NEOBIČNI PARNIČNI SPOROVI
U sudskim arhivama ostale su zabeležene parnice u kojima su komšije prema presudi dobijale pravo da zajednički tavan koriste pre podne, po podne ili noću, kako ne bi bilo susretanja. Nebrojeni su sporovi gde se susedi sude za nekoliko centimetara oko međe ili čija je šljiva baš izrasla na međi.
Jednom čoveku sused je oteo deo njive, ogradio tarabom i posadio paradajz. Drugom su komšijske svinje pojele sav kukuruz, pa se branio da nije kriv on, nego svinje. Muka sa susedima nekad nisu pošteđeni ni pokojnici. Lazići su imali grobnicu na samom kraju seoskog groblja. Pored je bila grobnica koju godinama niko nije obilazio. Lazići su mislili da je i poslednji član te porodice sahranjen tu, sve dok se jednog dana u selo nije doselila gastarbajterska porodica. Ispostavilo se da su ti ljudi potomci onih pokojnika iz grobnice pored Lazića.
Počeli su da doteruju grob. Podigli su spomenik svakom pokojniku i postavili mermerne ploče sa stihovima. Doneli su posude za cveće i sveće, postavili klupe. Okolo su napravili stazu od tucanog kamena i uz nju ogradu s kapijom na kojoj je velikim kitnjastim slovima ispisano "porodica Kišferenc". Kada je dve godine kasnije umro deda Kišferenc, i njemu su podigli spomenik. Prostora za prolaz već je tada bilo veoma malo, pa je dedina bista prešla na teritoriju Lazića. Oni su se ozbiljno naljutili tek kada je umro deda Lazić i kada grobari s kovčegom nisu mogli da prođu pored biste dede Kišferenca. Preskakali su neko šiblje, a posmrtna povorka stajala je u blatu do kolena jer na stazi nije bilo mesta. Lazići su tužbom tražili da susedi "oslobode zajedničku stazu od spomenika, figura, žardinjera, klupa".
Sud je posle veštačenja odredio da je 90 centimetara sasvim dovoljno za prolaz i živih i mrtvih i da ograda mora da se pomeri pola metra prema mađarskoj grobnici.
U sudnici je tako svojevremeno rešen spor poznat kao "ladolež", između dvojice suseda, Riste i Sime. Prvi je živeo u prizemlju kuće, a drugi na spratu. Stepenice do gore bile su sa spoljne strane i prolazile tik uz Ristin prozor. A Rista je voleo cveće, pa je na prozorski sims stavio veliku saksiju ladoleža. Simi je cveće smetalo, pa bi saksiju, svaki put kad bi prolazio, spuštao na stepenište. Rista ga je opominjao da to ne radi, ali pošto Sima nije slušao, tužio ga je sudu. Tek kada ga je sud "udario po džepu" Sima se okanuo ladoleža.
Jova je zatrpao kanal kojim je oticala kiša s padine. Znao je da će tako sva voda da se slije u Tomino dvorište, pa je ipak to uradio. Kako je to izgledalo kada padne malo jači pljusak, nije teško zamisliti, posebno ako se zna da je u blizini bilo mnogo septičkih jama. A prošla je cela kišna sezona dok su problem na sudu rešili.
Kad je deda umro, Tasići su podelili kuću po vertikali. Voja levo, Miša desno. Onda je Voja otišao sa ženom na more, a Miša je u izbetoniranom dvorištu iskopao veliku rupu i u nju posadio bor. Baš na mestu gde je pre mnogo godina bor posadio njihov deda, koji je godinama uživao u hladovini, dok drvo nije spalio grom. Voji se ideja o hladovini nije nimalo dopala.
"Bor je baš ispred stepeništa i tačno iznad kanalizacije, pa će koren iskidati cevi, a voda ljulja temelje kuće", pisao je Voja u tužbi. Sudija je uzalud pokušao da pomiri braću, upozoravajući ih da odustanu pre nego što sve postane veoma skupo. Posle mnogo veštačenja i raznih procena, Voja je shvatio da spor neće dobiti, ali je od tužbe odustao tek kada je brata naterao da podele sudske troškove.
Iza Zorine kuće, u jednom prigradskom naselju kod Beograda, plac je kupio novi komšija Jovan. Jedini prilaz do tog placa vodio je preko Zorinog dvorišta, omeđenog visokom gvozdenom ogradom. Ona je dozvolila komšiji da automobilom prilazi svojoj kući preko njene zemlje, ali uz uslov da kapiju uvek uredno otvori i zatvori. Povod za njenu tužbu izbio je kada je Jovan jednog dana razvalio kapiju jer mu je dosadilo da svaki put izlazi iz kola da bi otvorio i zatvorio vrata. U parnici se dugo raspravljalo i o drugim razmiricama dvoje komšija, ali nije poznato kako su problem rešili jer je ona iznenada povukla tužbu.
Slično je počela i priča izvesne Jovanke, koja je bila udata za pokojnog Blagojevog brata, posle čije je smrti s deverom podelila plac. Sklopili su ugovor prema kome on može da koristi njen deo placa za prilaz do svoje zemlje. Oboje su na placevima sagradili vikendice. Dok je Jovanka tu boravila retko, Blagoje je dolazio svakog vikenda. Problem je izbio kada je, umesto puta do kuće, zatekao preoran drum po kome se više nije moglo voziti. Tužio je snaju, koja se u međuvremenu odselila u Sloveniju. Jovanka je za advokata angažovala svog sina, inače večitog studenta prava, bez advokatske licence i parnica je trajala unedogled. Ispostavilo se da su za "oranje drumova" krivi novi vlasnici kojima je ranije prodala plac. Pošto je Blagoje izgubio spor, na red je došao sudski ceh. Jovankin sin zatražio je na ime troškova putovanja iz Slovenije i višegodišnjeg parničenja sumu koja je tada bila deset puta veća nego što bi tražio bilo koji advokat koji je završio Pravni fakultet. Sud to nije prihvatio, ali su se Jovanka i sin žalili, a spor je okončan kada su im prihvaćeni "samo" trostruko veći troškovi od uobičajenih. Da li je sin kasnije postao "pravi" advokat, nije poznato.
Da je zgodno biti dobar s prvim komšijom znaju samo retki srećnici, a u stvarnosti "vrata do vrata" nisu garancija čak ni za pristojne odnose. Često je prvi komšija najveći neprijatelj, a parnične arhive pune su priča o anonimnim ljudima koji pravdu oko naizgled banalnih stvari traže na sudu. U sudskim procesima koji mnogo koštaju i traju godinama izglađuju se problemi običnog sveta, a u zapisnicima i pamćenjima advokata i sudija ostaju neobične tragikomične priče.
Izvor: Vebsajt Politika, Dorotea Čarnić, 06.05.2018.Naslov: Redakcija