ISKUSTVA SRBIJE PRED MEĐUNARODNIM ARBITRAŽAMA

Srbija je pred međunarodnim arbitražama poslednjih godina u najvećem broju slučajeva gubila sporove, što za posledicu ima enormno visoke ekonomske gubitke, rečeno je na Kopaoničkoj školi prirodnog prava.

Iako je nesporno da ima arbitraža u kojima su naše kompanije dobile spor, pravnici i ekonomisti na Kopaoniku su pokušali da dođu do odgovora na pitanje kako sprečiti gubitke.

– Zaključili smo da je pogrešan pristup ugovoru ključni uzrok zbog koga dolazi do arbitražnog spora. Poslednjih godina pojedini međunarodni ugovori, naročito oni koji su veće vrednosti ili značaja, ne zaključuje se na osnovu pregovora u kojima ugovorne strane sporazumno utvrđuju njihovu sadržinu već se defakto zaključuju kao ugovori po pristupu. To znači da je njihov sadržaj u celini unapred određen od strane inostranog partnera, a domaća kompanija ga prihvata takvim kakav je, bez mogućnosti da utiče na njegovu sadržinu i to do te mere da ne može izmeniti gotovo nijednu klauzulu – kaže dr Jelena Perović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i urednik sekcije Međunarodni privredni ugovori i arbitraža na Kopaoničkoj školi prirodnog prava.

Odgovor na pitanje zbog čega je to tako očigledno ne leži u pravu.

– Reč je o faktičkim pitanjima na koja mi pravnici ne možemo dati odgovor. Ipak, ono što kao stručnjaci možemo da učinimo jeste da damo savet da ne treba tako postupati, čak ni po cenu kad druga strana ceo posao uslovi bezrezervnim prihvatanjem njenog predloga ugovora, po sistemu – uzmi ili ostavi. U takvoj situaciji bolje je "ostaviti", dakle ne zaključiti ugovor, nego zaključiti nepovoljan i nefer ugovor u toku čijeg izvršenja će doći do problema i do spora, koji će po pravilu naša kompanija izgubiti upravo zato što je ugovor sačinjen tako loše po nju – kaže profesorka Perović.

Pitamo u čemu se sastoje te loše i nepravične klauzule.

– Ima ih čitav niz, počevši od toga da druga ugovorna strana isključuje ili vrlo široko ograničava svoju ugovornu odgovornost, ne daje odgovarajuća obezbeđenja, za sebe rezerviše pravo na raskid ugovora praktično iz bilo kog razloga, dakle čak i u slučaju kada nije došlo do povrede ugovora, isključuje pravo pozivanja na promenjene okolnosti, što je nepovoljno za ugovorne strane koje dolaze iz zemalja u kojima su česte političke, pravne i ekonomske promene – kaže dr Jelena Perović.

Reč je o ugovorima koji ne obezbeđuju ravnopravnost ugovornih strana, već su izraz nametanja onih klauzula na osnovu kojih domaća strana gubi prava iz ugovora ili gubi rokove, koje su preterano stroge prema njoj i čime se ona stavlja u podređen položaj. Takvim klauzulama narušavaju se opšta načela obligacionog prava, a posebno načelo savesnosti i poštenja.

Osim toga, inostrane kompanije najčešće nameću strano pravo, isključuju primenu međunarodnih konvencija i uniformnih pravila, kad god je to moguće. Takođe se, u završnim klauzulama, nameće i arbitraža koja odgovara drugoj ugovornoj strani u slučaju spora.

– Drastičan primer je kad dve srpske kompanije, u čijoj pozadini se nalazi neki strani finansijer, treba da ugovore nadležnost Londonske arbitraže, s mestom arbitraže u Londonu i svim pravnim posledicama koje otuda proističu, što je, razume se, nepovoljno i čak besmisleno rešenje, ali na tome se nekad insistira kao na uslovu posla – navodi dr Perović.

Još jedan razlog zašto gubimo sporove leži u činjenici da se značajni i vredni ugovori često zaključuju u skladu s engleskim pravom, koje je nepoznato ne samo ugovornim stranama iz Srbije, već uopšte kompanijama iz evropskokontinentalnog pravnog sistema.

– To su ugovori koji su po pravilu vrlo obimni, nekad imaju i stotine strana i koji su za naše pojmove neprecizni. Mnoge klauzule su dvosmislene i nedovoljno precizne, a anglosaksonsko pravo nameće neke pravne institute koji nisu poznati u evropskokontinentalnom pravu, kome pripada i srpsko pravo, što dovodi do besmislenih situacija – kaže dr Perović.

Sve su to razlozi zbog čega u najvećem broju slučajeva srpske kompanije imaju problema prilikom realizacije ugovora, a što za epilog ima arbitražne sporove koje naše kompanije u velikom broju slučajeva gube. Posebnu pažnju i oprez stručnjaci preporučuju prilikom formulisanja arbitražne klauzule.

– Ne treba ići po inerciji nego moramo da znamo zašto smo se opredelili za određenu arbitražu – na primer za ICC, Londonsku, švajcarsku. Takođe je važno da predvidimo i broj arbitara i način njihovog imenovanja, merodavno materijalno pravo, jezik arbitraže, kao i mesto arbitraže koje treba odrediti na osnovu pravnog značaja tog mesta, a ne na osnovu nekih vanpravnih faktora, kao što je recimo njegova atraktivnost kao turističke destinacije – kaže dr Jelena Perović.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 03.01.2019.
Naslov: Redakcija