KRIVIČNI ZAKONIK: IZMENE KZ-A NEOPHODNE RADI USKLAđIVANJA SA INSTANBULSKOM KONVENCIJOM, KOJA USTANOVLJAVA OBAVEZU DA SE PROPIšE VIšE KRIVIčNIH DELA KOJA SE MOGU OKARAKTERISATI KAO NASILJE PREMA żENAMA. SRBIJA ćE MORATI DA OBEZBEDI KRIVIčNOPRAVNU INTERVENCIJU U ODNOSU NA PSIHIčKO NASILJE, PROGANJANJE, FIZIčKO NASILJE, SEKSUALNO NASILJE - UKLJUčUJUćI SILOVANJE

Srbija će u svom Krivičnom zakoniku ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014 - dalje: KZ), uskoro morati da promeni odredbu koja definiše silovanje i to tako što će proširiti krug seksualnih napada koji će potpadati pod ovo krivično delo.

Jedno od prvih pitanja kojima se sud bavi prilikom utvrđivanja da li je neko silovan, jeste da li je do seksualnog odnosa došlo silom ili pretnjom, budući da naš KZ zahteva jedan od ova dva elemenata.

Zahvaljujući Istanbulskoj konvenciji, odnosno Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koju je naša zemlja potpisala 2012. godine, a ratifikovala u oktobru 2013. godine, Srbija će morati da uskladi svoj zakonodavni okvir s njom, i to tako što će neka postojeća krivična dela redefinisati, ali i uvesti nova.

Kada je o prvom delu posla reč, zakonodavac će iz opisa krivičnog dela silovanja, kao preduslove za njegovo postojanje, morati da izbaci silu i pretnju.

Osim činjenice da žrtve često ne pružaju otpor, ne bi li sačuvale živu glavu, zbog čega tragovi nasilja prilikom silovanja neretko i ne postoje, definisanje silovanja koje podrazumeva upotrebljenu silu ili pretnju ne odgovara ni standardima Konvencije o ljudskim pravima.

Naime, država mora da kažnjava svaki nedobrovoljni seksualni čin, uključujući i situaciju kada nije postojao fizički otpor žrtve, pa je tako, u jednom slučaju protiv Bugarske, čiji je sistem nedostatak fizičkog otpora žrtve cenio kao dokaz u prilog žrtvinog voljnog pristanka na seksualni čin, Evropski sud za ljudska prava presudio da je ovakva zakonska definicija silovanja u suprotnosti sa Konvencijom.

Sa ovim stavom se slaže i profesor dr Zoran Stojanović, prema čijim rečima svi nedobrovoljni seksualni akti moraju biti inkriminisani, bez obzira na postojanje sile ili pretnje.

– Osnovni problem kod silovanja bio je postavljanje jasne granice između dobrovoljnog seksualnog akta i onog koji se vrši upotrebom prinude. Zato ponašanje "pasivnog subjekta", od čijeg prihvatanja ili odbijanja da učestvuje u seksualnom činu, dolazi u centar pažnje, jer od toga zavisi i postojanje krivičnog dela – naveo je Stojanović na nedavno održanoj konferenciji Udruženja tužilaca Srbije na Kopaoniku.

Evropski sud za ljudska prava zaključio je i da krivično zakonodavstvo koje ograničava silovanje na situaciju kada silovatelj primenjuje silu ili pretnju dovodi žene u rizik od daljeg nasilja, a naglasio je i da je, nasuprot tradicionalnom shvatanju istrage u kojoj je potrebno dokazati da je postojala sila/prisila, sadašnji trend u Evropi je da se ispituje da li je žrtva iskazala pristanak.

Moderni standard da se nedobrovoljni seksualni akt sankcioniše bez tendencije dokazivanja da je žrtva pružala fizički otpor, u zemljama koje već primenjuju ovo pravilo, imao je ishodište u prebacivanju tereta dokazivanja da je postojao pristanak druge strane – na okrivljenog.

Ovakav pristup, takođe, nije bez posledica.

Na pomenutoj konferenciji postavilo se pitanje u kojoj formi će biti neophodno dati pristanak, da li će isti biti punovažan ako je osoba bila pod dejstvom alkohola, kao i kako će se ovaj pristup u praksi odraziti na tematiku silovanja u braku.

Imajući u vidu sve ovo, ali i to da Istanbulska konvencija predviđa i uvođenje novih krivičnih dela, profesor Stojanović smatra da KZ Srbije ne treba da odustane od postojeće formulacije.

– Umesto menjanja važećih odredbi, možda bi trebalo razmisliti o tome da se slučaj kada ne postoje sila i pretnja, ali ni pristanak žrtve, tretira kao lakši oblik ovog dela – ističe Stojanović.