ZAKON O RADU: Minimalna zarada propisana je kao vrsta sigurnosti za zaposlene kada se pravno lice suočava sa poteškoćama

Minimalna zarada, koja bi trebalo da se isplaćuje radnicima angažovanim na najjednostavnijim poslovima, a prevashodno u periodu kada firma loše posluje, u Srbiji se veoma često zloupotrebljava. Za minimalac od trenutnih 30.000 dinara danas se neretko radi i u preduzećima koja sasvim dobro funkcionišu, a prema procenama sindikalnih organizacija, oko 350.000 radnika, to jest oko 15 odsto svih zaposlenih u zemlji, prima minimalac. Od tog broja, nešto manje od 30.000 zaposlenih u javnom sektoru takođe radi za minimalnu platu, a ima i onih koji u Srbiji rade za iznos niži od minimalca. Da je ukupan broj onih koji primaju minimalnu zaradu potcenjen, kao i da minimalac postaje pravilo, ne izuzetak, potvrđuje Zoran Ristić, savetnik za ekonomska pitanja u UGS "Nezavisnost".

– To što minimalnoj zaradi pribegava sve veći broj poslodavaca suprotno je Zakonu o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje), koji propisuje minimalac kao vrstu sigurnosti za zaposlene kada firma jedva opstaje. Nažalost, Srbija sebe promoviše kao zemlju jeftine i kvalitetne radne snage u koju je veliki broj investitora zato i došao, jer im se isplatilo da izvlače profit na račun upravo te jeftine radne snage. To svakako utiče i na prihode u budžetu. Ranije je možda i postojalo opravdanje za takav imidž Srbije, kada je bilo bolje da zemlja dobija prihode i po osnovu uplaćenih poreza i doprinosa na minimalnu zaradu nego da joj se ništa ne uliva u državnu kasu. Sada je ipak vreme da se odustane od takve slike Srbije kao zemlje sa jeftinom radnom snagom – smatra Ristić, podsećajući da za 176 sati rada u mesecu bruto minimalac iznosi 47.819 dinara, a neto 30.367 dinara, što je cena od 172,5 dinara po času rada. Ta razlika od oko 17.000 dinara zapravo predstavlja trošak za poslodavce po radniku, što znači da se na ime uplate poreza i doprinosa za minimalac za oko 350.000 radnika u državnu kasu svakog meseca slije oko šest milijardi dinara. Ukoliko bi minimalna zarada bila veća, dodaje Ristić, što bi svakako trebalo da bude, i čemu neprestano teže sindikati, logično je i da bi se više novca uplaćivalo u budžet, što bi bilo od veće koristi i za samu državu.

Da nizak minimalac i te kako šteti budžetu, jer se manje novca po osnovu poreza i doprinosa uplaćuje u državnu kasu, smatra i Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.

– Osim za državu, tu je i šteta za zaposlene, koji od minimalca ne mogu da pokriju ni osnovne troškove za život. Iako svi znamo da bi poslodavac trebalo da isplaćuje minimalac samo ako je u poslovnim problemima, i to samo na ograničeni vremenski period, to ipak nije praksa u Srbiji. Niko se ne buni što je to tako. Država ne reaguje, kao ni radnici, pa čak ni inspekcije, a broj onih koji su na minimalcu drastično se povećava. Tome kumuje i kriza izazvana virusom korona, pa se proširio i opseg delatnosti gde se sada isplaćuje minimalna zarada, a to su turizam, ugostiteljstvo, samostalne delatnosti... Zato već sada možemo da kažemo da oko pola miliona ljudi živi sa 30.000 dinara mesečno – ističe Ranka Savić.

Na minimalcu su uglavnom zaposleni u školstvu i zdravstvu koji rade na održavanju higijene, kao i radnici u nekim buticima, kafićima, prodavnicama, u niskoproduktivnim granama kao što je tekstilna industrija, ali i oni u mikropreduzećima koja ne isplaćuju veću zaradu od minimalne ne zato što neće, nego zato što nemaju.

– Minimalna zarada prisutna je u svim delatnostima, pa čak i u visokoprofitabilnim sektorima kao što je IT, gde poslodavci uplaćuju poreze i doprinose na minimalac, a preostali deo koji bi trebalo da daju državi dele sa zaposlenim. To je kršenje zakona, ali ja nisam imao prilike da čujem da je ijedan zaposleni tužio poslodavca zbog takve situacije – podseća Ristić.

Problem je što je tržište rada takvo da su ljudi prinuđeni da prihvate bilo kakav posao da bi sebi obezbedili kakvu-takvu egzistenciju. Kada treba da izaberu između posla za koji će biti minimalno plaćeni ili da tuže poslodavca, veoma malo njih će se odlučiti na ovo drugo, dodaje Ristić. Iznos minimalne zarade za sledeću godinu biće poznat javnosti do sredine septembra. Međutim, iako pregovori Socio-ekonomskog saveta uveliko traju, već sada je poznato da će iznos minimalca biti manji od minimalne potrošačke korpe, koja iznosi oko 37.500 dinara, što je inače glavna okosnica sindikalne borbe.

Izvor: Vebsajt Politika, Marija Brakočević, 06.09.2020.
Naslov: Redakcija