KRIVIČNI ZAKONIK: Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi. Učiniocu koji nije znao da je delo zabranjeno, ali je to bio dužan i mogao da zna, kazna se može ublažiti

Nepoznavanje zakona i prava nekada nas može spasiti prekršajne i krivične odgovornosti, a nekada nam može naneti i veliku štetu. Zavisi od situacije.

Pravilo "Ignorantia legis non excusat" – "Nepoznavanje prava ne opravdava" dugo je važilo u našem krivičnom zakonodavstvu, ali već godinama nije aktuelno. Sada pravna zabluda u mnogim slučajevima isključuje krivičnu odgovornost.

– Čitave generacije pravnika su učene da to što neko nije znao da je nešto propisano kao krivično delo ili kao prekršaj – nema značaja, te ga neznanje ne može samo po sebi osloboditi od odgovornosti. Tako je bilo nekada, ali sada više nije. Problem je što se to često u praksi ne uviđa u punoj meri – kaže dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

"Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi. Pravna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno. Učiniocu koji nije znao da je delo zabranjeno, ali je to bio dužan i mogao da zna, kazna se može ublažiti", kaže član 29 Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016).

Zakon o prekršajima ("Sl. glasnik RS", br. 65/2013, 13/2016 i 98/2016 - odluka US), u članu 22 takođe ima ovakvu odredbu o pravnoj zabludi. Prekršajni sudovi, međutim, izriču kazne za čitav niz prekršaja koji su običnim građanima nepoznati.

Udovica ne zna da mora policiji da prijavi pištolj svog pokojnog muža, koji je imao urednu dozvolu za držanje oružja. U takvom slučaju ona ne mora da zna ni da pištolj postoji u njihovoj kući, zaključan u fioci ili sefu, ali ona je u prekršaju i biće novčano kažnjena.

Muž koji je ženi posudio svoj automobil ne mora da zna da je ona napravila saobraćajni prekršaj tako što je ušla u žutu saobraćajnu traku kada je skretala ka tržnom centru. On će, međutim, prekršajno odgovarati ako ne obavesti policiju ko je u tom trenutku upravljao njegovim vozilom. Ni muž ni žena ne poriču da je napravljen saobraćajni prekršaj, za šta postoji i snimak sa lica mesta. Nisu imali nameru ni da sakriju ko je upravljao vozilom, ali muž je novčano kažnjen samo zbog toga što mu nije uredno dostavljen poziv, pa nije u određenom roku obavestio policiju o tome ko je upravljao vozilom. Građani ne znaju da ovim "neobaveštavanjem" čine prekršaj.

Mnogi roditelji ne znaju da im zakon nameće odgovornost za prekršaje koje učine njihova deca, koja su mlađa od 14 godina, jer ona nisu prekršajno (kao ni krivično) odgovorna.

Error iuris nocet – "Zabluda o pravu škodi", kaže još jedna latinska izreka.

– Svakako je bolje da se pravo poznaje, ali ako neko bez svoje krivice nije znao da je njegovo činjenje ili nečinjenje propisano kao krivično delo, onda kod njega ne postoji krivica. Kod zločina koja su "zlo po sebi" (mala in se), nemoguće je zamisliti da bilo ko iole "normalan" ne zna da ne sme ubiti, ukrasti, silovati, izvršiti razbojništvo. Međutim, to nije uvek slučaj kada je reč o čitavom nizu krivičnih dela, koja su često povezana i sa drugim propisima, a odnose se na neke aspekte privrednog i finansijskog poslovanja i koja postoje samo zato što su propisana kao krivična dela (mala prohibita) – kaže dr Škulić.

Primeri za pravnu zabludu su mnogo češći u prekršajnom pravu.

– Većina ljudi, često bez svoje krivice, nema svest o tome da čini prekršaj propuštanjem nekog roka ili određene radnje u pogledu koje imaju dužnost činjenja. Dobar primer za to su članovi porodice koji su dužni da prijave oružje pokojnika, a ne znaju da imaju tu obavezu na osnovu Zakonu o oružju i municiji ("Sl. glasnik RS", br. 20/2015). Kada prijave oružje, za koje je njihov pokojni član porodice imao urednu dozvolu za držanje, ako to nisu učinili u predviđenom roku – biće kažnjeni za prekršaj, što je apsurdno – navodi profesor.

On ukazuje da prekršajni sudovi rezonuju "suviše uprošćeno" i nerado primenjuju načela krivičnog prava, ne samo kada je reč o neskrivljenoj pravnoj zabludi, nego i kada je reč o procesnim pitanjima koja su povezana sa pretpostavkom nevinosti.

– Oduvek je u našem krivičnom postupku važilo pravilo da sud može okrivljenog oglasiti krivim samo ako je potpuno uveren u njegovu krivicu. Ukoliko samo sumnja u postojanje krivice, ali nije uveren u to na temelju izvedenih dokaza, sud mora okrivljenog da oslobodi od optužbe. Međutim, sada u prekršajnim postupcima imamo situacije da sudovi ne odlučuju u korist nego na štetu okrivljenog ako dokazi nisu nesporni– kaže dr Škulić.

Naime, i krivični i prekršajni sudovi moraju primenjivati pravilo "In dubio pro reo", što znači da u sumnji treba odlučiti u korist okrivljenog. Čest je slučaj da radar izmeri prekoračenje brzine za samo jedan kilometar, a poznato je da radari mogu da pogreše za dva do tri kilometra.

– Nije sporno da ne treba nimalo tolerisati bahate vozače, a naročito ne "trkače" na drumovima, ali se i ovde mora rezonovati pravnički. Ako zaista radari koje policija koristi imaju određenu toleranciju preciznosti od dva do tri kilometra (plus–minus) ili u nekom procentu odstupaju prema specifikacijama proizvođača, to onda znači da uvek postoji i određena sumnja u pogledu brzine kojom se kretao okrivljeni. Ta sumnja bi se morala "tumačiti" u korist, a ne na štetu okrivljenog– navodi profesor.

Na primer, neko je registrovan radarom da je u naseljenom mestu, gde je ograničenje brzine 50, vozio 51 kilometar na čas. Ako radar ima odstupanje od plus–minus tri kilometara, to onda znači da je on u stvarnosti vozio 48, ili možda 54 kilometara na čas.

– Kako se objektivno ne može utvrditi da li je to bila baš neka konkretna brzina od 48 do 54, sud bi, primenjujući pravilo In dubio pro reo, ipak morao smatrati da se vozač kretao brzinom koja je za njega najpovoljnija, što znači u ovom primeru da nije prekoračio brzinu – kaže profesor.