ZAKON O IZVRŠENJU KRIVIČNIH SANKCIJA: Poverenica traži da se izmenama Zakona žrtva nasilja obaveštava o izlasku i/ili bekstvu osuđenog iz zatvora

Podrška porodice i neposrednog okruženja ima presudan uticaj na to da li će se žrtva nasilja osetiti dovoljno osnaženo da napravi taj korak od sedam milja ka zaštiti svog telesnog i psihičkog integriteta. Ovo je jedan od ključnih nalaza istraživanja koje ćemo uskoro predstaviti javnosti, a tiče se uzroka neprijavljivanja nasilja u porodici. Ispitanice u ovom istraživanju su potvrdile ono što je i bilo očekivano. Treba izaći iz začaranog kruga u koji žena upadne, često nesvesna da se zapravo radi o perfidnim oblicima nasilja. Ono obično počinje kontrolom kretanja i mišljenja, jer on misli da je vlasnik njenog života samo zato što je dobrovoljno, iz ljubavi, sa njom započeo vezu - bračnu, vanbračnu ili “samo” ljubavnu. Tako su ga učili, tako oseća iskonski, i ne vidi u čemu je problem. Ona je tu da ga sluša, ako su već zajedno i ako ga voli. A ljudsko biće željno ljubavi, pažnje i poštovanja lako upadne u tu zamku jer voli i želi da zavredi poštovanje zajednice. A šta kaže zajednica? Da je dobra ona žena koja čuva svoj dom, stub je kuće i glavni oslonac svima oko sebe - njemu, deci, njenima, njegovima. I onda žene, očekivano, uprkos težini života prihvate namenjenu ulogu odgovarajući tuđim željama i prohtevima. Čuvaju dom, kako znaju i umeju, često pomoću “štapa i kanapa”, umorne, slomljene, postiđene. Trpe uvrede, poniženja, nasilje svake vrste. Jer je sramota rasturiti dom, a u mizoginim društvima žena je gotovo uvek ta koja, prema uvreženom verovanju, rastura i kriva je. A kada se desi femicid, niko ništa nije čuo ni video, a neretko komšije za ubicu kažu “bio je miran, tih i fin čovek, ništa se nije naslućivalo”. Naravno da je često i tako, jer je ona ćutala i trpela. Ipak sve je više slučajeva u kojima je nasilje ranije prijavljivano, ali se ubistvo ipak desilo, neretko zbog nekog propusta u sistemu. Kada pominjem sistem treba podsetiti da imamo zakonski okvir, strategiju, protokole o saradnji, više stručnog znanja za borbu protiv nasilja. Ali ima i dosta mesta za unapređenje na čemu svakodnevno radimo, analizirajući kako da se sistemski odgovor unapredi, ali više uradi na prevenciji. Poslali smo inicijativu Ministarstvu pravde za izmenu Zakona o izvršenju krivičnih sankcija ("Sl. glasnik RS", br. 55/2014 i 35/2019) kako bi žrtva nasilja bila u svakom slučaju obaveštena o izlasku i/ili bekstvu osuđenog iz zatvora, jer je to jedan od rizičnih trenutaka. Tu su i inicijative za izmenu i dopunu nekoliko odredaba Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019). Ništa manje, važno je da se uspostavi nacionalni kontrolni mehanizam za praćenje femicida, čiji rad treba da nam pruži uvid u sve važne elemente za analizu slučaja, uključujući i to da li je neko zakazao u sistemu zaštite. Uostalom, nema više smisla da brojimo žrtve kroz medijske objave. Zbog toga sam i podržala inicijativu organizacija civilnog društva da se uspostavi “femicid voč”, koji bi trebalo da ima potrebne kapacitete da uradi valjano posao, a ne da bude uspostavljen reda radi i zbog obaveze iz strategije. Taj mehanizam neće stati na put femicidu i neće rešiti problem, ali ćemo bar imati pravu statistiku. Pomenute inicijative i preporuke za izmene zakona su važne, ali sam svesna da neće rešiti problem, niti je ikada ijedan zakon stvorio pravdu u društvu niti napravio harmoniju u ljudskim odnosima i učinio dom sigurnim mestom za život. Zakoni su uslov i mi ih imamo, a svaki dan se pitamo, naročito posle nekog ubistva žene, kako to da ne možemo da rešimo ovaj problem, ima li neko u svetu da je rešio, pa da prepišemo?! Nema, niko nije rešio, nigde u svetu, nažalost. Čak i u Švedskoj, šampionu rodne ravnopravnosti, u 2021. za samo pet nedelja ubijeno je šest žena. Brojke su svuda manje ili više tamne. Ujedinjene nacije kažu da svakog sata bude ubijeno oko pet žena, od strane najbližih, muža pre svih. U EU još uvek nema preciznih podataka usled neusklađenosti u vezi s definicijom femicida, prikupljanja i praćenja podataka. Evropski institut za rodnu ravnopravnost tek radi na kompletnom izveštaju o femicidu koji će biti gotov 2024. godine. A šta mi moramo da učinimo?

Prvo i najvažnije, moramo stvoriti društvenu klimu, u kojoj biti žrtva nasilja ne nosi sa sobom stigmu, osudu i naknadnu viktimizaciju, već podrazumeva podršku, prvo najbližih, nadležnih, a zatim i društva u celini.

Potrebno je učiniti mnogo više u promeni svesti, posebno muškaraca. Na putu do nulte tolerancije na rodno zasnovano nasilje, od velike važnosti je obrazovni proces, ali i mediji, koji moraju biti svesni odgovornosti. U potrazi za senzacijom oni su neretko alat nasilnika i nasilnih društvenih šablona. Izveštavanje je često seksističko i omalovažavajuće po žene. Nasilje se relativizuje i traži opravdanje za nasilnika, a uzrok se traži u krivici žena. Kao da je žena nečije vlasništvo (i to traje vekovima).

“Šok, tuga, neverica, ljubavna tragedija i brutalan zločin”, floskule su koje stoje uz priče koje privlače bezbroj klikova. Mnogo toga bi se promenilo kada bismo za glavnu temu imali epilog, kaznu i pravdu. I da se nedvosmisleno kaže da je nasilnik kriv. Na kraju, najbitnije - verovati ženi. Niko nema pravo da je pita zašto je ćutala i šta je čekala. Pravo pitanje je zašto nikom nije mogla da veruje. Svi moramo da se zapitamo. Za mnoge je već kasno!

Izvor: Vebsajt Politika, Brankica Janković, autorski tekst Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, 05.03.2023.
Naslov: Redakcija