ZAKON O FINANSIJSKOJ PODRŠCI PORODICI SA DECOM: Faktički samohrani roditelji, iako čine 80% svih samohranih roditelja, ne mogu da ostvare pravo na dečiji dodatak u smislu ovog Zakona

Za pojam samohrani roditelj ne postoji jedinstvena pravna definicija, pa samim tim ni opšteprihvaćeni kriterijumi prema kojima bi neko lice moglo dobiti ovaj status.

Država takođe nema evidenciju o broju samohranih roditelja, na osnovu koje bi kreirala programe pomoći, što vodi zaključku da ova grupa u sistemu socijalne zaštite uopšte nije prepoznata kao posebno ugrožena kategorija.

Samohrani roditelj u pravnom smislu jeste roditelj koji se sam stara o detetu zato što je drugi roditelj preminuo, ili je nepoznat, ili je lišen roditeljskog prava. S druge strane, samohrani roditelj u faktičkom smislu jeste roditelj koji se sam stara o detetu u okolnostima u kojima je drugi roditelj živ i nije lišen roditeljskog prava, ali iz nekog razloga ne obavlja roditeljske dužnosti - ne daje alimentaciju ili ne ostvaruje kontakt sa detetom. Ova druga grupa je ujedno i najbrojnija. Ona čini oko 80 posto od ukupnog broja samohranih roditelja, koji premašuje 300.000, i među njima je najviše majki.

Međutim, oni ne mogu, na primer, da ostvare pravo na dečji dodatak, jer Zakon o finansijskoj podršci porodici s decom prepoznaje samo prvu grupu, što neizbežno vodi diskriminaciji faktički samohranih majki i očeva.

Udruženja samohranih roditelja su u svojoj praksi prepoznala niz drugih problema, među kojima su neplaćanje alimentacije, nerešeno stambeno pitanje, nezaposlenost, nedostatak novca, odsustvo podrške. Kad je reč o stambenom pitanju, prema studiji "Zaštita samohranih roditelja u Srbiji" NVO Jelek, očevi koji su sami s decom su u prednosti, jer njih 50 posto poseduje sopstvene nekretnine naspram 27,2 posto samohranih majki.

Kao glavne probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju, majke koje same brinu o deci a koje su intervjuisane za potrebe ovog istraživanja, navode usamljenost, nedostatak novca, teškoće u vezi sa pronalaženjem i zadržavanjem posla, stambene probleme, kao i nedostatak podrške i pomoći. Adekvatna zakonska rešenja u socijalnoj zaštiti, kako smatraju specijalizovana udruženja, ne postoje, ili se ne primenjuju u potpunosti, a u takvom sistemu, kako se čini, najugroženije su upravo majke.

- Urušavanje socijalne države u postsocijalističkim zemljama rezultiralo je u neverovatnom cinizmu kada je reč o zaštiti najslabijih. Umesto da se problemi rešavaju na najefikasniji mogući način, uporno se održavaju mamutske birokratije koje imaju za cilj neverovatno komplikovanje procedura i u suštini iznurivanje onih koji su najslabije karike u lancu. Definisanje, pa regulacija, samo su neumesna opravdanja za nedostatak sistematske podrške koja je neophodna. Cinično je govoriti o bilo kakvim merama populacione politike kada tolika deca rastu u siromaštvu, a toliki broj samohranih majki podiže svoju decu uz ogromne napore i lične žrtve - kaže za Danas Marina Blagojević Hjuson, naučna savetnica u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja. Prema njoj, poseban problem predstavlja "patrijarhalnost institucija i mizoginičnost mnogih koji su u njima zaposleni". O tome i o položaju samohranih roditelja Blagojević Hjuson je pisala u studiji "Mnogo odgovornosti, premalo podrške - sami roditelji na Zapadnom Balkanu", koja takođe sadrži intervjue sa majkama i očevima koji se sami staraju o deci, ali i sa zaposlenima u institucijama nadležnim za socijalnu zaštitu.

Njihov najčešći odgovor da "ne postoji odgovarajuća definicija" ukazuje na nepostojanje svesti o ovom problemu, a navodi se kao legitiman razlog za nepreduzimanje zaštitnih mera. Tako jedan od zaposlenih u Ministarstvu za socijalna pitanja tvrdi da "ako bi se samohrani roditelji izdvojili kao posebna vulnerabilna kategorija, bio bi otvoren veliki prostor za manipulaciju. Ljudi bi se razvodili i lažno predstavljali svoj bračni status, samo da bi mogli da ostvare neke privilegije i korist". Postoji, dakle, mišljenje da bi se ljudi namerno razvodili kako bi ostvarili pravo, recimo, na dečji dodatak, koji iznosi 2.675 dinara.

S obzirom na nizak nivo socijalnih davanja, ova izjava je, kako tumači Hjuson, veoma cinična, a odnos prema onima kojima treba pomoć krajnje je zabrinjavajuć.

- Prezir kojim se opisuju ljudi koji imaju socijalnu potrebu od strane onih koji su plaćeni da im je pruže, tj. da brinu o zadovoljenju te potrebe, krajnje je zabrinjavajući. Državni službenici se ovde javljaju u ulozi zaštitnika države od moguće zloupotrebe od strane građana, i to građana koji su u stanju socijalne potrebe - navodi Hjuson.

Na osnovu istraživanja o samohranom roditeljstvu koje je sprovela NVO Jelek uz podršku 22 organizacije, Ministarstvu za socijalna pitanja je 2013. godine upućena Inicijativa o potrebi zakonskog definisanja samohranosti u nekom od krovnih zakona. Inicijativa, u kojoj se sumiraju problemi ove ranjive grupe i daju preporuke za unapređenje pravnog okvira, prihvaćena je i, kako nam je još u martu rečeno u Ministarstvu, nalazi se u radnoj verziji Zakona o izmenama i dopunama Porodičnog zakona. Šta se s tim dešava, kao i sa Zakonom o finansijskoj podršci porodici s decom, koji je prethodni ministar najavljivao nekoliko godina, čekamo odgovor.