PORODIČNI ZAKON: Propisano da se mišljenju deteta mora se posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta

Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta iz 1989. godine, koja je ratifikovana u Srbiji zakonom iz 1990. godine, države članice su obavezane da obezbede detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta te se u tu svrhu detetu posebno daje prilika da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se odnose na njega, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa proceduralnim pravilima nacionalnog zakona.

Država Srbija je obavezu iz dokumenta koji je ratifikovala 1990. godine, ispunila 15 godina kasnije, kada je donet Porodični zakon ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005, 72/2011 - dr. zakon i 6/2015). Ovaj zakon je uspeo da približi prava deteta ratifikovanoj konvenciji, pa je istim propisano da se mišljenju deteta mora se posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta.

Propisano je i da dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima. Odnosno može samo i/ili preko nekog drugog lica ili ustanove da se obrati sudu ili organu uprave i zatraži pomoć u ostvarivanju svog prava na slobodno izražavanje mišljenja. Dalja razrada ovog dečijeg prava u navedenom pozitivnom propisu upućuje da sud i organ uprave utvrđuju mišljenje deteta u saradnji sa školskim psihologom odnosno organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za posredovanje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo izabere.

Prema Nacrtu građanskog zakonika koji je ponuđen u zakonodavnom postupku stručnoj i sveukupnoj javnosti, dete je svako ljudsko biće do navršenih 18 godina života. Ovaj nacrt posebno tretira mišljenje deteta, pa je njime predviđeno u članu 2294, da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja. Nadalje, dete ima pravo da blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna za formiranje svog mišljenja i mišljenju deteta mora se posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima i to u skladu sa godinama i zrelošću deteta.

Takođe, dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima i može se samo, odnosno preko nekog drugog lica ili ustanove, obratiti sudu ili organu uprave i zatražiti pomoć u ostvarivanju svog prava na slobodno izražavanje mišljenja.

Prema istom nacrtu, sud i organ uprave utvrđuju sposobnost deteta da formira svoje mišljenje, kao i samo mišljenje deteta u saradnji sa školskim psihologom odnosno organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za posredovanje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo izabere. U istoj odredbi ponuđena je i alternativa zaštite navedenog prava deteta, po kojoj dete koje je navršilo 10. godinu života ima pravo da izabere lice, u koje ima poverenje, koje će mu pomoći da formira i izrazi svoje mišljenje.

Organ koji odlučuje o pravu deteta dužan je da ga obavesti o njegovim pravima iz ovog člana. Ukoliko organ koji odlučuje o pravu deteta oceni da bi izražavanje mišljenja deteta bilo očigledno u suprotnosti sa njegovim najboljim interesom i koji mu zbog toga uskrati pravo na izražavanje mišljenja, dužan je da tu odluku obrazloži. Protiv te odluke dete ima pravo žalbe u roku od 15 (30) dana od dostavljanja odluke.

Primera radi, prema istom Nacrtu građanskog zakonika predviđeno je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svemu što se odnosi na dete, kao i da je država dužna da preduzima sve potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja, fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja i od svake vrste eksploatacije te da je država obavezna da poštuje, štiti i unapređuje prava deteta. U istoj odredbi ponuđene su dve varijante razrade navedene zaštite deteta, pa je u varijanti I predviđena zabrana svakog zlostavljanja deteta, a naročito fizičkog kažnjavanja i nešto blaži oblik u varijanti II, po kojoj nije dozvoljeno zlostavljanje deteta, a naročito neprimereno fizičko kažnjavanje.

Međutim, kako se u praksi realizuje pravo deteta da u svim postupcima koji se tiču njegovih prava, izrazi svoje mišljenje, kojem se čak i prema važećem zakonu u Republici Srbiji mora posvetiti dužna pažnja.

Naime, kao što nailazimo u praksi Evropskog suda za ljudska prava, koji primenjuje merodavne odredbe Evropske konvencije s pripadajućim protokolima, taj sud u svojim odlukama ističe obavezu države da omogući roditeljima da budu uključeni u postupak kojim se odlučuje o poveravanju deteta. I to do stepena koji će im omogućiti potrebnu zaštitu njihovih interesa. Međutim, prema istim odlukama država mora uspostaviti pravičnu ravnotežu između interesa deteta i roditelja, s tim da se pre svega mora imati u vidu najbolji interes deteta, koji zavisno od prirode i ozbiljnosti može nadjačati interes roditelja. (Zomerfeld protiv Nemačke 2003, Zahin protiv Nemačke 2003, Hofman protiv Nemačke 2002, Elsholc protiv Nemačke 2000, Sofija Gudrun Hansen protiv Turske 2003. Mer protiv Portugalije 2003, Silvester protiv Austrije 2003, Injakolo-Zenide protiv Rumunije 2000.)

Prema Konvenciji o pravima deteta, bitan element prilikom utvrđivanja najboljeg interesa deteta jeste poštovanje prava deteta na slobodno izražavanje mišljenja o svim pitanjima koja ga se tiču i uzimanje u obzir tog mišljenja, u skladu sa uzrastom i zrelošću deteta. Ovo uključuje pravo deteta da bude saslušano u svakom sudskom postupku koji se odnosi na njega.

Koji su aspekti koji srpskom pravosuđu otežavaju da deci omogući prava propisana zakonom i ratifikovanim konvencijama. Za Beograd je poznato da je milionski grad, a u njemu sudi svega 12 sudija u prvostepenom porodičnom sporu. Svakog meseca te sudije bivaju zadužene sa najmanje 50 novih slučajeva. U svakom od tih slučajeva treba pribaviti nalaz i mišljenje organa starateljstva, a u svakom drugom je potrebno veštačenje neke od prestoničkih specijalizovanih klinika, jer slučajevi prevazilaze kompetencije centara za socijalni rad. Svaki od tih slučajeva zahteva najmanje dva saslušanja parničnih stranaka te izvođenje dokaza na okolnosti visine prihoda, odnosno potreba dece i mogućnosti roditelja da iste zadovolje.

Pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi proizilazi iz opšteg principa da oba roditelja deteta imaju zajedničku odgovornost za podizanje i razvoj deteta i da su ravnopravni u vršenju roditeljskog prava. Ono obuhvata ne samo pravo deteta da viđa svog roditelja već i pravo da sa njim održava lične odnose na svaki mogući način (telefonom, pismima, putem elektronskih komunikacija itd.). Moglo bi se slobodno reći da su sporovi o ostvarivanju prava deteta na kontakt sa drugim roditeljem najčešći sporovi u oblasti prava deteta kako u uporednom pravu, tako i u praksi Evropskog suda za ljudska prava (Profesor dr Marija Draškić, USKLAĐENOST DOMAĆEG PRAVA SA STANDARDIMA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U ODNOSU NA ČLAN 8. EVROPSKE KONVENCIJE)

Autoru ovog teksta nije poznat ni jedan slučaj u praksi prestoničkih sudova u kojem je poštovano pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja o svim pitanjima koja ga se tiču i uzimanje u obzir tog mišljenja, u skladu sa uzrastom i zrelošću deteta, a da je dete ovo mišljenje izrazilo pred sudom.

Da li je razlog samo u preopterećenosti sudova?

Po mišljenju autora teksta, srpsko pravosuđe nije u dovoljnoj meri prihvatilo civilizacijski napredak do kojeg se došlo usvajanjem konvencija o ljudskim pravima i pravima deteta, a koje jesu doduše šturo i prekasno, prihvaćene i u domaćoj legislativi. Ipak, 15 godina primene norme kojom je propisano da dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima, više je nego dovoljno da se formira sudska praksa po kojoj će sud kao što to ovaj propis i predviđa, neposrednim opažanjem sudije izvršiti uvid u mišljenje i želje deteta o stvarima koje se njega tiču. Zakonska obaveza suda da pre odluke o svim pitanjima koja se tiču deteta pribavi nalaz i mišljenje organa starateljstva ili druge specijalizovane ustanove u tom smislu, zasnovana je na potrebi da stručna lica procene odnose u porodici i u skladu sa pravilima struke daju preporuku o vršenju roditeljskog prava. Međutim, pravo deteta da stane pred sudiju i kaže svoje mišljenje, ovime se ne iscrpljuje. Ovo posebno što se u stručnim timovima centara za socijalni rad nastupa sa aspekta vlasti, a ne sa aspekta savetodavnog rada i stručne podrške u smislu usluge koja se daje stanovništvu. Stoga je mišljenje deteta u izveštajima ovih službi u stvari mišljenje tih službi o najboljem interesu deteta. U Srbiji nažalost često skopčano i sa korupcijom.

U medijima su se poslednjih godina vodile čitave hajke protiv pravosuđa, advokature i timova veštaka čija se imena stalno ponavljaju u porodičnim slučajevima gde su se pominjala poznata imena političara, medijskih ličnosti i sl. Sama javnost, pa samim tim i mediji teže za senzacijom, a mediji se prema izvorima svog finansiranja svrstavaju u političkim kampanjama. Da li je ovo dozvoljeno u porodičnom sporu? Javnost je s razlogom iz porodičnog spora isključena. Građani, a posebno maloletna deca imaju pravo na privatnost i porodični život koji ne sme biti izložen javnosti.

A posebno ne tabloidnom pristupu koji podrazumeva senzacionalističko izveštavanje radi boljih tiraža, rejtinga.. podilazeći najnižim strastima stanovništva.

Međutim, vreme je da se advokati pogledaju u ogledalu i jedni druge u oči. Radi se o profesiji i egzistenciji preko 10 000 advokata koliko je trenutno upisano u imenik Advokatske komore Srbije. Da li je 9.997 advokata dužno da trpi osudu javnosti zbog kršenja Kodeksa od strane nekolicine spremnih da unize profesiju? Učestvovanje advokature u nedozvoljenom pribavljanju prava bilo u krivičnom postupku, bilo u porodičnom sporu, kao u ostalom i u svakom drugom, predstavlja grubu povredu Kodeksa profesionalne etike advokata ("Sl. glasnik RS", br. 27/2012). Ovo posebno kada se radi o interesu maloletnog deteta. Ne možemo mirno posmatrati snimke na kojima advokati učestvuju u tučama u porodičnim sporovima i koriste druga nedopuštena i nečasna sredstva i pozivaju se na dokaze za koje znaju da su lažni i pribavljeni na nezakonit način. Samo pre 6 godina, advokatura je ustala u odbranu ustavnosti i zakonitosti u veličanstvenom protestu u kojem smo se u toku 6 meseci obustave rada odrekli svih prihoda kako bi se Ustav ove države sačuvao. Radi se o časnoj profesiji koja je 20 godina "krpila" nedostatke sistema, bili smo i medijatori i notari i izvršitelji i pružaoci besplatne pravne pomoći kad god zatreba, da bi danas doživeli da sudija u porodičnom sporu kad vidi da stranka ima advokata, zna da je parnica osuđena na rat i odugovlačenje. Stranke imaju pravo da u porodičnom sporu koriste dopuštena dokazna sredstva u svojoj borbi za starateljstvo i naravno pravo na zastupanje od strane advokata, ali i advokat je dužan da stručnu pomoć pruži savesno, vodeći računa o najboljim interesima deteta, kako to konvencije i nalažu.

Vraćajući se na položaj deteta u porodičnom sporu, umesto zaključka autor teksta kaže da dvoje odraslih ljudi slobodno stupaju u brak i iz istog izlaze ukoliko samo jedan od njih više ne želi tu zajednicu. Međutim, ti isti odrasli ljudi često ne razumeju da su roditeljska prava i obaveze i posle razvoda zajednička kada su u pitanju najvažnije odluke vezano za dete te da sud decu u porodičnom sporu ne dodeljuje, već poverava na dnevnu brigu, negu, staranje i vaspitavanje, a drugi roditelj kako je dužan da decu izdržava, tako ima i prava i obaveze da učestvuje u svim bitnim pitanjima oko dece. Advokat je tu da pomogne da se sva ova prava ostvare, interes klijenta čak i ispred svog, a ne reklamiranje uz pomoć tabloidnih medija, na račun interesa dece.

Izvor: Vebsajt Advokatske komore Srbije, Advokat Mirjana Milić Drvenica, 04.09.2020.
Izvod iz vesti, Naslov: Redakcija