ZAKON O ZAŠTITI POTROŠAČA: Razlika između saobraznosti i garancije

Uđete u radnju i kupite neku robu. Prodavac vam uruči račun i napomene: “Sačuvajte ga, s njim imate dvogodišnju garanciju”. Time je načinio zakonski prekršaj kojeg možda nije ni svestan.

Naime, prema članu 54 Zakona o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), “trgovac je dužan da se uzdrži od upotrebe izraza “garancija” i izraza sa tim značenjem ako po osnovu ugovora o prodaji potrošač ne stiče više prava nego iz zakonske odgovornosti trgovca za nesaobraznost robe ugovoru”.

Ali nije nam teško da razumemo prodavca koji brka pojmove, jer zaista mnogi u Srbiji ne razumeju razliku između garancije i saobraznosti, tim pre što se garancija ovde odomaćila još u doba SFRJ kao jedan od ključnih instrumenata zaštite potrošača tehničke robe ali i interesa samih trgovaca, kao i proizvođača tehničke robe.

Situacija se promenila 2010. godine, kada je u Srbiji uveden evropski model zaštite potrošača koji je (1) stavio naglasak na dotle nepoznati institut saobraznosti a (2) izmenio koncepciju garancije tako da se ona više ne izdaje samo za tehničku robu, i ne izdaje je samo proizvođač tehničke robe. Garancija kakvu smo poznavali - tzv. proizvođačka garancija za složenu tehničku robu- potisnuta u drugi plan i relativizovana uvođenjem tzv. komercijalne garancije za svu vrstu robe.

Međutim, proizvođačka garancija ne samo što je nastavila da postoji (detaljno je reguliše Zakon o obligacionim odnosima) već je i dalje sinonim za izraz “garancija”, a izraz “garancija” je, opet, mnogima sinonim za “saobraznost” - pojam za koji ćemo u narednim izlaganjima videti da je znatno širi od garancije i da se ne vezuje za prava iz garantnog lista već za prava koje svaki potrošač stiče na osnovu zakona.

Kad laika na ulici pitate za pojam “garancije”, doći ćete do zaključka da on misli ili na posebna prava potrošača tehničke robe po osnovu garantnog lista koji izdaje proizvođač a predaje mu ga prodavac ili na prava koja potrošač stiče kad mu prodavac uruči račun za kupljenu robu (“Sa ovim reklamirate”). A ako tog istog laika pitate laika šta je to “komercijalna garancija”, gledaće vas kao da ste pali s Marsa. Tako će vas, nažalost, gledati mnogi prodavci i pravnici.

Ta famozna “komercijalna garancija” o kojoj pod tim nazivom možete čitati u stručnim radovima u praksi jedva da postoji - iako je u naše pravo uvedena pre 13 godina. Ko u potrazi za odgovorom pogleda u Zakon o zaštiti potrošača biće zbunjen: čini se da on ne pravi nikakvu razliku između dve vrste garancije, mada je iz formulacije u članu 53 jasno da zakon pod garancijom podrazumeva “svaku izjavu kojom njen davalac (što je širi pojam od proizvođača) daje obećanje u vezi sa robom (a ne na “tehničkom robom)” i koja je “pravno obavezujuća pod uslovima datim u izjavi, kao i oglašavanju u vezi sa tom robom.”

Pošto smo opisali celu ovu terminološku papazjaniju, red je sada da kažemo šta je tačno garancija a šta je tačno saobraznost, i pod kojim uslovima ovi instituti važe.

1. SAOBRAZNOST ROBE

Zakon izričito kaže da je prodavac dužan da isporuči robu koja je saobrazna ugovoru. Saobraznost proizvoda ugovoru se najlakše može opisati kao svojstvo očekivane savršenosti tog proizvoda za koje odgovara prodavac - i to pune dve godine od trenutka kada je potrošaču proizvod isporučen. Saobraznost se, za razliku od proizvođačke garancije, ne odnosi samo na tehničku ispravnost proizvoda (odsustvo skrivenih mana, pravilno funkcionisanje proizvoda) već se odnosi i na posedovanje očekivanih svojstava proizvoda.

Zakon o zaštiti potrošača u članu 49 kaže da se pretpostavlja da je isporučena roba saobrazna ugovoru: (1) ako odgovara opisu koji je dao prodavac i ako ima svojstva robe koju je prodavac pokazao potrošaču kao uzorak ili model; (2) ako ima svojstva potrebna za naročitu upotrebu za koju je potrošač nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu ili mu je morala biti poznata u vreme zaključenja ugovora; (3) ako ima svojstva potrebna za redovnu upotrebu robe iste vrste; (4) ako po kvalitetu i funkcionisanju odgovara onome što je uobičajeno kod robe iste vrste i što potrošač može osnovano da očekuje s obzirom na prirodu robe i javna obećanja o posebnim svojstvima robe data od strane prodavca, proizvođača ili njihovih predstavnika, naročito ako je obećanje učinjeno putem oglasa ili na ambalaži robe.

Dakle, roba je nesaobrazna ako je neispravna (tj. ako ima skrivene mane), a može biti nesaobrazna čak i kad je ispravna ali nema očekivana svojstva, opisana članom 49 Zakona o zaštiti potrošača.

Primeri neposedovanja očekivanih svojstava: kupili ste kožni regal nakon što vam je prodavac pokazao takav model u prodavnici, ali vam je stigao regal druge boje ili regal od skaja. Takva roba je tehnički ispravna, ali je nesaobrazna jer nema svojstva robe koju vam je prodavac pokazao. Ili: kupili ste naočari kod optičara, i one su savršeno tehnički ispravne, ali vi ste naručili naočare sa dioptrijom plus tri a dobili ste naočari sa dioptrijom plus dva. Roba je nesaobrazna jer nema svojstva koja su potrebna za potrošačevu naročitu upotrebu. Ili: kupili ste patike za hodanje i trčanje koje ste koristili za hodanje i trčanje a one se raspadnu posle dva meseca kao da ste ih koristili za planinarenje. Roba je nesaobrazna, jer nema svojstva potrebna za redovnu upotrebu jednih klasičnih patika za hodanje i trčanje. Ili: kupili ste mobilni telefon, i sve je sjajno sa njim, osim što je to model iz prve decenije 21. veka i on nema funkcije koje se uobičajeno očekuju od današnjih mobilnih telefona.

Prodavac je odgovoran za nesaobraznost robe ugovoru koja se pojavi u roku od dve godine od dana prelaska rizika na potrošača. Ako nesaobraznost nastane u roku od šest meseci od dana prelaska rizika na potrošača, pretpostavlja se da je nesaobraznost postojala u trenutku prelaska rizika, osim ako je to u suprotnosti sa prirodom robe i prirodom određene nesaobraznosti. U prvih šest meseci, teret dokazivanja da nije postojala saobraznost snosi prodavac, a u preostalih 18 meseci teret dokazivanja je na potrošaču.

Kod prodaje polovne robe, može se ugovoriti kraći rok u kome prodavac odgovara za nesaobraznost, koji ne može biti kraći od jedne godine.

Prodavac odgovara za nesaobraznosti isporučene robe ugovoru: (1) ako je postojala u času prelaska rizika na potrošača, bez obzira na to da li je za tu nesaobraznost prodavac znao; (2) ako se pojavila posle prelaska rizika na potrošača i potiče od uzroka koji je postojao pre prelaska rizika na potrošača; (3) ako ju je potrošač mogao lako uočiti, ukoliko je prodavac izjavio da je roba saobrazna ugovoru. Prodavac je odgovoran i za nesaobraznost nastalu zbog nepravilnog pakovanja, nepravilne instalacije ili montaže koju je izvršio on ili lice pod njegovim nadzorom, kao i za nepravilnu instalaciju ili montažu robe koja je posledica nedostatka u uputstvu koje je predao potrošaču radi samostalne instalacije ili montaže. Prodavac, međutim, ne odgovara za nesaobraznost ako je u trenutku zaključenja ugovora potrošaču bilo poznato ili mu nije moglo ostati nepoznato da roba nije saobrazna ugovoru ili ako je uzrok nesaobraznosti u materijalu koji je dao potrošač.

Ako isporučena roba nije saobrazna ugovoru, potrošač se prodavcu obraća reklamacijom uz dostavljanje računa ili drugog dokaza kupovine, radi ostvarivanja svog prava na otklanjanje nesaobraznosti. Iz zakonske postavke u članu 55 Zakona o zaštiti potrošača je jasno da potrošač nije dužan da dokazuje da je on kupac (jer potrošač ne mora da bude kupac, već može biti i poklonoprimac, korisnik, zakupac, član zajedničkog domaćinstva), već je samo dužan da podnese dokaz da je roba kupljena kod konkretnog prodavca.

U prvih šest meseci potrošač ima pravo da ravnopravno bira između četiri načina otklanjanja nesaobraznosti: (a) popravke, (b) zamene, (c) raskida ugovora sa povraćajem novca i (d) pravičnog umanjenja cene, što znači da mu se popravka ne može nametnuti. U preostalih 18 meseci njegova prava su smanjena, i postavljena po principu stepenica, pa potrošač najpre načelno bira između (a) popravke i (b) zamene, s tim što mu se popravka može nametnuti, ali samo jednom, što znači da kad dođe do nove reklamacija nakon što je prva reklamacija rešena popravkom, prodavac više nema pravo da nameće popravku a potrošač dobija pravo na raskid ugovora ili odgovarajuće umanjenje cene. Potrošač u ovih preostalih 18 meseci stiče pravo na umanjenje i raskid ugovora i u sledećim situacijama: ako nesaobraznost uopšte ne može da se otkloni popravkom ili zamenom, ni u primerenom roku, ili ako popravka ili zamena nisu izvršeni u primerenom roku, ili ako popravka ili zamena ne mogu da se sprovedu bez značajnijih nepogodnosti za potrošača zbog prirode robe i njene namene, ili ako opravka i zamena predstavljaju nesrazmerno opterećenje za trgovca. Ne može se raskinuti ugovor, tj. ne može se tražiti povraćaj novca, ako je nesaobraznost robe neznatna.

Ako usvoji reklamaciju, o čemu mora da obavesti potrošača u roku od osam dana od dana ulaganja reklamacije, prodavac ima rok od 15 dana da otkloni nesaobraznost, a kod tehničke robe ima 30 dana da otkloni nesaobraznost. Ako prodavac iz objektivnih razloga ne može u zakonskom roku da otkloni nesaobraznost, ima pravo da traži od potrošača da se rok produži, ali samo jednom, i mora od potrošača da dobije saglasnost za to produženje. Još jednom koristimo priliku da ukažemo da se rok od 30 dana ne može koristiti za “dodatna testiranja” nakon što je potrošaču reklamacija formalno odbijena, tobož zato što “nikakva nesaobraznost nije uočena” (nezakonita praksa većine velikih trgovaca tehničkom robom u Srbiji i “kontrolnih servisa” koji rade u njihovo ime i za njihov račun), već se može isključivo koristiti za rešavanje usvojene reklamacije.

2. SAOBRAZNOST USLUGE

Pravila koja se tiču saobraznosti odnosno nesaobraznosti robe shodno se primenjuju na saobraznost odnosno nesaobraznost usluge, a zakon kaže da usluga nije saobrazna ugovorenoj ako: (1) po sadržini, kvalitetu i svrsi ne odgovara opisu koji je prodavac pre zaključenja ugovora dao oglasom ili na drugi sličan način; (2) ne odgovara opisu koji je prodavac dao u toku pružanja usluge pod uslovom da je to moglo da utiče na odluke potrošača; (3) nema posebna svojstva koja je zahtevao potrošač, a koja su prodavcu bila ili su morala biti poznata u trenutku zaključenja ugovora; (4) nema redovna svojstva usluga iste vrste; (5) ne odgovara očekivanjima koja su osnovana s obzirom na prirodu usluge i javna obećanja prodavca u pogledu posebnih svojstava usluge, a naročito ako su učinjena oglasom; (6) po sadržini, kvalitetu i svrsi ne odgovara opisu koji je pre zaključenja ugovora, oglasom ili na drugi sličan način dalo treće lice u ime prodavca.

Ako usluga nije saobrazna ugovorenoj, potrošač može da zahteva od prodavca da izvrši saobraznu uslugu, pa ako je izvršenje saobrazne usluge nemoguće ili protivpravno, potrošač može zahtevati raskid ugovora. Ako izvršenje saobrazne usluge predstavlja nesrazmerno opterećenje za prodavca, potrošač može zahtevati umanjenje cene ili raskid ugovora.

Za usluge od opšteg ekonomskog interesa (komunalne usluge, usluga snabdevanja električnom energijom, telekomunikacione usluge) važe posebna pravila. Potrošač ima pravo na uredno i neprekidno snabdevanje uslugama od opšteg ekonomskog interesa odgovarajućeg kvaliteta po pravičnoj ceni, u skladu sa posebnim propisima, a trgovac koji pruža uslugu od opšteg ekonomskog interesa je dužan da održava kvalitet usluge u skladu sa zakonom, posebnim propisima i pravilima struke. Dakle, nekvalitetna usluga - ona koja je suprotna propisima, posebnim propisima, pravilima struke, ali i odredbama pojedinačnog ugovora zaključenog sa potrošačem i opštih uslova ugovora - jeste nesaobrazna usluga. Potrošač ima pravo na raskid ugovora pored ostalog i zato što je nezadovoljan kvalitetom pruženih usluga a i onda kad mu usluga uopšte nije pružena.

3. KOMERCIJALNA GARANCIJA, TO JEST GARANCIJA PO ZAKONU O ZAŠTITI POTROŠAČA

Komercijalna garancija (koju Zakon o zaštiti potrošača sve vreme naziva “garancijom”, ne praveći terminološku razliku između nje i klasične proizvođačke garancije za složenu tehničku robu koja je regulisana Zakonom o obligacionim odnosima) jeste svaka izjava kojom njen davalac daje obećanje u vezi sa robom i ta izjava je pravno obavezujuća pod uslovima datim u izjavi, kao i oglašavanju u vezi sa tom robom.

Pošto se Zakon o zaštiti potrošača na potrošača primenjuje prvenstveno, a Zakon o obligacionim odnosima tek supsidijerno - ako Zakon o zaštiti potrošača određenu situaciju ne reguliše, ili ako su odredbe Zakona o obligacionim odnosima povoljnije za potrošača - ovakva regulativa ima značajne posledice i po proizvođačku garanciju za složenu tehničku robu onda kad se ta vrsta garancije daje potrošaču kao fizičkom licu koja pribavlja robu za nekomercijalne potrebe. Ovo je veoma važno da se ima u vidu, jer komercijalna garancija ne važi za pravna lica. Na pravna lica se i dalje isključivo primenjuju odredbe o proizvođačkoj garanciji za složenu tehničku robu iz Zakona o obligacionim odnosima.

Članom 53 Zakona o zaštiti potrošača Izričito je propisano da “garancija ne isključuje i ne utiče na prava potrošača u vezi sa saobraznošću robe ugovoru”, a članom 54 naloženo je trgovcu da se “prilikom zaključenja ugovora o prodaji robe i oglašavanju povodom prodaje uzdržava od upotreba izraza ‚garancija‘ i izraza sa tim značenjem, ako po osnovu ugovora o prodaji potrošač ne stiče više prava nego iz zakonske odgovornosti trgovca za nesaobraznost robe ugovoru ili drugih prava” u skladu sa Zakonom o zaštiti potrošača.

Ukratko, ni komercijalnom ni proizvođačkom garancijom se potrošaču ne mogu obećati ista ona zakonska prava koja potrošač ionako ima po osnovu saobraznosti, a ne mogu mu se dati ni manja prava u odnosu na njih. Komercijalnom garancijom se potrošaču mogu dati ili duži garantni rok od zakonom propisanog dvogodišnjeg roka odgovornosti za saobraznost i/ili veća prava u odnosu na ona koja potrošaču daje zakon u pogledu saobraznosti.

Uz to, dok se klasična proizvođačka garancija - kakva je priznata u celom svetu a kod nas postoji od doba SFRJ - odnosi samo na ispravno funkcionisanje složenog tehničkog proizvoda, komercijalna garancija se odnosi na sve vrste robe, a ne samo na tehničku robu, i obuhvata sva ona prava koja su potrošaču garantovana po osnovu saobraznosti. Dakle, na osnovu komercijalne garancije potrošač uživa zaštitu od skrivenih mana (neispravno funkcionisanje) a garantuje mu se i da proizvod poseduje očekivana svojstva, po pravilima saobraznosti

Pravo iz komercijalne garancije ostvaruje se tako što se njenom davaocu - prodavcu ili proizvođaču - podnese garantni list. A propisano je da je trgovac dužan da za datu garanciju sačini garantni list po pravilu u pisanom obliku na papiru, i dužan je da potrošaču preda garantni list ukoliko se roba prodaje sa garancijom. Za drugi oblik izdavanja garantnog lista (elektronski itd.) potrebna je prethodna saglasnost potrošača.

Zakon o zaštiti potrošača kaže da je garantni list isprava, u pisanom ili elektronskom obliku ili na drugom trajnom nosaču zapisa, koja sadrži sve podatke iz garancije, navedene na jasan i čitljiv način, lako razumljivim jezikom. Zakon u članu 53 propisuje i koje podatke garantni list naročito mora da sadrži: (1) pravima koja potrošač ima na osnovu ovog zakona i o tome da garancija ne isključuje i ne utiče na prava potrošača koja proizlaze iz zakonske odgovornosti prodavca za nesaobraznost robe ugovoru; (2) nazivu i adresi davaoca garancije; (3) nazivu i adresi prodavca, ako on nije istovremeno i davalac garancije; (4) datumu predaje robe potrošaču; (5) podatke kojima se identifikuje roba (model, tip, serijski broj i sl.); (6) sadržini garancije, uslovima i postupku ostvarivanja prava iz garancije; (7) trajanju garantnog roka i prostornom važenju garancije.

4. PROIZVOĐAČKA GARANCIJA ZA SLOŽENE TEHNIČKE UREĐAJE (KLASIČNA VRSTA GARANCIJE)

Proizvođačku garanciju za složene tehničke proizvode još od 1978. godine reguliše Zakon o obligacionim odnosima a ta pravila dopunjena su tzv. Naredbama koje su izdate još u doba SFRJ. Nakon usvajanja evropske koncepcije zaštite potrošača u Srbiji (2010) i donošenja prvog modernog Zakona o zaštiti potrošača (2010, dopunjavan i menjan 2014. i 2021. godine), odredbe Zakona o obligacionim odnosima o proizvođačkoj garanciji za složene tehničke proizvode primenjuju se na preduzetnike i na pravna lica, a na potrošače - fizička lica koja pribavljaju robu za nekomercijalne svrhe - primenjuju se u situacijama koje Zakon o zaštiti potrošača nije regulisao odredbama o (komercijalnoj) garanciji i u situacijama u kojima su odredbe Zakona o obligacionim odnosima povoljnije za potrošača od odredbi iz Zakona o zaštiti potrošača.

Kod proizvođačke garancije naglasak je uvek na popravci, i ona se uvek odnosi na složenu tehničku robu, to jest ne izdaje se za druge vrste robe. Kao što smo već ukazali, proizvođačka garancija je i dalje dominantna vrsta garancije na tržištu Republike Srbije.

Članom 501 Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020) propisano je: “Kad je prodavac neke mašine, motora, kakvog aparata, ili drugih sličnih stvari koje spadaju u takozvanu tehničku robu predao kupcu garantni list kojim proizvođač garantuje ispravno funkcionisanje stvari u toku određenog vremena, računajući od njene predaje kupcu, kupac može, ako stvar ne funkcioniše ispravno, zahtevati kako od prodavca tako i od proizvođača da stvar opravi u razumnom roku ili ako to ne učini da mu umesto nje preda stvar koja funkcioniše ispravno. Ovim pravilima ne dira se u pravila o odgovornosti prodavca za nedostatke stvari.”

Dakle, sa proizvođačkom garancijom se potrošač, preduzetnik i pravno lice mogu obratiti i prodavcu i proizvođaču, i to za sve vreme dok je proizvod u garantnom roku. Ovo pravilo se primenjuje i na potrošača, iako je članom 55 izmenjenog Zakona o zaštiti potrošača (2021) zakonodavac novo pravilo (nedovoljno promišljeno, koje je trgovcima pravi glavobolje i izaziva nedoumice) da “potrošač može da izjavi reklamaciju radi ostvarivanja svojih prava (…) u roku u kome je predviđena odgovornost prodavca po osnovu nesaobraznosti, a posle isteka tog roka reklamacija se izjavljuje izdavaocu garancije”. Kao da je intencija zakonodavca da se potrošaču ne dopusti da se sa proizvođačkom garancijom obraća proizvođaču u prve dve godine trajanja garantnog roka, što su istovremeno dve godine roka u kojem prodavac odgovara za (ne)saobraznost robe. Ispada da potrošač sa garancijom može da ide kod proizvođača tek kad dve godine odgovornosti prodavca za saobraznost proteknu. Međutim, odredbe Zakona o obligacionim odnosima su tu povoljnije za potrošača pa se, na osnovu člana 4 stav 1 Zakona o zaštiti potrošača, primenjuju “posebne odredbe sa istim ciljem kojima se uređuju predmetni odnosi koji obezbeđuju viši nivo zaštite u skladu sa posebnim propisima” - a posebni propis je ovde upravo onaj iz člana 501 Zakona o obligacionim odnosima koji ne postavlja nikakvo ograničenje u pogledu toga kada potrošač sme da se obrati proizvođaču radi ostvarivanja svojih prava. Jedino što bi tada proizvođač morao da vodi računa o tome da, u skladu sa članom 51 Zakona o zaštiti potrošača, u prvih šest meseci nakon što je potrošač primio tehničku robu ne sme potrošaču da nameće popravku kao način rešavanja reklamacije. A upravo se to dešava kad potrošači u prvih šest meseci ne odu kod prodavca već se na osnovu proizvođačke garancije obrate proizvođaču ili njegovom predstavniku - ovlašćenom servisu za tu marku proizvoda. Još gore: primećujemo da kad god se potrošač sa garancijom više puta obraća direktno servisu, servis uvek nameće popravku i izbegava zamenu iako vidi da se uređaj više puta kvario.

Zakon o obligacionim odnosima, vidimo, ne predviđa nikakav konkretan rok za opravku, već samo pominje nekakav “razumni rok” da to učini. Da li to znači da je vreme za popravku prepušteno slobodnoj proceni proizvođača ili ovlašćenog servisa, onda kad se potrošač obrati direktno njima? Nije prepušteno. Naredbama objavljenim u Službenom listu SFRJ br 66/80 propisano je da se održavanje ili popravka tehničkog uređaja mora izvršiti najkasnije u roku od 45 dana od prijema zahteva za izvršenje usluge. Pošto Zakon o zaštiti potrošača (1) ne poznaje razliku između komercijalne i proizvođačke garancije, pošto (2) obavezuje “izdavaoca garancije” (dakle, ne samo prodavca već i proizvođača), i pošto (3) propisuje da se garancijom potrošaču mogu dati samo prava koja su veća od onih koja su mu garantovana po osnovu odgovornosti prodavca za saobraznost, jasno je da rok za popravku uređaja, koji je pribavio potrošač, ne može da bude duži od 30 dana, bez obzira na to što se potrošač obratio direktno proizvođaču odnosno ovlašćenom servisu, a ne prodavcu.

Još jedna napomena: pomenutim Naredbama dopunjen je Zakon o obligacionim odnosima u domenu dokumentacije koja se mora izdati kupcu složenog tehničkog proizvoda za koji važi garancija. Kupac ne samo što mora dobiti garantni list, već i tehničko uputstvo. Pošto Zakon o zaštiti potrošača ne pominje tehničko uputstvo, ovo pravilo iz Naredbi se primenjuje i na potrošače.

Članom 502 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da “kupac može zbog neispravnog funkcionisanja zahtevati od prodavca, odnosno od proizvođača opravku ili zamenu stvari u toku garantnog roka, bez obzira na to kad se nedostatak u funkcionisanju pojavio” i da kupac “ima pravo na naknadu štete koju je pretrpeo usled toga što je bio lišen upotrebe stvari od trenutka traženja opravke ili zamene do njihovog izvršenja.”

Pomenutim Naredbama propisano je da vreme trajanja garantnog roka ne može biti kraće od jedne godine, a Zakon o zaštiti potrošača - primenom pravila saobraznosti na garanciju - upućuje na zaključak da vreme trajanja garantnog roka na može biti kraće od dve godine. Dakle, za pravna lica i preduzetnike kao kupce složenih tehničkih proizvoda može se izdati proizvođačka garancija koja je kraća od dve godine ali ne i kraća od godinu dana, a potrošač ne može da dobije garanciju ako je garantni rok jednak dvogodišnjem roku odgovornosti za saobraznost ili je kraći od njega. Dr Denis Perinčić, koji se u svojoj knjizi Provizorijum pravne zaštite potrošača (Zadužbina Andrejević, 2019), detaljno bavio problemima koji su nastali u praksi zbog prelaska na koncept zaštite potrošača kroz komercijalnu garanciju, ističe primere stranih proizvođača koji svuda u svetu daju garancije za svoje uređaje sa garantnim rokom od godinu dana odnosno dve godine, ali koji to u Srbiji ne mogu da čine upravo zbog našeg Zakona o zaštiti potrošača. Npr., kupac Ajfona u Srbiji, koji je potrošač, ne može preko VIP-a (sadašnji A1) da dobije proizvođačku garanciju - jer ona važi godinu dana - već je isključivo zaštićen kroz zakonsku saobraznost, a garanciju sa garantnim listom dobijaju samo pravna lica. Slično, ističe dr Perinčić, važi i za automobile marke Mercedes, koji daje garanciju na dve godine, pa naši potrošači mogu da se oslone samo na institut saobraznosti.

Članom 503 Zakona o obligacionim odnosima - koji nam je veoma zanimljiv, i čije je pominjanje u jednom od naših ranijih tekstova privuklo pažnju trgovaca - istaknuto je da se “u slučaju manje opravke, garantni rok se produžava onoliko koliko je kupac bio lišen upotrebe stvari (stav 1)”, da se “međutim, kad je zbog neispravnog funkcionisanja izvršena zamena stvari ili njena bitna opravka, garantni rok počinje teći ponovo od zamene, odnosno od vraćanja opravljene stvari (stav 2)”. i da “ako je zamenjen ili bitno opravljen samo neki deo stvari, garantni rok počinje teći ponovo samo za taj deo (stav 3).” Pošto Zakon o zaštiti potrošača ovu situaciju ne reguliše, SVAKO ko postupa po reklamaciji potrošača (kao i po reklamaciji preduzetnika i pravnog lica) na osnovu garancije - dakle i prodavac i proizvođač i ovlašćeni servis - moraju voditi računa o tome da garantni rok za složenu tehničku stvar počinje da teče ispočetka kada je zbog neispravnog funkcionisanja složene tehničke stvari izvršena njena zamena ili bitna opravka, što se odnosi i na situaciju kada je zamenjen ili bitno opravljen samo neki deo složene tehničke stvari.

Članom 504 Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da “ako prodavac ne izvrši u razumnom roku opravku ili zamenu stvari, kupac može raskinuti ugovor ili sniziti cenu i zahtevati naknadu štete.” Ova odredba je kompatibilna sa onim što piše u Zakonu o zaštiti potrošača, a već smo rekli da se za taj razumni rok, kod potrošača, ima uzeti rok od 30 dana (sa pravom na jedan produžetak) a kod preduzetnika i pravnih lica - 45 dana.

Članom 505 Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da “prodavac, odnosno proizvođač je dužan da o svom trošku prenese stvar do mesta gde treba da se opravi, odnosno zameni, kao i da popravljenu, odnosno zamenjenu stvar vrati natrag kupcu” a da “za to vreme prodavac, odnosno proizvođač snosi rizik za propast ili oštećenje stvari”. I ova odredba je kompatibilna sa onim što piše u Zakonu o zaštiti potrošača: troškove saobražavanja robe ugovoru snosi prodavac.

Član 506 Zakona o obligacionim odnosima odnosi se na odgovornost samostalnih proizvođača koji su sa delovima učestvovali u završnom proizvodu: “Kad je u izradi pojedinih delova stvari ili u izvršenju pojedinih radnji učestvovalo više samostalnih proizvođača, njihova odgovornost prema finalnom proizvođaču za neispravno funkcionisanje stvari koje potiče od tih delova ili od tih radnji prestaje kad prestane odgovornost finalnog proizvođača prema kupcu stvari.”

Na posletku, članom 507 Zakona o obligacionim odnosima je regulisano da se “prava kupca prema proizvođaču po osnovu garantnog lista gase po isteku jedne godine računajući od dana kad je tražio od njega opravku ili zamenu stvari.”

5. ZAKLJUČAK

Zbog terminološke i druge zbrke koju je napravio, bilo bi dobro da zakonodavac u nekoj narednoj izmeni Zakona o zaštiti potrošača jasno razdvoji pojmove komercijalne i proizvođačke garancije. A mi ćemo ovde pokušati da rezimiramo razlike i sličnosti između saobraznosti, tzv. komercijalne garancije i klasične proizvođačke garancije, kako bi se javnost - što uključuje potrošače, trgovce, pravnike i druge namernike - lakše snalazila.

Saobraznost se odnosi na svu robu i sve usluge na tržištu, ustanovljena je Zakonom o zaštiti potrošača, odnosi se samo na potrošače (ne i na preduzetnike i pravna lica) i obuhvata sva prava koja se daju kupcima tehničke robe po osnovu proizvođačke garancije, uvećano za prava koja se tiču posedovanja očekivanih svojstava robe - čak i kad roba ispravno funkcioniše. Za saobraznost odgovara isključivo prodavac. Rok odgovornosti prodavca za saobraznost je dve godine. Pravo na zaštitu od nesaobraznosti ostvaruje se ulaganjem reklamacije prodavcu, podnošenjem računa ili drugog dokaza o kupovini robe. Pravila u vezi sa saobraznošću robe shodno se primenjuju na usluge.

Komercijalna garancija se odnosi na svu robu i (gotovo) sve usluge na tržištu, ustanovljena je 2010. godine Zakonom o zaštiti potrošača i to pod nazivom “garancija” - pretendujući da je to jedina vrsta garancije na tržištu, barem za potrošače. Dakle, komercijalna garancija se odnosi samo na potrošače (ne i na preduzetnike i pravna lica) i obuhvata sva prava koja se daju kupcima tehničke robe po osnovu proizvođačke garancije, uvećano za prava koja se tiču posedovanja očekivanih svojstava robe - čak i kad je roba ispravno funkcioniše, i uvećano za prava koja potrošaču zakonski sleduju po osnovu saobraznosti (minimalni rok garancije mora biti duži od dve godine a potrošač u prvih šest meseci bira da mu se reklamacija reši ili popravkom ili zamenom ili raskidom ugovora ili pravičnim umanjenjem cene - po njegovom izboru). Komercijalnu garanciju mogu dati i prodavac i proizvođač, kroz izdavanje garantnog lista. Za prava iz komercijalne garancije odgovara “izdavalac garancije”, što može biti ili prodavac ili proizvođač. Rok odgovornosti po osnovu garancije ne može biti kraći od dve godine, ali ni jednak roku od dve godine (dakle, može da bude samo duži). Prava iz garancije ostvaruju se podnošenjem garantnog lista. Prodavac ne može garanciju nazivati garancijom ako njome ne daje veća prava od onih koja su potrošaču, po osnovu saobraznosti, garantovana Zakonom o zaštiti potrošača.

Proizvođačka garancija za složene tehničke proizvode je klasičan oblik garancije koji je i dalje dominantan na tržištu; odnosi se samo na složene tehničke proizvode i ustanovljena je Zakonom o obligacionim odnosima još 1978. godine. Nakon donošenja Zakona o zaštiti potrošača iz 2010. godine, neka od tih pravila su derogirana što se tiču potrošača, ali se u celosti primenjuju na preduzetnike i pravna lica. Ova vrsta garancije se, za preduzetnike i pravna lica, odnosi samo na ispravno funkcionisanje robe i u prvi plan stavlja popravku u roku od 45 dana. Za potrošače - ona mora da obuhvati i prava koja se tiču očekivanih svojstava robe, i da u prvih šest meseci od preuzimanja robe omogući potrošaču mogućnost da ravnopravno bira između popravke, zamene, raskida ugovora i pravičnog umanjenja cene, a reklamacija mora biti rešena u roku od 30 dana (sa pravom na jedno produženje). Za prava iz proizvođačke garancije odgovaraju prodavac ili proizvođač, zavisno od toga kome se potrošač obrati. Rok odgovornosti po osnovu proizvođačke garancije ne može biti kraći od jedne godine za preduzetnike i pravna lica, a za potrošače ne može biti kraći od dve godine, ali ni jednak roku od dve godine (dakle, može da bude samo duži). Prava iz proizvođačke garancije ostvaruju se podnošenjem garantnog lista. Proizvođačka garancija mora biti praćena tehničkim uputstvom. Ova garancija se ne sme izdati potrošaču ako mu daje manja ili jednaka prava od onih koja su mu po osnovu saobraztnosti garantovana Zakonom o zaštiti potrošača.

Izvor: Vebsajt Efektiva, Jovan Ristić - pravnik, 06.03.2023.
Naslov: Redakcija