ZAKON O ZAŠTITI PODATAKA O LIČNOSTI: KRIVIčNI DOSIJEI SU STROGO POVERLJIVI DOKUMENTI, KOJE MOGU POSEDOVATI TUżILAšTVO, SUD I POLICIJA, DOK JE NJIHOVO DOSTAVLJANJE GRAđANIMA ILI NOVINARIMA STROGO ZABRANJENO ZAKONOM
Neko vam preti. Odete u policiju i prijavite slučaj. Tamo sve uredno pribeleže, naprave zapisnik, ali odbijaju da vam kažu ono što vas najviše zanima. Je li taj koji vam preti opasan? Je li ranije kažnjavan? Je li neku sličnu pretnju sproveo u delo? Je li neko već stradao od njegove ruke?
U srpskom zakonodavstvu, kao i u većini evropskih, krivični dosijei su strogo poverljivi dokumenti. Te podatke poseduju tužilaštvo, sud i policija, ali nisu za javnost.
Dostavljanje tuđih dosijea građanima ili novinarima strogo je zabranjeno Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti ("Sl. glasnik RS", br. 97/2008, 104/2009 - dr. zakon, 68/2012 - odluka US i 107/2012 - dalje: Zakon). Reč je o liberalnom propisu evropskog standarda, kakav je na snazi u većini evropskih zemalja, uključujući i one koje žele da postanu članice EU.
Upravo je taj Zakon zaštitio privatnost huligana koji su 28. aprila 2016. godine pred kamerama pretukli dvojicu radnika obezbeđenja FK Partizan.
Podaci o krivičnoj osuđivanosti su naročito osetljivi i oni se obrađuju pod specifičnim uslovima, kaže Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Problem je, međutim, u tome što su pomenuti huligani povratnici, što će reći da su već odgovarali pred zakonom ili da tek treba da odu na izdržavanje nove kazne. Kako da javnost proceni koliko su opasni po okolinu, i da li ih neko u državnim strukturama štiti? Zar to njihov slučaj ne čini dovoljno "specifičnim"?
Tu se mišljenja stručnjaka razlikuju. Profesor sa kragujevačkog univerziteta Zoran Čvorović smatra da bi bilo dobro da su krivični dosijei u svakom trenutku dostupni javnosti: osuđivani bi se u tom slučaju čuvali od ponavljanja krivičnih dela, tvrdi ovaj profesor pravne istorije.
Po njemu, mogućnost da javnost ima uvid u krivične dosijee način je da se spreči vršenje krivičnih dela. Javnost služi kao instrument generalne prevencije, smatra Čvorović.
"Ukoliko bi bili dostupni dosijei ljudi koji su na primer, osuđeni zbog korupcije, te osobe ne bi mogle na volšeban način jednoga dana da konkurišu i postanu državni funkcioneri", navodi Zoran Čvorović.
Pristalica liberalnije, vladajuće škole mišljenja je Čvorovićev kolega sa beogradskog Pravnog fakulteta Milan Škulić, koji kaže da je osnovna ideja Zakona da se čovek koji je već kažnjen zbog kršenja Zakona dodatno ne stigmatizuje. Ti podaci, prema rečima ovog profesora krivičnog procesnog prava, ne bi trebalo da budu javno dostupni jer osoba koja je odslužila kaznu mora da ima šansu da nastavi normalan život.
"Kada bi takvi podaci bili dostupni javnosti, čovek bi do kraja života bio žigosan zbog nečega što je možda prevazišao", navodi Škulić.
Da je naše pravosuđe "bolećivo" prema optuženima i osuđenima, smatra beogradski advokat Toma Fila. Oštećeni je u krivičnom postupku potpuno zanemaren, dok su previše zaštićeni oni koji su optuženi i osuđeni. Takođe, oštećeni pred sudom ima manje prava u odnosu na optuženog koga štiti milion propisa, tvrdi ovaj iskusni advokat.
Uvid u krivične dosijee neke ličnosti jedino možemo saznati ako se sa njom nađemo na sudu, priča Fila i potvrđuje da je tako i u evropskim zemljama.
Taj Zakon bi trebalo da štiti ljude koji, na primer, nesrećnim slučajem udare čoveka automobilom, i ne treba svi na svetu da znaju da je nekada pogrešio, kaže Fila.
Razumljivo je da u situacijama kakve Fila navodi Zakon štiti podatke optuženih, ali nije jasno zbog čega bi zakon štitio pedofila, silovatelja ili batinaša koji ne preza ni od zakona, ni od kamera?
U Americi, na primer, postoji javni registar seksualnih prestupnika (sex offender registry), u kom organi vlasti prate kretanje seksualnih prestupnika – silovatelja i pedofila. Slični registri postoje i u drugim anglosaksonskim zemljama poput Australije, Kanade, Novog Zelanda, Velike Britanije i Irske, ali nisu dostupni javnosti već samo policiji. Organizacije za građanska prava oštro kritikuju američko rešenje. Međutim, u SAD je stopa povratnika u krivičnim delima skoro 50 odsto.
Bilo kakvo pravljenje lista prestupnika za određena krivična dela bilo bi direktno kršenje Zakona, smatra Milan Antonijević, direktor Jukoma, Komiteta pravnika za ljudska prava.
"Koliko god da je građanima zanimljivo da imaju spiskove ljudi koji su osuđeni za određena krivična dela, to je u suprotnosti sa Zakonom", izričit je Antonijević.
Zakon uvodi jedno pravo koje se nije ranije štitilo, kaže on i potvrđuje da u evropskim zemljama postoji velika zaštita podataka o ličnosti, naročito osetljivih podataka, koji mogu ugroziti nečija prava. Država bi trebalo time da se bavi, a ne građanin, smatra direktor Jukoma.
On kaže da mora da postoji poverenje građana u institucije, policiju i pravosuđe. Nije na žrtvi da se bavi time da li izvršilac može da ponovi krivično delo.
Na pitanje da li je interesu javnosti da sazna ko su huligani koji su brutalno pretukli dvojicu radnika ispred stadiona Partizana, Antonijević odgovara: "To jeste u interesu javnosti. Nisu bitni detalji na koje kazne su osuđivani, ali je bitno da se navede da li su osuđivani. Takvu informaciju bi trebalo da saopšti tužilaštvo, ali nakon predistražnog postupka. Treba otvoreno govoriti o tome šta je učinjeno i zbog čega je podignuta optužnica. Na taj način javnost bi bila upoznata sa tim da li su ti ljudi opasni."
Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandar Bojović, 12.06.2016.Izvod iz vesti, Naslov: Redakcija