Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA OBJAVIO PRESUDU U PREDMETU MILOJEVIĆ I DRUGI PROTIV SRBIJE: UTVRđENA POVREDA čLANA 6 STAV 1 - PRAVO NA PRAVIčNO SUđENJE I čLANA 8 - PRAVO NA POšTOVANJE PRIVATNOG I PORODIčNOG żIVOTA EVROPSKE KONVENCIJE O LJUDSKIM PRAVIMA


Evropski sud za ljudska prava je 12. januara 2016. godine objavio presudu u predmetu Milojević i drugi protiv Srbije, po predstavkama broj 43519/07, 43524/07 i 45247/07. U presudi je Sud utvrdio da su Ivanu Milojeviću, prvom podnosiocu predstavke i Miodragu Radosavljeviću, drugom podnosiocu predstavke, povređeni član 6 stav 1 (pravo na pravično suđenje) i član 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) Evropske konvencije o ljudskim pravima. U odnosu na Petra Veličkovića, trećeg podnosioca predstavke, utvrđena je samo povreda člana 6 stav 1 Konvencije (pravo na pravično suđenje), dok je pritužba u vezi sa povredom člana 8 Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) proglašena neprihvatljivom.

Prvom podnosiocu nije dosuđena bilo kakva pravična naknada, jer je nije ni zahtevao od Suda. Drugom podnosiocu dosuđen je iznos od 5.800 evra na ime nematerijalne štete, a trećem podnosiocu je po istom osnovu dosuđen iznos od 2.400 evra. Odbijeni su njihovi zahtevi za dosuđivanje nematerijalne štete iznad iznosa koje je je Sud dosudio, kao i njihovi zahtevi za naknadu materijalne štete, jer nisu bili potkrepljeni dokazima odnosno, jer nisu bili u uzročnoj vezi sa nastalom štetom.

Ovaj slučaj odnosi se na otpuštanje trojice policajaca sa posla u vreme vođenja krivičnog postupka protiv njih, a na koji nisu vraćeni iako su donete oslobađajuće presude u odnosu na njih.

Podnosioci su Ivan Milojević i Miodrag Radosavljević iz Ćuprije i Petar Veličković iz Niša. Sva trojica su bila optuženi za krivična dela. Prva dvojica su optužena za zloupotrebu službenog položaja izvršenu 2004. godine, a treći za nedozvoljeno držanje oružja i municije u 1999. godini.

Svoj trojici je radni odnos prestao na osnovu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ("Sl. glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96 i "Sl. list SRJ", br. 27/2000 - odluka SUS i 5/2001 - odluka SUS i "Sl. glasnik RS", br. 106/2003 - odluka USRS i 101/2005 - dr. zakon) iz 1991. godine, kojim je propisano da će policijskom službeniku prestati radni odnos ex lege u slučaju pravosnažne osude izrečene u krivičnom postupku za određena krivična dela. Oni su u vezi sa prestankom radnog odnosa pokrenuli poseban postupak, da bi Vrhovni sud 2007. godine odlučio da im je radni odnos prestao na zakonit način, smatrajući da su oslobađajuća presuda i odluka u disciplinskom postupku irelevantne.

Podnosioci su se pred Sudom pozvali na član 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), ističući da im je prestanak radnog odnosa naneo veliku sramotu, da je povredio njihov ugled i ugrozio njihovu egzistenciju, kao i egzistenciju njihovih porodica. Ukazali su da član Zakona o unutrašnjim poslovima iz 1991. godine daje neograničenu diskreciju Ministarstvu da policijskom službeniku uruči otkaz samo na bazi pokretanja krivičnog postupka. Citirali su drugi slučaj u kome je policijski službenik optužen za slično krivično delo, kasnije oslobođen, ali da je ostao na poslu, što ukazuje na nedoslednost u postupanju. Podnosioci su se pozvali i na član 6 stav 1 Konvencije (pravo na pravično suđenje), istakavši da je odluka u vezi sa njihovim vraćanjem na posao u parnici bila arbitrerna.

Sud je najpre primetio da u konkretnom slučaju ima mesta primene člana 8 Konvencije, jer se povreda reputacije, kao i ugrožavanje "unutrašnjeg kruga" egzistencije podnosilaca predstavki i njihovih porodica mogu podvesti pod član 8 Konvencije.

U vezi sa prigovorima Vlade Republike Srbije na prihvatljivost predstavki u vezi sa članom 8 Konvencije, Sud je ustanovio da prigovor neiscrpljivanja unutrašnjih pravnih sredstava ne stoji u slučaju podnosilaca, jer su oni iskoristili sva raspoloživa sredstva u upravnom postupku i parnici. Sud je, međutim, proprio motu ispitao svoju nadležnost ratione temporis u odnosu na trećeg podnosioca predstavke. Primetivši da je on otpušten sa posla pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na Republiku Srbiju, te da se čin otkaza ima smatrati trenutnim aktom, predstavku je u ovom delu proglasio neprihvatljivom ratione temporis u odnosu na trećeg podnosioca, samo u vezi sa članom 8 Konvencije, ukazavši na različitu prirodu zaštite po članu 6 st. 1 i 8 Konvencije, a zbog čega pritužba nije proglašena neprihvatljivom i u vezi sa članom 6 stav 1 Konvencije.

Povodom osnovanosti pritužbi u vezi sa članom 8 Konvencije Sud je ustanovivši da je došlo da mešanja u pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života prvog i drugog podnosioca predstavke ispitao da li je to mešanje bilo zakonito. Sud je pri tome u obzir uzeo nepreciznost formulacije iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima iz 1991. godine, koji ostavlja potpunu diskreciju MUP-u, a što nije praćeno odgovarajućim proceduralnim garancijama, pre svega u postupku pred Vrhovnim sudom, koji nije na kritički način razmotrio postupanje MUP-a, odlučivši sasvim suprotno od nižestepenih sudova. Zbog toga, Sud je smatrao da uslov u pogledu zakonitosti mešanja nije bio ispunjen, pa se nije bavio analizom ispunjenosti druga dva uslova za ustanovljavanje srazmernosti mešanja u vezi sa povredom člana 8 Konvencije, a to su legitimnost cilja i neophodnost u demokratskom društvu.

U vezi sa povredom člana 6 stav 1 Konvencije koja je ustanovljena u odnosu na svu trojicu podnosilaca, Sud se rukovodio kvalitetom predmetnih zakonskih odredbi postupanjem domaćih sudova u primeni ovih odredbi. Polazeći od toga da je i Ustavni sud u dva slučaja koji su identični slučajevima podnosilaca predstavki ustanovio arbitrernost postupanja domaćih sudova, Evropski sud za ljudska prava je smatrao da ne postoje razlozi zbog kojih bi odstupio od zaključaka Ustavnog suda. Prethodno je Sud odbio prigovore da pritužbe u vezi sa članom 6 stav 1 Konvencije, u konkretnom slučaju, nisu prihvatljive ratione temporis odnosno zbog neiscrpljivanja unutrašnjih pravnih sredstava.

Sud je odbio zahtev trećeg podnosioca predstavke za vraćanje na posao, kao pojedinačnu meru koja bi bila izdata po osnovu člana 46 Konvencije, sa obrazloženjem da podnosilac može po članu 426. stav 11. Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 - odluka US, 74/2013 - odluka US i 55/2014) tražiti ponavljanje postupka, pa nije potrebno izdavati nalog u vezi sa tim.

Izvor: Redakcija, dr Slavoljub Carić, 12.01.2016.