ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA: Doneta prva pravosnažna presuda u korist korisnika kredita u švajcarskim francima. Prema članu 132. Zakona ako jedna strana traži raskid ugovora i sud to usvoji, strana koja je izvršila ugovor (a banka je to u potpunosti učinila dajući novac) ima pravo da joj se vrati sve ono što je dala. Ukoliko ne usaglase potraživanja posle raskida ugovora sledi parnični postupak u kome se utvrđuje tačan iznos dugovanja obe strane

Prva pravosnažna presuda za raskid ugovora o kreditu u švajcarskim francima zbog promenjenih uslova doneta je u Apelacionom sudu u Novom Sadu. Klijent koji je na dan isplate kredita od banke dobio sedam miliona dinara, do sada je otplatio šest i po i po planu otplate do kraja je trebalo da plati još 13,5 miliona dinara. Ova presuda izazvala je veliko interesovanje javnosti, posebno posle mišljenja sudije Ustavnog suda, Dragiše Slijepčevića, koji je izjavio da bi raskid ugovora o kreditu moglo da bude rešenje za građane koji su uzimali stambene kredite u švajcarskim francima.

Vest o prvoj presudi odmah je propratila i kalkulacija – koliko bi ko u ovom sporu trebalo kome da vrati u slučaju raskida ugovora a u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja). Međutim, ovo pitanje, tvrde pravnici nije tako jednostavno, jer koliko će ugovorne strane u ovom slučaju jedna drugoj isplatiti pitanje je koje će se rešiti u parničnom postupku, pošto bi sada banka trebalo da tuži klijenta i potražuje novac, a potom i klijent banku.

Dejan Gavrilović, predsednik Udruženja bankarskih klijenata "Efektiva", kaže da njihovo udruženje odustaje od zahteva za konverziju kredita u evro po paritetu koji je važio na dan isplate kredita, jer su sigurni da je raskid ugovora bolje rešenje.

Da li je računica baš tako laka, budući da nije jasno šta se dešava sa hipotekom na koju banka polaže pravo i šta bi se dogodilo u slučaju da je zbog nemogućnosti klijenta da izmiri dug, banka aktivira? Kome ostaje stan? Sve su to pitanja koja se nameću posle ove vesti i mogućih posledica raskida ugovora o kreditu.

– Hipoteka posle raskida ugovora formalno pravno ostaje, ali je neupotrebljiva zbog toga što banka ne zna koja je visina potraživanja na koju bi je aktivirala. Banka će to saznati ili kroz dogovor sa klijentom ili kroz tužbu za utvrđivanje iznosa koji banci pripada posle raskida na šta i korisnik ima pravo. Ukoliko ne usaglase potraživanja posle raskida ugovora sledi parnični postupak u kome se utvrđuje tačan iznos dugovanja obe strane – kaže Gavrilović.

Banke se još zvanično nisu oglasile o ovom pitanju. Odgovora nema ni iz Udruženja banaka Srbije, dok je Narodna banka Srbije odgovorila da to neće komentarisati.

Posle nekoliko godina, koliko se u Srbiji traga za rešenjem kredita u švajcarskim francima, i dalje nije jasno da li se ono nazire. Pitanje je zašto do sada nije "prepisano" neko od rešenja zemalja u okruženju.

U Hrvatskoj je nedavno jedna banka izgubila sudski spor i vratila klijentkinji preplaćenu kamatu za kredit u švajcarcima, a na to još i platila kamatu. Banka u ovom slučaju nije uložila žalbu na prvostepenu presudu, kao ostale banke. Inače, u Hrvatskoj su ovi krediti zakonom konvertovani u evre, što ne odgovara bankama pa su pravdu potražile na Ustavnom sudu. Zato je i Unikredit banka tužila državu Hrvatsku sa zahtevom za odštetu od pola milijardi evra. Vrhovni sud Hrvatske je prošle godine, kako prenose mediji, doneo presudu u kojoj je dužnicima s kreditima vezanim za švajcarski franak priznao da je kamatna stopa tih kredita nezakonita. Prethodna presuda Visokog trgovačkog suda dovela je do niza tužbi protiv banaka u Hrvatskoj, sa zahtevom za povraćaj novca. Mađarski premijer Viktor Orban je tu situaciju sa švajcarcima rešio za jedan dan, tako što je kredite u švajcarskom franku prebacio u forinte.

Kod nas se osim aktuelnih raskida ugovora govori i o ništavosti valutne klauzule. Međutim sudija Dragiša Slijepčević objašnjava da su posledice ništavosti i raskida ugovora pravno gledano gotovo identične. Pozivanje na ništavost je moguće u situaciji kada je određeni pravni posao zakonom zabranjen.

– Valutna klauzula je dozvoljena i ona postoji u našem pravnom sistemu, ali samo u funkciji očuvanja realne vrednosti glavnog duga, a ne kao osnov bogaćenja davaoca kredita. Na ništavost se primaoci kredita mogu pozvati i po osnovu zaštite svog potrošačkog prava. Međutim, mišljenja sam da to nije i pravno utemeljena mogućnost u konkretnom slučaju. Taj osnov može postojati samo kada se u sudskom postupku može dokazati da je banka u vreme zaključenja ugovora o kreditu znala ili morala znati da će u budućem vremenu doći do enormnog rasta švajcarskog franka i da je to prećutala, odnosno sakrila od svojih klijenata, u vreme zaključenja ugovora o kreditu, kaže on i dodaje da smatra da takav rast kursa švajcarskog franka nisu mogle predvideti ni domaće ni svetske banke ni finansijske institucije. On zato i tvrdi da se po tom osnovu u sudskom postupku ne može sa uspehom istaći zahtev za utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe o valutnoj klauzuli, opredeljenoj u skladu sa rastom kursa švajcarskog franka – rekao je Slijepčević.

Dr Dragiša Slijepčević, sudija Ustavnog suda, podsetio je da pitanje valutne klauzule aktuelno još iz vremena inflacije, kada je svojevremeno Vrhovni sud stao u zaštitu poverilaca zbog činjenice da su njihova potraživanja obezvređena zbog inflacije. Sporno pitanje je bilo da li se u dosuđenju onoga što neko potražuje iz osnovnog posla može primeniti nekakav valorimetar (upoređenje sa devizama ili sa stvarnom vrednošću stvari). Tada je u redovnom pravosuđu zauzet jedan stav da zbog narušenog načela ekvivalentnosti uzajamnih davanja mora da se pruži zaštita oštećenim poveriocima, jer je ono što su oni nekome dali obezvređeno inflacijom. Sud se tada određivao i rekao da je ekvivalentnost uzajamnog davanja jedno od najvažnijih načela ugovornog prava i da mora da bude u interesu svakoga ko trpi negativne posledice, jer je to načelo narušeno. Sud je tada u desetinama odluka zaštitio interese poverilaca. Sada se desilo nešto sasvim novo. Poverioci su zbog ugovorene valutne klauzule u poziciji ne da očuvaju vrednost svog davanja, nego da dobiju nešto više. Sada se iznova postavlja pitanje njene primene i pravnih dejstava.