KRIVIČNI ZAKONIK: Sve više zahteva za izmenu KZ-a, u delu koji se odnosi na definisanje krivičnog dela silovanje. Kod određenog dela stručne javnosti postoji briga da će se dokazivanje u krivičnom postupku svesti na reč učinioca protiv reči žrtve
Srbija je jedna od retkih zemalja gde se silovanje omamljene tinejdžerke, muškarca ili silovanje žene predmetom ne tretira kao silovanje već kao nedozvoljene polne radnje. Ova naizgled sitna razlika u kvalifikaciji dovodi do toga da se, umesto da dobiju od pet do 12 godina zatvora, koliko je zaprećena kazna za silovanje, nasilnici gonjeni za ovo drugo delo vrlo često izvuku uz novčanu ili uslovnu kaznu.
Zato je Autonomni ženski centar (AŽC) pokrenuo kampanju čija bi kruna trebalo da bude podnošenje zvanične inicijative Radnoj grupi za izmenu Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016 - dalje: KZ). Oni zahtevaju da u KZ bude izmenjena definicija krivičnog dela, tako da bude kažnjiv svaki čin seksualne penetracije ako je učinjen nad osobom koja nije dala slobodni pristanak za to.
- To je izričit zahtev Konvencije Saveta Evrope o suzbijanju i borbi protiv nasilja prema ženama i u porodici, koju je Srbija ratifikovala 2013. godine - objašnjava Tanja Ignjatović iz AŽC.
Ona kaže da se kod nas, uprkos mnogobrojnim inicijativama, delo karakteriše kao silovanje samo ukoliko je učinjeno uz primenu ili pretnju silom, što znači da žrtva mora da pruža otpor.
- Po tome proizilazi da ukoliko se žrtva skameni od straha, pa nije u stanju da se brani, ili ukoliko je napiju ili joj daju tablete koje će je umrtviti, to nije silovanje već nedozvoljene polne radnje. Za to delo osoba može biti osuđena do tri godine zatvora, a male kazne u praksi su najčešće uslovne osude - kaže Ignjatovićeva.
Zato, smatraju u AŽC, žrtve nerado prijavljuju napadače, jer je dokazni postupak težak i dodatno ih stigmatizuje.
Zamenik tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu Slobodan Josimović primećuje da se u KZ-u ne navodi izričito koje su to seksualne radnje izjednačene sa obljubom, a koje se mogu tretirati kao silovanje, već je tumačenje prepušteno sudskoj praksi. S obzirom na različitu praksu, postoji nedoslednost u zaštiti žrtava i kažnjavanju učinilaca.
- S pravom se može postaviti pitanje da li je žrtva dužna da se fizički brani da bi nekom stavila do znanja da ne želi seksualni odnos, ili je dovoljno da svoju volju iskaže rečima "ja to ne želim", "nemoj", "prestani" - kaže Josimović. - Zar treba od žrtve da očekujemo da bude ne samo silovana, nego i prebijena da bi nas uverila da seksualni čin nije želela?!
Josimović smatra da ima prostora za redefinisanje definicije silovanja, mada kod određenog dela stručne javnosti postoji briga da će se dokazivanje u krivičnom postupku svesti na reč učinioca protiv reči žrtve.
- I u postojećoj definiciji sadržan je pojavni oblik kod kojeg primena prinude ne podrazumeva upotrebu sile ili nanošenja povreda, a to je upotreba pretnje kao oblika prinude. Pretnja ne ostavlja materijalne tragove. Osim toga, u KZ postoje i druga krivična dela čije izvršenje ne ostavlja materijalne tragove kojima bi se izvršenje moglo dokazivati, pa se za njih ipak izriču osude- primećuje Josimović.
U Ministarstvu pravde kažu da je Radna grupa za izmene KZ-a u stalnom zasedanju. Navode i da se razmatraju sve inicijative koje stignu u propisanoj formi, uz obrazloženje.
U SRBIJI je prošle godine prijavljeno 367 osoba za krivično delo protiv polnih sloboda, od čega 91 za silovanje. Za dela protiv polnih sloboda osuđene su 204 osobe, a za silovanje 51. Od 66 osuđenih za nedozvoljene polne radnje, samo 30 njih stiglo je u zatvor.
Izvor: Vebsajt Novosti, V. Crnjanski Spasojević, 06.12.2017.Naslov: Redakcija