Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

PREDUSLOV ZA PRISTUP EU: Zemljama zapadnog Balkana potreban godišnji rast od 6 odsto, kako bi dostigle prosek EU


Zemlje zapadnog Balkana mogu prevazići krizu samo ako udvostruče privredni rast. Za to su neophodne promene u politici proširenja EU, pišu Tobijas Flesenkemper i Dušan Reljić u analizi za Fondaciju za nauku i politiku.

Ekonomije zemalja zapadnog Balkana morale bi godišnje da rastu za najmanje šest odsto kako bi krajem četvrte decenije ovog veka dostigle prosek Evropske unije, kaže se u analizi Svetske banke.

Nakon decenije bez rasta, danas stopa iznosi jedva tri odsto godišnje. Tako se ne može dostići ujednačenje ekonomija koje je, međutim, neophodno za jačanje demokratije i pravne države – a to je uslov za pristup EU.

 Umesto toga produbljuje se jaz u životnom standardu u odnosu na zapadnu Evropu što zemlje zapadnog Balkana čini još podložnijim populizmu, nacionalizmu i drugim antievropskim strujanjima.

Ne može se retorički ulepšati izostanak uspeha politike proširenja EU iako u Briselu podsećaju da su nedavno otvorena nova poglavlja u pristupnim pregovorima sa Crnom gorom i Srbijom te da se u okviru "Berlinskog procesa" u Trstu 12. jula održava četvrti samit vodećih država EU sa pristupnim kandidatima.

Mnogi ljudi u regionu veruju da im EU poklanja pažnju samo kada se zapadni Balkan uočava kao krizno žarište koje skriva rizike za EU: kao koridor za migracije, leglo organizovanog kriminala, utočište islamističkih nasilnika ili sporedna arena sukobljavanja Zapada sa Moskvom.

Pri tome su zemlje zapadnog Balkana u suštini sprovele temeljne reforme koje su u sklopu takozvanog Vašingtonskog konsenzusa tražile EU, Svetska banka i Međunarodni monetarni fond: otvorile su tržišta za EU, privatizovale i liberalizovale privredu i drže se politike štednje koja je od njih zahtevana.

Cilj Konsenzusa je da reforme - u sadejstvu sa postepenim prilagođavanjem zakonodavnog okvira i političkim smernicama i aktivnostima EU - dovedu do nastanka tržišnih privreda i političke osposobljenosti za članstvo u EU.

I zaista, "nevidljiva ruka tržišta" je osetna, ali ne onako kako je to predviđeno u uputstvima za tranziciju. Na mnogim mestima nepotizam i neefikasna javna uprava sprečavaju prilagođavanje političkom i ekonomskom okruženju u Evropi. Sveti se promašena politika privatizacije iz devedesetih godina tokom kojih je društvena svojina najpre nacionalizovana da bi na posletku završila u rukama takozvanih "tajkuna", malobrojnih i po pravilu politički umreženih.

Međutim, glavna prepreka je struktura ekonomskih odnosa regiona sa jezgrom EU. Finansijski i trgovinski odnosi, geografski položaj i politička vezanost za EU odavno zapadni Balkan čine faktičkim delom Unije - doduše bez prava glasa i uz brojne negativne posledice. Ne može se uopšte govoriti o tome da region sustiže EU: industrije su nestale jer nisu mogle da izdrže konkurenciju iz EU; spoljni dug raste, nezaposlenost ostaje previsoka, maltene svaka druga osoba mlađa od 30 godina nema posao. Dalje se naduvavaju javni i uslužni sektor koji proizvode nizak višak vrednosti. Uz to se nedovoljno investira, pre svega u obrazovanje, nauku i razvoj. Tako niti može da se proizvede dovoljno dobara i usluga koji bi mogli da se izvezu, niti da se održava postojeća infrastruktura poput autoputeva koji povezuju južne članice EU, Tursku i Srednji istok sa jezgrom EU.

Mlađi, aktivni i bolje obrazovani ljudi su pod pritiskom da se iseljavaju u središne zemlje EU.

Spoljni dug uz sve svoje posledice proizvod je deficita trgovinskog bilansa od ukupno 98 milijardi evra koji su ove male otvorene ekonomije nagomilale u razmeni sa EU samo između 2005. i 2016. godine. Kako bi pokrile taj manjak, zemlje zapadnog Balkana su se enormno zaduživale u inostranstvu – opet pre svega kod banaka u EU. One ionako kontrolišu najveći deo bankarskog sektora u regionu, tako da ne zarađuju samo na kreditima koje daju državama već i na privredi i stanovništvu.

U takvoj situaciji dalje evropske integracije ljudima u jugoistočnoj Evropi više ne deluju kao izgledna perspektiva. Pogled na susednu Grčku dodatno hrani njihove sumnje u to da li je model sadašnje EU pravi obrazac za njih.

Zemljama zapadnog Balkana koje žele da pristupe EU hitno su neophodne razvojne perspektive i više javnih investicija, kako bi udvostručile godišnju stopu rasta na najmanje šest odsto. Stoga bi im što pre trebalo dati pristup strukturnim fondovima EU, dozvoliti učešće u mehanizmima finansijske stabilnosti EU i tretirati ih kao deo integracionog projekta EU u svakom drugom pogledu. U ekonomskom je interesu same EU da ovaj region postane atraktivniji za trgovinu i investicije te da srastu saobraćajne, energetske i digitalne mreže u jugoistočnoj Evropi. Time bi i migracioni pritisak iz ovog regiona popustio.

Moguća politička dobit je očigledna: jačanje regionalne bezbednosti u jugoistočnoj Evropi bi poboljšalo ugled EU u vremenima u kojima geopolitika ponovo dobija na značaju. Model demokratije koji propagira EU ponovo bi ojačao svoju privlačnost i time suzbio uticaj drugih aktera poput Rusije, Turske ili islamskih država - kao i nepredvidljive Trampove administracije.

S novim definisanjem politike EU prema jugoistočnoj Evropi mora se odmah započeti. Jer, 2019. počinje novi "institucionalni" ciklus EU koji uključuje izbore za Evropski parlament, novu Evropsku komisiju i novi budžet EU.

Izlazak Velike Britanije bi mogao da stvori prostor za aktivniju strukturnu i kohezionu politiku. Cilj 27 članica kluba treba da bude integracija Zapadnog Balkana. Uspehom svog privrednog i socijalnog modela u tom regionu, EU bi dobila novi sjaj kao igrač koji strateški razmišlja i deluje, akter koji je zaista sposoban da ujednači životne uslove u Evropi.

Izvor: Vebsajt Kurir, 12.07.2017.
Naslov: Redakcija