SPORAZUM O PRIZNANJU KRIVIČNOG DELA: Sporazum se može zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage, pa do završetka glavnog pretresa. U praksi se najviše sporazuma zaključuje pre podizanja optužnice, ali nisu retki slučajevi da se to uradi i u fazi glavnog pretresa. Sankcija koja se okrivljenom izrekne na ovaj način upisuje se u krivičnu evidenciju, kao i kazna koja se izrekne posle dokaznog postupka u krivičnom postupku
Broj zaključenih sporazuma o priznanju krivičnog dela stalno se povećava. Iako je najpre ovakva praksa usvojena u Beogradu, nagodbe su se odomaćile u tužilaštvima širom Srbije. Jedinstvena evidencija o tome koliko je sporazuma o priznanju krivičnog dela potpisano od 2009. godine, kada je ovaj institut uveden u naše zakonodavstvo ne postoji, ali podaci pokazuju da je broj postupaka koji je okončan na ovaj način višestruko povećan.
Samo u beogradskom Prvom osnovnom tužilaštvu, najvećem osnovnom tužilaštvu u Srbiji, prošle godine je zaključeno oko 1.100 sporazuma, a cilj je da se ovaj broj stalno povećava.
Prema rečima Ljubodraga Đorđevića, prvog osnovnog tužioca u Beogradu, kazna koja se predlaže sudu gotovo uvek je blaža nego što bi bila ona izrečena pred sudom.
– U zapadnim zemljama, na primer, za okrivljenog koji ne želi da zaključi sporazum, sudu se predlaže kazna i do deset puta veća od one koju je predložilo tužilaštvo – ukazao je Đorđević.
Nijedan sporazum, prema njegovim rečima, nije potpisan "iz prve". Pregovaranja postupajućeg tužioca i branioca mogu da traju i mesecima. Sud prihvati više od 90 odsto nagodbi između tužilaštva i branilaca.
Mogućnošću ovakvog načina okončanja postupka, pokazala je praksa, zadovoljne su sve strane u postupku: tužilaštvo jer je brzo okončalo predmet i što na sudu neće morati da dokazuje krivicu, okrivljeni zato što je izbegao suđenje i mogućnost izricanja veće kazne nego one koja mu je izrečena sporazumom, a sud zato što neće voditi dugotrajni sudski postupak jer će se predmet smatrati rešenim ukoliko prihvati ono što su se tužilaštvo i okrivljeni prethodno dogovorili.
Vladimir Beljanski, advokat i predsednik Advokatske komore Vojvodine, rekao je da pored dobrih, sporazum o priznanju krivičnog dela ima i svoje loše strane.
– Dobra strana je što se na ovaj način krivični postupak završava brzo i uz male troškove, kao i da je presudom na osnovu sporazuma došlo do ishoda postupka koji je prihvatljiv i za tužilaštvo i za okrivljenog. Na taj način rasterećuju se i sudovi i tužilaštva. Loša strana sporazuma je to što on nije rezultat suđenja, izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica, pa se može postaviti i pitanje pravičnosti i zaštite interesa oštećenih. Sud proverava samo da li "postoje drugi dokazi koji nisu u suprotnosti sa priznanjem", što se znatno razlikuje od utvrđivanja činjenica potrebnih za osuđujuću presudu nakon sprovedenog postupka – objasnio je Beljanski.
Sporazum o priznanju krivičnog dela se, navodi naš sagovornik, može zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage, pa do završetka glavnog pretresa. Ipak, kako kaže, u praksi se najviše sporazuma zaključuje pre podizanja optužnice, ali nisu retki slučajevi da se to uradi i u fazi glavnog pretresa.
Iako okrivljenom donosi uglavnom blažu kaznu i izbegavanje sudskog postupka, sankcija koja se okrivljenom izrekne na ovaj način upisuje se u krivičnu evidenciju, kao i kazna koja se izrekne posle dokaznog postupka u krivičnom postupku.
Pitanje koje se često postavlja jeste da li se sporazum o priznanju krivičnog dela koji je okrivljeni zaključio sa tužilaštvom, može koristiti kao dokaz u postupku protiv drugog okrivljenog. Vladimir Beljanski navodi da sudska praksa po ovom pitanju nije ujednačena.
– Donedavno su presude na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela korišćene kao dokaz u postupku protiv saokrivljenih. Dakle, ako je bilo više okrivljenih na početku postupka i jedan od njih je zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela, onda se presuda protiv tog okrivljenog koristila kao dokaz u odnosu na ostale okrivljene kojima je suđenje nastavljeno. Istovremeno, praksa sudova je bila takva da okrivljeni koji je zaključio sporazum ne može da svedoči u istom predmetu, što znači da se njegov iskaz, njegovo priznanje i svedočenje protiv ostalih saokrivljenih ne može izložiti proveri kroz neposredno ispitivanje. Međutim, najnovija praksa je takva da se presuda na osnovu sporazuma o priznanju ipak ne može izvoditi kao dokaz u krivičnom postupku jer ne predstavlja ispravu u smislu zakonskih odredaba – objašnjava Beljanski.
Izvor: Vebsajt Politike, Miroslava Derikonjić, 08.06.2019.Naslov: Redakcija