ZAKON O ZAŠTITI POTROŠAČA: Ministarstvo trgovine donelo Rešenje po kome je očitavanje vodomera dva puta godišnje nezakonito

Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine (nekada Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija), koje je nadležno za zaštitu potrošača, donelo je 20.02.2023. godine izuzetno važnu odluku za potrošače usluga od opšteg ekonomskog interesa, time što je utvrdilo da je vodovod u Kikindi - tačnije Javno preduzeće za komunalnu infrastrukturu i usluge Kikinda - povredilo kolektivni interes potrošača time što je, primenom nezakonite odredbe iz odluke lokalne samouprave o javnom vodovodu prema kojoj se vodomeri očitavaju najmanje dva puta godišnje, na potrošače primenjivalo nepoštenu, i to obmanjujuću poslovnu praksu.

Inicijativu protiv vodovoda u Kikindi podnelo je 3. novembra 2020. godine izuzetno agilno Udruženje građana Tim 42 sa sedištem u Leskovcu, koje je veoma odlučno da vodovode širom Srbije natera da rade po zakonu. Njegovu argumentaciju je Ministarstvo u potpunosti usvojilo.

U svom, slobodno možemo reći, istorijskom rešenju za srpske potrošače, Ministarstvo je utvrdilo da sporni član 66 stav 1 Odluke o javnom vodovodu ("Sl. list grada Kikinde", br. 34/2017, 17/2020 i 13/2022) grada Kikinde nije u skladu sa Zakonom o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), a da nepoštena poslovna praksa postoji “jer trgovac očitavanjem vodomera najmanje dva puta godišnje ne omogućava potrošačima da prate ostvarenu potrošnju i zaduženje za obračunski period od najviše mesec dana, kao ni da proveravaju i prate iznos svog zaduženja i ostvaruju uvid u tekuću potrošnju radi provere ukupne potrošnje prema pruženom kvalitetu usluge, čime se potrošači dovode u zabludu u pogledu količine isporučene vode i cene ili načina na koji je obračunata.”

Vodovodu iz Kikinde - jednom od brojnih vodovoda iz Republike Srbije, uključujući onaj iz Beograda, koji nezakonito očitavaju vodomere jednom do dva puta godišnje, umesto da to rade jednom mesečno kako je to članom 90 Zakona o zaštiti potrošača propisano - Ministarstvo je rešenjem o utvrđenoj povredi kolektivnog interesa potrošača naložilo da prestane sa nepoštenom poslovnom praksom, i takvo mu je ponašanje zabranilo za ubuduće.

Ukratko, nezavisno od toga što se vodovod iz Kikinde u svom izjašnjenju pozvao na to da, kad očitava vodomere dva puta godišnje, on samo postupa u skladu odlukom skupštine svoga osnivača, grada Kikinde, Ministarstvo mu je naložilo da ne primenjuje spornu odredbu jer je ona jasno i glasno u suprotnosti sa članom 90 Zakona o zaštiti potrošača, i još dovodi potrošače u zabludu.

Vodovod u Kikindi se branio bizarnom, ali iz ponašanja javnih komunalnih preduzeća širom Srbije dobro poznatom tvrdnjom, da je “Zakon o zaštiti potrošača u koliziji sa Zakonom o komunalnim delatnostima ("Sl. glasnik RS", br. 88/2011, 104/2016 i 95/2018) i to član 91. stav 1. i 2. Zakona o zaštiti potrošača (iz kojeg proizilazi da se merila potrošnje očitavaju jednom mesečno) sa članom 13. stav 5. Zakona o komunalnim delatnostima (na osnovu kojeg odluke skupština jedinica lokalne samouprave služe kao opšti uslovi poslovanja u ugovornim odnosima javnih komunalnih preduzeća sa korisnicima komunalnih usluga), te da je sporna odredba člana 66. stav 1. Odluke o javnom vodovodu (koja nalaže očitavanje vodomera dva puta godišnje) u skladu sa navedenom odredbom Zakona o komunalnim delatnostima, te da iz tog razloga nema povrede kolektivnog interesa potrošača.”

U prevodu, vodovod u Kikindi se ugleda na mnoga druga komunalna preduzeća u Srbiji koja smatraju da se podzakonskim aktima lokalne samouprave mogu uređivati ugovorni odnosi nezavisno od krovnih, sistemskih zakona kao što su Zakon o zaštiti potrošača ali i Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020). Svi oni svoj pogrešni zaključak izvode iz činjenice da je Zakon o komunalnim delatnostima dao lokalnim samoupravama ingerenciju da donosi takve akte, pri čemu ne obraćaju pažnju na jednu drugu činjenicu: da Zakon o komunalnim delatnostima nijednom svojom odredbom ne isključuje primenu sistemskih zakona Republike Srbije u domenu ugovornih odnosa. Kad bi stvari stvarno tako stajale tako kako pravni “stručnjaci” iz komunalnih preduzeća zamišljaju, lokalne samouprave bi same mogle da utvrđuju sopstvena pravila obligacionih odnosa, čime bi bio narušeno jedinstvo pravnog poretka Republike Srbije i ustavno načelo hijerarhije pravnih akata.

U svom izjašnjenju vodovod u Kikindi branio se i tvrdnjom da “redovno očitavanje brojila u smislu Zakona o zaštiti potrošača prate brojni problemi, kao što su nepovoljni vremenski uslovi, neuslovnost šahtova, nesaradljivost potrošača itd.”, kao i da “ovo javno preduzeće pored sakupljanja, prečišćavanja i distribucije vode, obavlja i druge komunalne poslove”, što sugeriše da je vodovod u Kikindi prezauzet drugim ili važnijim stvarima i da nema vremena ili ljudi da se bavi poslom koji je dužan da obavlja po zakonu: da redovno očitava vodomere. Ova argumentacija veoma nas podseća na neformalna vajkanja vodovoda u Beogradu do kojih dolaze kada se potrošači, besni zbog čuvenih naknadnih obračuna vode sa astronomskim iznosima, zainate da dobiju očitavanje vodomera u mesečnom ritmu - kako ti naknadni obračuni ne bi mogli da se dešavaju. Tada potrošači od vodovoda dobiju preporuku da sami očitavaju vodomere, jer navodno nema dovoljno ljudi za taj posao.

Ministarstvo je svoju odluku protiv Javnog preduzeća za komunalnu infrastrukturu i usluge Kikinda obrazložilo na sledeći način: “Imajući u vidu citirane zakonske odredbe (koje je vodovod u Kikindi prekršio), a naročito činjenicu da snabdevanje vodom spada u usluge od opšteg ekonomskog interesa, ovaj organ je našao da trgovac čini povredu kolektivnog interesa potrošača i to obmanjujuću poslovnu praksu u pogledu iskazane potrošnje količine vode, kao i načina obračuna cene. Naime, prosečni potrošač (potrošač koji je dobro obavešten i razumno obazriv, imajući u vidu društvene, kulturne i jezičke osobenosti) kad primi račun za utrošenu vodu koji se odnosi na period od mesec dana, pretpostavlja da je iskazana količina utroška vode, kao i cena primenjena na količinu, njegova stvarna potrošnja vode utvrđena za obračunski period od mesec dana. Međutim, očigledno da to nije slučaj, imajući u vidu da trgovac primenjujući spornu odredbu Odluke, postupa na način koji u datom trenutku njemu najviše odgovara.

Dalje, kako piše Ministarstvo, “navodi trgovca da su Zakon o komunalnim delatnostima i Zakon o zaštiti potrošača u koliziji, nije tačan. Ovo iz razloga što Zakon o komunalnim delatnostima za predmet ima određivanje komunalnih delatnosti i uređivanje opštih uslova i način njihovog obavljanja, dok Zakon o zaštiti potrošača ima za predmet uređivanje odnosa potrošača i trgovaca. Dakle, ovaj drugi predstavlja horizontalni propis kojim se štite prava potrošača i primenjuje se uvek u odnosima potrošača i trgovca, osim u slučaju kada je posebnim propisom obezbeđen viši nivo zaštite potrošača. Takođe, predmetna odluka, koja je doneta na osnovu ovlašćenja iz Zakona o komunalnim delatnostima i Zakona o lokalnoj samoupravi, mora biti zakonita, dakle u saglasnosti sa zakonima koji važe u Republici Srbiji. Naime, Ustavom Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006 i 115/2021) u članu 195. stav 2. nedvosmisleno se propisuje da statuti, odluke i svi drugi opšti akti autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave moraju biti saglasni sa zakonom. Dalje, Ustav Republike Srbije u članu 194. stav 1. propisuje da je pravni poredak u Republici Srbiji jedinstven. To implicira da svi pravni akti koje donose nadležni subjekti u propisanoj proceduri i obliku, moraju biti međusobno usaglašeni, odnosno da pravni akti niže pravne snage moraju biti u saglasnosti sa aktima više pravne snage. Kako je podzakonski akt, konkretno Odluka o javnom vodovodu, opšti pravni akti čija je pravna snaga niža od zakona i koja se donosi radi izvršavanja zakona, ista mora biti u skladu sa odredbama zakona radi čijeg izvršenja je i doneta. Imajući u vidu da je članom 1. Odluke predviđeno da se između ostalog, Odlukom propisuju prava i obaveze vršioca komunalne delatnosti, preduzeća, koje obavlja isporuku vode i prava i obaveze korisnika usluga (između ostalih i potrošača - fizičkih lica), trgovac je u obavezi da primenjuje propis kojim se reguliše zaštita potrošača. Ova obaveza upravo proizilazi iz odredbe člana 4. stav 1. Zakona o zaštiti potrošača kojim je propisano da se odredbe ovog zakona primenjuju na odnose potrošača i trgovaca, osim u slučaju postojanja posebnih odredbi sa istim ciljem kojima se uređuju predmetni odnosi koji obezbeđuju viši nivo zaštite u skladu sa posebnim propisima ili zakonima. Zakon o zaštiti potrošača predstavlja lex specialis za oblast zaštite potrošača i predstavlja okvir zaštite korisnika usluga od opšteg ekonomskog interesa, konkretno ovde korisnika usluga snabdevanja pijaćom vodom. Dakle, Odluka je sastavni deo jedinstvenog pravnog poretka Republike Srbije, i kao hijerarhijski niža od zakona sa njim mora biti u saglasnosti.”

Rešenje kakvo je Ministarstvo donelo u vezi sa ponašanjem vodovoda u Kikindi otvara vrata za slične odluke protiv drugih vodovoda u Srbiji koji masovno krše Zakon o zaštiti potrošača, jer uporno smatraju da se on na njih ne odnosi. A nije prvi put da Ministarstvo nalaže komunalnim preduzećima da prestanu da primenjuju akte lokalne samouprave zato što su oni u suprotnosti sa ovim krovnim, sistemskim zakonom - izrazito omraženom među monopolistima u Srbiji.

Podsećamo da je 2019. godine u Beogradu zbog identičnog problema kakav postoji sa vodovodom u Kikindi, udruženje Republička unija potrošača pokrenulo postupak za zaštitu kolektivnog interesa potrošača protiv JKP Beogradski vodovod i kanalizacija. U zahtevu Ministarstvu koji je sačinio vrsni poznavalac potrošačkog prava, pokojni dr Denis Perinčić, ukazuje se na nepoštenu poslovnu praksu ovog JKP-a koje uporno primenjuje nezakoniti član 4 stav 1 Odluke o načinu plaćanja komunalnih usluga na teritoriji grada Beograda ("Sl. list grada Beograda", br. 24/2003, 11/2005, 2/2011, 34/2014, 19/2017, 85/2019, 38/2021, 101/2021 i 23/2023) prema kojem se “obračun stvarnog utroška vode, upotrebljene vode, toplotne i električne energije vrši najmanje jednom u 12 meseci”.

Ne može biti zakonito u Beogradu ono što je utvrđeno kao nezakonito u Kikindi. S tim u vezi, potrošači u Beogradu su na poslednjim računima Infostana, dobili obaveštenje o doplati za utrošenu vodu, jer je Vodovod u prethodnom periodu, akontaciono zaduživao potrošače, što se u obaveštenju i priznaje, a što je nezakonito, prema Rešenju MT. Dakle, potrošači u Beogradu treba da upute najpre žalbu Vodovodu, a zatim i Tržišnoj inspekciji, jer u nameri Vodovoda da naplati nekakvu razliku, nema obaveštenja o stvarnom utrošku vode, pa postoji sumnja da Vodovod iznose za doplatu može i da izmisli.

Izvor: Vebsajt Efektiva, Jovan Ristić, pravnik u Udruženju 10.07.2023.
Naslov: Redakcija