsko zakonodavstvo propisuje uslov za ispitivanje porekla imovine, tačnije izvora sredstava kojima je ona pribavljena. Visina prihoda koji nije opravdan izvorom ili prihodom iz “nevidljivog” izvora, procenjuje se na osnovu rashoda koje poreski obveznik navede u godišnjoj poreskoj prijavi, kao i kroz vrednost imovine stečene tokom godine ako ti rashodi i vrednost ne mogu biti podmireni iz neke druge imovine. Pri tome se samim pitanjem porekla imovine bavi generalni inspektor za finansijske istrage, koji pride u rukama ima i propise čiji je cilj borba protiv finansiranja terorizma.