NACRT ZAKONA O BESPLATNOJ PRAVNOJ POMOĆI: Srbija jedina evropska zemlja bez ovakvog Zakona. Prepreka za njegovo usvajanje je spor između advokata i nevladinih organizacija oko toga ko može biti pružalac besplatne pravne pomoći
Iako je Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći trebalo usvojiti još pre više od godinu dana i započeti s njegovom primenom početkom 2018. godine, još uvek nema ni nagoveštaja da će se ovaj dokument pojaviti uskoro u parlamentu. Srbija je pritom jedina zemlja u Evropi bez Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, koji je i jedan od najvažnijih elemenata u integracijskim pregovorima kroz Poglavlje 23.
Ništa novo o tome nije imao da kaže ni član radne grupe Saša Gajin, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union, osim da je ovaj zakon na "stend baju" i da očekuje da će se "ta priča ponovo pokrenuti za oko dva meseca".
Glavna prepreka usvajanju Zakona, kako je javnosti već dobro poznato, a što potvrđuje i Ministarstvo pravde, jeste spor između advokata i nevladinih organizacija oko toga ko može biti pružalac besplatne pravne pomoći. Advokatska komora je na stanovištu da ovu uslugu treba da pružaju isključivo advokati, zbog čega su oštro reagovali na Nacrt zakona, koji ista ovlašćenja daje civilnom sektoru, jer se ne može zanemariti gotovo dvadesetogodišnje specijalizovano iskustvo nevladinih organizacija u ovom poslu.
Dosadašnja diskusija je ukazala na povećane potrebe građana za pravdom, kao i na potrebu, kako navode iz Ministarstva, "da se uključi što je moguće više pružalaca, s obzirom na specifične pravne probleme i grupe građana".
– Imajući u vidu činjenicu da nijedan od pružalaca nema sposobnost da isključivo pruža pravnu pomoć svima, korisno je pronaći metode međusobne saradnje, a ne konkurencije. Nastavak diskusije može se pokazati korisnim za razjašnjenje ovih stavova i usvajanje zakona – ističu iz Ministarstva pravde.
Da bi nastavak rasprave bio produktivan smatra i Katarina Golubović, advokatica iz Yucom-a, koja objašnjava da nevladin sektor ima obučene pravnike koji su uvek pružali pomoć u usko stručnoj oblasti licima sa kojima imaju stalan i neposredan kontakt, npr. izbeglicama, Romima, žrtvama porodičnog nasilja.
– Oni olakšavaju licima da spoznaju da imaju problem, i onda ga rešavaju, nekada koristeći i međunarodne mehanizme. Kompetentnost pravnika NVO je dokazana i kroz uspešno iniciranje promena zakona da se generalno popravi pravni položaj ovih lica. Dakle, specifičnost zastupanja NVO opravdava njihovo predviđanje u Nacrtu kao pružalaca pravne pomoći – kaže Golubovićeva.
Dok Ministarstvo pravde izražava nadu da će doći do saglasnosti advokature i civilnog sektora, budući da je izabrano novo rukovodstvo relevantnih advokatskih komora, i da će "Zakon biti usvojen tokom 2018. godine", Katarina Golubović tvrdi da sukob između advokata i NVO zapravo "ne postoji, iako se on prikazuje kao razlog za nedonošenje zakona".
– Tačno je da advokati pružaju otpor tome što su NVO predviđene kao pružaoci, ali se NVO ne protive rešenjima koja predviđaju advokate kao pružaoce, jer oni to jesu i moraju biti, čak i da se ovaj zakon ne usvoji. Ipak, NVO ne mogu imati niti imaju isti status kao advokati u pružanju besplatne pravne pomoći – objašnjava Golubovićeva.
Prema sadašnjem Nacrtu, kako dodaje, nevladine organizacije i dalje neće moći da zastupaju na sudu, osim u postupku zaštite od diskriminacije i dobijanja azila, kao i pred Ustavnim sudom i Evropskim sudom za ljudska prava. Ona takođe napominje da su evropske nevladine organizacije upravo u ovim oblastima najaktivnije i znatno su doprinele ostvarenje ljudskih prava u svojim zemljama.
Besplatnu pravnu pomoć građanima garantuje i Ustav Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006), a Ustavna strategija iz 2010. precizirala je obavezu donošenja zakona koji će urediti te mehanizme. U međuvremenu, izmenjeno je nekoliko nacrta za koje su advokati mislili da idu na njihovu štetu, Ministarstvo pravde je organizovalo nekoliko okruglih stolova, ali je krajem 2016. godine propušten rok za usvajanje ovog zakona predviđen Akcionim planom za Poglavlje 23. Takođe, Akcionim planom je za prve tri godine primene Zakona određeno 5,6 miliona evra godišnje, kojim bi dobrim delom bili finansirani pružaoci besplatne pravne pomoći, pa se borba za ovaj deo kolača ispostavljala kao ključna tačka neslaganja advokata i civilnog sektora.
Međutim, Golubovićeva napominje da Nacrt podržava evropska rešenja kada predviđa NVO kao pružaoce, s tim što za ove postupke NVO neće dobijati direktna sredstva kao advokati, već će morati da konkurišu kroz projekte kod Ministarstva pravde.
– Predstavnici advokatskih komora koji su upoznati sa ovim rešenjima njima se ne protive. Dakle, protivljenje dolazi iz nepoznavanja rešenja, a ne zbog rešenja, što će kroz razgovor vremenom otpasti – zaključuje Golubović.
Besplatna pravna pomoć je neophodna prvenstveno korisnicima socijalne pomoći, ali i svima onima koji ne mogu sebi priuštiti advokate. "Nepostojeći" spor koji sprečava usvajanje Zakona tako ide najviše na štetu preko 800.000 građana Srbije.
U Evropskoj uniji je pravo na besplatnu pravnu pomoć jedno od osnovnih ljudskih prava. Ono je definisano brojnim dokumentima koja su nastala kao rezultat potrebe da se pojedincu koji nema dovoljno sredstava omogući delotvoran pristup pravdi. Tako Povelja Evropske unije o osnovnim pravima utvrđuje da će "pravna pomoć biti dostupna onima koji nemaju osnovna sredstva, odnosno onim licima koja su slabog imovnog stanja i kojima je takva pomoć potrebna da bi im se obezbedio delotvoran pristup pravdi". Primera radi, u engleskom pravnom sistemu pravna pomoć je regulisana Zakonom o pristupu pravdi iz 1999. godine. U Holandiji je pravo na pravnu pomoć ustavno pravo svih građana, koje upotpunjuje Zakon o pravnoj pomoći iz 1994. godine. U Nemačkoj postoji razlika između savetodavne pravne pomoći i pravne pomoći u troškovima postupka, koje se odvojeno dodeljuju ukoliko lice samo ne može snositi takve troškove.
Izvor: Vebsajt Danas, M. M. Stevanović, 01.02.2018.Naslov: Redakcija