ZAKON O DOBROBITI ŽIVOTINJA: Moderna rešenja, po ugledu na nemačke, švajcarske i austrijske propise, ali mnoga od njih nisu zaživela u praksi

Da su se Zakon o dobrobiti životinja ("Sl. glasnik RS", br. 41/2009) i Pravilnik o načinu držanja pasa koji mogu predstavljati opasnost za okolinu ("Sl. glasnik RS", br. 65/2010)primenjivali kako treba, ne bi došli u situaciju da pas povredi i usmrti čoveka, ili da ljudi zlostavljaju i ubiju „najboljeg čovekovog prijatelja”. Ne bi se dogodilo da psi nasmrt izujedaju četvorogodišnjeg D. B. u Senti, niti da ubiju Vladana Radosavljevića na Kosmaju. Ne bismo došli u situaciju da se zbog toga pokreće inicijativa i zahtev, kojima se i „Politika” pridružila, da Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede menja propise kako bi vlasnici opasnih rasa pasa prolazili proceduru kao kada se dobija oružje.

Analizu toga šta se promenilo u poslednjih 14 godina od kako je Zakon o dobrobiti životinja donesen, šta je dobrog doneo, a gde su manjkavosti, uradila je pre četiri godine prof. dr Nataša Stojanović sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu. Od tada pa do danas nije se mnogo toga popravilo nabolje.

– Zakon o dobrobiti životinja iz 2009. godine sadrži moderna rešenja, po ugledu na nemačke, švajcarske i austrijske propise, ali mnoga od njih nisu zaživela u praksi. To se može pripisati nedostatku ili manjku svesti o zaštiti dobrobiti životinja, nedovoljno efikasnom nadzorno-pravnom mehanizmu, labavoj kaznenoj politici, oskudici obrazovnih i informativnih sadržaja posvećenih dobrobiti životinja i promociji principa odgovornog vlasništva – kaže Stojanović.

Kada je zakon donesen, bio je propisan rok od dve godine da lokalne samouprave izrade programe kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka. Ali većina tih samouprava to nije izvršila kako treba – jedne su kasnile, a druge nisu ni donele program.

– Bilo je slučajeva da pojedina udruženja za zaštitu životinja, umesto registracije i obeležavanja napuštenih pasa i mačaka, njihove sterilizacije, udomljavanja, ili vraćanja na mesto gde su ranije boravili, pse usmrćuju, što zakon izričito zabranjuje. Ili se dešavalo da se papirološki izvedu sve ove radnje, a u praksi gotovo ništa, a da se pritom iz gradskih budžeta odlivaju velika sredstva, na ime humanog tretmana napuštenih životinja – rekla je profesorka Stojanović.

Da se odredbe zakona skoro nikako ne primenjuju u praksi pokazalo je i njeno istraživanje rada prekršajnih sudova u pojedinim gradovima (Niš, Novi Sad, Kragujevac) od 2015. do 2019. godine. Podaci pokazuju mali broj procesuiranih slučajeva kršenja zakona – svega petnaest.

– Od tog broja samo su četiri slučaja okončana pravosnažno osuđujućim presudama, a zabrinjavajuće je i to što u okončanim slučajevima važi pravilo primene blage kaznene politike. Ili je to opomena za učinjeni prekršaj, koja kao prekršajna sankcija uopšte nije propisana Zakonom o dobrobiti životinja ili je to najniža novčana kazna – ističe profesorka.

Kako bi se poboljšala primena postojećih rešenja zakona neophodno je sprovesti njihove izmene i dopune, a umesto postojećih pravila koja su u direktnom sukobu sa dobrobiti životinja u zakon uvesti pravila koja su u službi njihove zaštite.

– Veliku pomoć u tom pogledu nadležnom ministarstvu mogla bi da pruži, ako se formira, komisija za zaštitu dobrobiti životinja, koja sa sličnim nazivom postoji u Austriji i Nemačkoj. Primeni zakona doprinelo bi i uvođenje ombudsmana za životinje na nivou svakog okruga. Njihovo prisustvo i delovanje bi u velikoj meri olakšalo prijavljivanje slučajeva napuštanja, zlostavljanja, ugrožavanja života i zdravlja životinja s obzirom na postojeću podelu nadležnosti između Republičkih organa i organa lokalne samouprave – naglašava naša sagovornica.

Efikasnost bi povećalo i formiranje koordinacionog tela sastavljenog od predstavnika udruženja za zaštitu životinja, organa i jedinica lokalne samouprave zaduženih za poslove zoohigijene, komunalne inspekcije i milicije na nivou lokalne samouprave. Ali i uključivanje poljoprivrednih inspektora i formiranje posebne jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova, kao i proširivanje nadležnosti komunalne milicije.

– Boljoj primeni zakona značilo bi i jačanje svesti o zaštiti dobrobiti životinja, na svim nivoima obrazovanja i promociji preko medija odgovornog vlasništva. Jasno je i da postojeća kaznena politika nije dobar put za odvraćanje potencijalnih učinilaca prekršaja prema životinjama. Čini se da najbolji putokaz u određivanju kazni za loše postupanje prema životinjama može da da pravilo sadržano u uredbi koja određuje da kazne moraju biti „delotvorne, srazmerne učinjenom prekršaju i preventivne” – zaključuje prof. dr Nataša Stojanović.

Prema dostupnim podacima Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede, u Srbiji je registrovano i radi 133 prihvatilišta za životinje. Od ukupno 150 gradova i opština, samo su nadležni organi 60 jedinica lokalne samouprave osnovali prihvatilišta. Ostalih 73 registrovala su druga lica.

Zakon propisuje i da odgajivačnice, da bi mogle delovati, moraju biti upisane u registar Uprave za veterinu.

– U njihovoj bazi podataka registrovano je 88 odgajivačnica životinja. Mali broj registrovanih odgajivačnica ne odgovara stvarnom stanju, barem prema onom što baza podataka Kinološkog saveza Srbije sadrži, jer je njom obuhvaćeno 4.319 odgajivačnica pasa koje su pretežno nevidljive za ministarstvo. Pravna situacija u vezi s odgajivačnicama postaje još zamršenija ako se uzme u obzir da su štenad iz tih odgajivačnica predmet kupoprodaje, iako potiču iz neregistrovanih objekata, što je suprotno Zakonu o veterinarstvu ("Sl. glasnik RS", br. 91/2005, 30/2010, 93/2012 i 17/2019 - dr. zakon)i što se prema Zakonu o inspekcijskom nadzoru ("Sl. glasnik RS", br. 36/2015, 44/2018 - dr. zakon i 95/2018)smatra prekršajem. Ovaj pravni apsurd dobija na težini ako se u obzir uzme činjenica da neko ko stiče dobit, zahvaljujući životinjama, ne plaća porez za obavljanje te aktivnosti i pritom upošljava radnike „na crno”. S druge strane, na ovaj način se minimizira zaštita dobrobiti životinja, budući da ove odgajivačnice niko ne kontroliše i da su one mesta za hiperprodukciju štenadi, koja često završe na ulici kao napuštene životinje – objašnjava profesorka Stojanović.

Izvor: Vebsajt Politika, Branka Vasiljević, 12.06.2023.
Naslov: Redakcija