Zastava Bosne i Hercegovine
Email Print

ZAKON O POLICIJI: Neophodan pristanak ispitanika za sprovođenje poligrafskog testiranja a rezultati testa imaju isključivo orijentacioni karakter za postupanje policije u predistražnom procesu


Poligraf ne razlikuje laž od istine, već samo detektuje strah. Zato se ne koristi kao dokaz, već može biti operativna radnja koja će policiji dati određene indicije. Zakon o policiji ("Sl. glasnik RS", br. 6/2016, 24/2018 i 87/2018) propisuje da je neophodan pristanak ispitanika, a u praksi je poznato da javne ličnosti ponekad same zahtevaju poligrafsko testiranje, a zatim se pohvale u medijima da su prošle detektor laži i da su, prema tome, nevine.

Zato se rezultat testa na poligrafu u laičkoj javnosti doživljava kao neka vrsta presude, iako nema nikakvu dokaznu snagu u krivičnom postupku, bez obzira na to da li je osoba “pala” ili je “prošla” ovaj test.

Oduvek je svojevrsni “san” svih koji su se bavili otkrivanjem, razjašnjavanjem i dokazivanjem krivičnih dela, bio stvaranje efikasnih mogućnosti za pouzdano razlikovanje istine i laži u iskazima osumnjičenih i drugih osoba povezanih sa krivičnim delom. Uređaji žargonski poznati kao detektori laži, poslednjih godina izuzetno su popularna tema u sredstvima javnog informisanja, kada se često rezultati poligrafskog testiranja tretiraju bilo kao vrhunski dokaz krivice onoga ko je na takvom “testu pao”, bilo kao nekakav apsolutan dokaz njegove nevinosti. Ni jedno ni drugo nije tačno, jer ni poligraf ni drugi slični uređaji uopšte ne detektuju laž ili istinu. Laganje okrivljenog, samo po sebi, nije dokaz njegove krivice, mada svakako ima odgovarajući indicijalni značaj– kaže dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i sudija Ustavnog suda Srbije.

Poligraf registruje četiri osnovne fiziološke reakcije, koje se smatraju “markerima stresa”, a to su krvni pritisak, srčana frekvenca, ritam i dubina disanja i elektroprovodljivost kože. Pokazuje stres kod ispitanika onda kada na konkretno pitanje daje neistinit odgovor, odnosno kada svesno izgovara laž.

Međutim, ljudi mogu da lažu i iz nekih drugih razloga, a ne zato što su izvršioci krivičnog dela. Mogu da lažu o tome gde su bili prethodne noći, iako su se nalazili daleko od mesta zločina. Stresne fiziološke reakcije na određena pitanja mogu imati veze sa nekim sasvim drugim okolnostima, na primer sa porodičnim i poslovnim odnosima, neverstvom, ili čak sa izvršenjem nekog drugog krivičnog dela.

Poligraf se zato koristi iz kriminalističko-taktičkih razloga, a rezultati testa imaju isključivo orijentacioni karakter za postupanje policije u predistražnom procesu, napominje profesor.

U drevnoj Indiji i staroj Kini, za “otkrivanje” laži korišćena je šaka pirinča, koju osumnjičeni treba da žvaće određeno vreme, a onda da ispljune na list smokve. Ukoliko su zrna pirinča bila suva, to je smatrano pouzdanom indikacijom da je čovek lagao. Takav zaključak se zasnivao na logici da bi osumnjičeni morao da bude pod stresom, zbog čega ima suva usta jer nije sposoban da normalno luči pljuvačku. Isti princip u suštini koriste i moderni detektori laži, koji registruju određene fiziološke reakcije tipične za čoveka koji ne govori istinu na postavljena pitanja – objašnjava profesor Škulić.

Osnovna ideja je da se laganje manifestuje u telesnim reakcijama, pa se tako ljudi kada lažu pojačano znoje, ubrzava im se puls, menja krvni pritisak, disanje postaje neujednačeno ili ubrzano. Čovek koji laže krši prste, dotiče određene delove tela ili lica, govori previše ubrzano ili sasvim usporeno.

Čuveni “otac” psihoanalize Zigmund Frojd tvrdio je da nijedan smrtnik nije sposoban da zaista uverljivo laže, te da ko ima oči da vidi i uši da čuje – može uvek razlikovati laži od istine. Međutim, laganje osumnjičenog često ne znači da se zaista i uvek radi o krivcu, ali laž svakako nije bez značaja, naročito kada se dovede u vezu sa drugim indicijama, ali i neposrednim dokazima u konkretnom slučaju. To je i bio osnovni razlog za brojne pokušaje da se upotrebom odgovarajućeg pouzdanog instrumenta, i naučno utemeljenog metoda omogući otkrivanje i registrovanje laži – navodi dr Škulić.

Još od polovine 19. veka naučnici širom sveta trudili su se da konstruišu takvu mašinu. Švajcarski psihijatar i psiholog Karl Gustav Jung koristio je početkom 20. veka galvanometar. Ovim instrumentom merio je otpor koji koža pruža prilikom propuštanja struje niskog napona, što se zasnivalo na tome da ispitanik suočen sa pitanjem na koje izgovara laž počinje da se znoji, a vlažna koža postaje bolji provodnik struje nego suva.

Smatra se da je poligraf prvi patentirao Leonard Kiler, sa univerziteta Berkli, koji je vešto reklamirao svoj pronalazak kao detektor laži, a reč je o uređaju koji registruje strah i stepen uznemirenosti ispitanika pomoću telesnih parametara, koji su beleženi na cirkularnoj rolni papira putem posebnih pisača. Tako je i nastao termin poligraf, koji znači “višepisač” ili “multibeležnik”.

Na sličan način funkcionišu i savremeni poligrafi, ali oni najčešće ne koriste “pisaljke” niti hartiju, već se fiziološke funkcije mere odgovarajućim senzorima i registruju preko računara, odnosno laptopa, koji su opremljeni posebnim softverom i povezani sa mernim instrumentima – objašnjava dr Škulić.

Više informacija od poligrafa danas može dati uređaj za snimanje moždanih talasa – encelofalograf. Merenjem aktivnosti mozga registruje se da li osumnjičeni u odnosu na određene sadržaje koji mu se predstavljaju već poseduje informacije, odnosno da li ih prepoznaje, jer su prethodno već pohranjeni u njegovoj memoriji.

Smatra se da niko nije u stanju da suzbije svoje reakcije koje se mere primenom “moždanih otisaka prstiju”. Krivci se odaju time što reaguju na informacije koje su im poznate, kao što su fotografije žrtve i slika mesta događaja. Ova metoda je u SAD prvi put primenjena 1999. godine u Misuriju, na serijskom ubici Džemsu Grinderu. Prikazivane su mu fotografije žrtava nerazjašnjenih ubistava, na šta je on pokazao relevantne moždane reakcije, što je potom rezultiralo i njegovim formalnim priznanjem krivice za silovanje i ubistvo Džulije Helton, nakon čega je za to krivično delo, kao i za ubistvo tri druge žene, osuđen na kaznu doživotnog zatvora – navodi profesor.

Istorija korišćenja poligrafa je prepuna kako “uspešnih” testiranja, tako i grešaka, odnosno izvođenja pogrešnih zaključaka, ukazuje naš sagovornik. Događalo se i da pravi krivci prevare poligraf.

FBI je 1984. godine podvrgao testiranju osumnjičenog za serijska ubistva koji je uspešno prošao poligrafsko ispitivanje. Zbog toga se našao na slobodi i izvršio još čitav niz ubistava.

Zbog ovog slučaja, ali i drugih grešaka, američko pravosuđe je izrazito skeptično prema korišćenju detektora laži pa rezultati poligrafskih testiranja u najvećem broju slučajeva nisu imali bilo kakvu dokaznu verodostojnost u sudskom postupku. Ipak, poligraf je široko primenjivan za proveru lojalnosti u poslovnim kompanijama, američkoj vojsci i tajnim službama. Jedan dvostruki agent uspeo je da ga prevari dva puta.

Kompanija Paragraf Lex ne preuzima odgovornost za tačnost i istinitost informacija prenetih iz spoljnih sadržaja odnosno drugih izvora, kao i za štetu koja eventualno iz toga, proistekne. Sve informacije objavljene u sekciji "Vesti" su namenjene u svrhu opšteg informisanja.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 10.01.2023.
Naslov: Redakcija