PORODIČNI ZAKON: Građani smatraju da roditeljima treba dozvoliti da za života odrede staraoca svog maloletnog deteta za slučaj njihove smrti, a stručnjaci su stava da nema prepreka da u tom pravcu idu izmene porodičnog zakonodavstva

Ko zna bolje šta je dobro za dete i ko treba da preuzme brigu o njemu, roditelj ili centar za socijalni rad? Mislim da je roditelj, pa i bez diplome psihologa sigurno kompetentniji da zna šta je za njegovo dete bolje! Paradoks je da roditelj ne može sam da odabere ko će se o njegovom detetu starati, naravno uz saglasnost te osobe, već to određuje centar za socijalni rad. Određuju ljudi čije odluke su, svedoci smo nažalost toga, u poslednje vreme bile katastrofalne, a procene pogrešne - kaže za “Blic” Beograđanka Božidarka M.

Ona je samohrana majka i posle rođenja deteta pokušala je da u sudu i centru za socijalni rad sazna šta će biti sa njenim sinom ukoliko se njoj, ne daj Bože, nešto dogodi, recimo strada u saobraćajnoj nesreći ili doživi moždani udar. Pri tome nema nikoga od bližih srodnika, roditelje, braću ili sestre.

- Pre toga razgovarala sam sa drugaricom, koja je u braku, i ima dete malo starije od mog sina. Ona mi je rekla da bi preuzela brigu o mom detetu. Međutim, otišla sam u sud u i razgovoru sa jednim sudijom saznala da to nije moguće jer o svemu odlučuje nadležni centar za socijalni rad - nastavlja Božidarka M.

Nakon toga ona se obratila i zaposlenima u centru za socijalni rad.

- Bili su zapanjeni tim predlogom jer je, kako su naveli, centar nadležan za to da odredi staratelja detetu. Njihov stručni tim bi odredio hranitelja, nekoga koga moje dete niti poznaje, umesto osobe koju dečačić voli i koja njega voli, sa kojom je takoreći u svakodnevnom kontaktu i koja je, ono što je najvažnije, izrazila želju i spremnost da brine o njemu - kaže naša sagovornica.

Mišljenje Božidarke M. je da je krajnje vreme da država uvaži želju roditelja da sami odrede dobrovoljnog staratelja, a ne da se to ostavlja instituciji koja ima dosta propusta u svom radu.

Advokat Miloš Antić, koji se bavi porodičnim pravom, kaže za „Blic“ da prema važećem Porodičnom zakonu ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005, 72/2011 - dr. zakon i 6/2015) ne postoji mogućnost za određivanje staraoca dogovornim putem.

- Zakonodavac određuje proceduru kao i podobnost staraoca, a istovremeno i to ko se stavlja pod starateljstvo. Ozbiljan razlog da se ne može odrediti staralac potencijalnom štićeniku u specifičnim ili redovnim situacijama ne postoji. Prosto, način odlučivanja je tako regulisan da je uključen i centar za socijalni rad, sa svojim timom stručnjaka (socijalni radnik, psiholog, sociolog), vodeći računa o najboljim interesima deteta-štićenika - objašnjava advokat Antić.

Naš sagovornik, međutim, napominje da je za promenu zakona koji je sada na snazi potrebna, osim predloga od strane ovlašćenog predlagača, i politička volja.

- Odnosno po zakonu koji bi trebalo doneti, ne postoje niti pravne, niti moralne prepreke za regulisanje ove oblasti na način da se nekom vrstom izjave, unapred određeno lice, svojom slobodnom voljom obaveže prema drugom licu da u slučaju gubitka poslovne sposobnosti ili smrti zakonskih zastupnika, bude njegov staralac - kategoričan je advokat Miloš Antić.

Iz Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu odgovorili su na pitanja “Blica” klasično - birokratskim jezikom.

- U slučajevima kada maloletna deca na tragičan ili sličan način ostanu bez roditelja, u velikom broju slučajeva brigu o deci preuzima neko od srodnika - ujaci, tetke, stričevi, babe i dede, koji žele i koji si podobni da obavljaju tu ulogu, jer je u najboljem interesu deteta da odrasta u porodičnom okruženju - navedeno je u dopisu GCSR.

Kada ne postoje bliski srodnici, kada ne žele, ne mogu ili su neadekvatni da se staraju o deci, deca se smeštaju u hraniteljske porodice, a ukoliko nema hraniteljske porodice, u ustanovu socijalne zaštite.

- Država, odnosno centar za socijalni rad kao organ starateljstva nastavlja da prati odrastanje dece u srodničkim i hraniteljskim porodicama ili u ustanovama, da ih shodno potrebama finansijski pomaže kao i da pruža svu neophodnu psihološku i stučnu podršku, kako deci tako i njihovima starateljima, kako bi traumatični događaj gubitka roditelja prevazišli što lakše i sa što manje negativnih posledica - piše u dopisu GCSC.

U dopisu je navedeno i da je “svaki slučaj poseban i svaki se mora pojedinačno procenjivati”.

U zemljama anglo-saksonskog prava običaj je da roditelj sam imenuje staratelja, koji će da preuzme brigu o maloletnom detetu, u slučaju njegove smrti. U SAD su to uglavnom kumovi dece.

- Moja sestra živi na Novom Zelandu. Posle rođenja deteta morala je da upiše nekog ko će preuzeti brigu ukoliko se njoj i zetu nešto desi. Iako sam hiljadama kilometara daleko, upisala me je, jer država mora da zna ko će da brine o detetu - kaže sagovornica “Blica” koja je upisana kao starateljka svog sestrića na Novom Zelandu.