MINIMALNA CENA RADA PO RADNOM ČASU ZA 2018. GODINU: Poslodavci pristaju na 140 dinara po radnom satu, što je 14 manje od onoga što traže sindikati, pod uslovom da se neoporezivi deo zarada poveća osam odsto. Bez toga pristaju na povećanje minimalne zarade od tri odsto

Unija poslodavaca Srbije je i ovoga puta – mada će konačna odluka biti doneta do kraja nedelje – donošenje odluke o minimalnoj zaradi u narednoj godini uslovila odgovarajućim rastom neoporezivog dela zarade.

Naime, poslodavci su spremne da se minimalna zarada u 2018. godini poveća na 140 dinara po radnom satu, što je 14 manje od onoga što traže sindikati, pod uslovom da se neoporezivi deo zarada poveća osam odsto, a bez toga pristaju na povećanje od samo tri odsto, odnosno pet procenata manje od onoga na šta bi dali saglasnost kada bi ih država rasteretila.

O smanjenu poreza na zarade kao meri koja bi pozitivno uticala na privredu priča se od prošle godine, a nedavno je i premijerka Ana Brnabić nagovestila da bi u oktobru ta priča mogla konačno dobiti i epilog i da sve zavisi od računice Ministarstva finansija. Nominalna poreska stopa na zarade u Srbiji iznosi deset odsto na iznos bruto zarade, ali postoji početni iznos na koji se porez ne plaća i on trenutno iznosi 11.790 dinara, tako da je efektivna poreska stopa na minimalnu zaradu 6,4 odsto bruto zarade, a na prosečnu 8,2 odsto. Poresko opterećenje rada u Srbiji zapravo je na nivou zemalja u tranziciji: u Makedoniji su ti nameti 37 odsto, u Turskoj 33,3, u Albaniji 28,7, u Bugarskoj 34,6, dok je prosek u zemljama OECD-a 31,5 odsto, a u zemljama Centralne i Istočne Evrope 37,1.

Dakle, poslodavci traže da se iznos na koji sada ne plaćaju porez od 11.790 dinara poveća, i kažu koliko – osam odsto – jer bez toga neće pričati o povećanju minimalca većem od tri odsto. Radnici koji rade za minimalac, a takvih je po procenama sindikata između 350.000 i 400.000, ne znaju da poslodavac njima ovog meseca na ruke treba da isplati 21.840 dinara, ali da na to mora državi da uplati još 7.634 pa će na kraju njega radnik u septembru "koštati" zapravo 29.474 dinara. Ili, narednog meseca i u novembru neto minimalna zarada iznosi 22.800, a poslodavci državi moraju pored toga uplatiti još 8.077 dinara pa će na kraju za svakog radnika platiti 30.957 dinara.

Srbija jeste jedina država u kojoj se oporezuje i minimalna zarada, ali očigledno da je za nju problem i da se odrekne poreske stope od 6,4 odsto koja se na nju od poslodavaca naplaćuje. Ekonomisti nemaju nikakve dileme u računici: tvrde da, ukoliko se država odrekne bilo kojeg sadašnjeg poreza na zaradu, to mora da nadoknadi iz privatnog i državnog sektora ili prihoda od investicija. Pošto se država već tri godine bori za fiskalnu konsolidaciju, malo je prostora da se odrekne čak i malog procenta onih koji pune državnu kasu. Svi se slažu u tome da bi taj potez bio dobar za privredu, pogotovo za privrednike, ali smatraju da još nije došlo vreme za to.

Na Ministarstvu finansija je ovih dana veliki posao jer pravi računicu o procentima koliko mogu biti povećane plate i penzije, treba da napravi i drugi bilans o posledicama po budžet u slučaju da se poveća neoporezivi deo zarade. To povećanje dobro bi došlo i samoj državi, kao najvećem poslodavcu u Srbiji, ali ona i ovako plate zaposlenima u javnom sektoru isplaćuje iz budžeta.

Predsednik Fiskalnog saveta Srbije Pavle Petrović bio je decidiran u stavu da za smanjenje poreza nema mogućnosti u ovoj godini, kao i da je to nerealno očekivati i u naredne tri do četiri. Uz to, kako je istakao, smanjenje poreza i doprinosa na zarade bi smanjilo prihode budžeta, koje bi onda trebalo nadomestiti eventualnim povećanjem PDV-a. Naravno, dodao je Petrović, ako bi se državna i javna preduzeća brzo reformisala, onda bi možda bilo prostora i za povećanje javnih investicija i za smanjenje poreza.