ZAKON O RADU: Zakon ne štiti prava dostavljača koji rade putem digitalnih platformi

Rad dostavljača koji u Srbiji rade putem digitalnih platformi skoro da uopšte nije definisan Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje), a institucije trenutno nemaju odgovore na specifične probleme koji muče ovu sve brojniju grupu radnika. Iako je ostatak Evrope napravio prve korake ka zakonskom definisanju njihovih prava, ova delatnost u Srbiji ostaje mimo klasičnog rada po ugovoru, četo bez definisanog radnog vremena, prava na bolovanje ili godišnji odmor.

Početkom naredne godine, u Evropskoj uniji se očekuje usvajanje Direktive o platformskim radnicima, kojom će njihov status biti do detalja regulisan.

S druge strane, u Srbiji su njihova prava i obaveze u raskoraku sa prirodom digitalne ekonomije – njihovi prihodi zavise i od algoritamskih “pravila” pojedinačne platforme, ali često i od volje posrednika u zapošljavanju (agencija).

Tehnološke kompanije kao što su Glovo, Wolt, MisterD, Yandex angažuju dostavljače putem agencija, odnosno “logističkih partnera” koje ih angažuju. Trenutno samo putem ovih logističkih partnera budući dostavljač može da se registruje na platformu i počne sa radom.

Nakon što dostavljač sklopi ugovor o angažovanju, koji može da bude u formi ugovora o radu ili o privremenim i povremenim (PP) poslovima, preuzima opremu, pokreće svoje vozilo i počinje da “uči zanat”.

Dostavljači sa ugovorom o radu, prirodno, uživaju “zaštitu” Zakona o radu, dok drugi, sa ugovorom o PP poslovima imaju manji obim zaštite, jer se ne smatraju zaposlenima.

Veliki broj dostavljača da bi obavljalo svoje poslove mora da osnuje preduzetničku firmu, oni imaju čist obligacioni odnos i samim tim ne uživaju nikakva prava po Zakonu o radu.

U trouglu platforma-posrednička agencija-dostavljač, radnici često nemaju ni kada ni kako da ostvare pravo na godišnji odmor, plaćeno bolovanje, porodiljsko ili očinsko odsustvo, pristup zdravstvenom i socijalnom osiguranju…

Predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo iz Beograda Mario Reljanović rekao je da bi postojeći Zakon o radu u bližoj budućnosti morao da se menja, kako bi se regulisao niz situacija koji nastaje usled tehnoloških promena.

Tako bi se, prema njegovim rečima, konačno završio proces harmonizacije sa pravnim tekovinama Evropske unije u ovoj oblasti.

“Kada je reč o uređenju platformskog rada, racionalno bi bilo očekivati da će on biti uređen detaljno, i to u okviru novog poglavlja Zakona o radu koje bi se bavilo položajem samozaposlenih lica, kao i u novom delu koji bi ukazivao na elemente postojanja radnog odnosa iako poslodavac i radnik zaključe neku drugu vrstu ugovora”, rekao je on.

Kako je kazao, odredbe koje se odnose na platformske radnike morale bi da urede specifično i neke druge stvari koje nisu trenutno regulisane a koje se mogu odnositi na sve radnike, kao što je takozvano “pravo na isključenje” (right to disconnect).

Pravni zastupnik Sindikata “Nezavisnost” Stefan Todić rekao je da su dostavljači, kada su u pitanju radna prava posebna kategorija i da nemaju status zaposlenog, jer su angažovani po drugom pravnom osnovu, pa se Zakon o radu samim tim ne primenjuje na njih

“Oni su posebna kategorija jer su angažovani preko firme posrednika, odnosno agencije i sa njom imaju ugovor o radu, ali za platforme rade po osnovu ugovora o saradnji između agencije i platforme. Njihov status je u načelu regulisan Zakonom o radu, ali se ovde radi o izvrgavanju Zakona o agencijskom zapošljavanju("Sl. glasnik RS", br. 86/2019)”, kazao je Todić u razgovoru za Novu ekonomiju.

Na pitanje kako je moguće da radnici dostavljači ne vide ugovor o privremenom i povremenom zapošljavanju ili pak ugovor o radu, rekao je da je nakon protesta dostavljača koji je održan u aprilu ove godine, skoro 300 njih pozvano u agenciju da potpišu ugovor.

Naglasio je da je činjenica da dostavljači ne znaju svoja radna prava.

 “To jeste nešto što smo u razgovoru sa njima saznali i predstavlja veliki problem. zato smatramo da bi bila potrebna velika kampanja kako bi se oni upoznali sa svojim pravima i time kome da se obrate za pomoć”, rekao je on.

Tako radnici koji imaju ugovore o radu uživaju sva prava Zakona o radu jer se smatraju zaposlenima, ali je, prema rečima Todića, pitanje da li se u tom slučaju poštuje Zakon o agencijskom zapošljavanju.

“Radnici koji imaju ugovore o privremenim i povremenim poslovima imaju manji obim zaštite jer se ne smatraju zaposlenima po Zakonu o radu i najveći obim prava za njih je izvan domašaja. Postoji i treća grupa a to su preduzetnici ili samozaposleni, koji zapravo imaju čist obligacioni odnos i koji u tom smislu ne uživaju nikakva prava po Zakonu o radu”, rekao je on.

Na pitanje da li dostavljači imaju zdravstveno osiguranje i da li su kompanije dužne da plate odštete za povrede na radu, Todić je rekao da ovaj tip rada u Srbiji karakteriše nepoštovanje načela dostojanstvenog rada.

To znači ograničenu socijalnu zaštitu, bezbednost i zdravlje na radu, stabilnost radnog mesta i mogućnosti za socijalni dijalog.

Kako je kazao, prema Zakonu o zdravstvenom osiguranju("Sl. glasnik RS", br. 25/2019 i 92/2023), zaposleni i lica koja rade po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima i preduzetnici su obveznici uplate doprinosa za zdravstveno osiguranje.

“Međutim, informacije koje smo dobili su da se često dešava, da kada dostavljač koji nema ugovor o radu, pretrpi povredu, poslodavac sa njim odmah raskida ugovor i time sebe oslobađa obaveza plaćanja odšteta. S druge strane, dostavljač koji ima ugovor o radu, ima sva prava koja uživa po Zakonu o radu pa tako i pravo na bolovanje i naknadu štete, ako se ustanovi da poslodavac nije poštovao odredbe Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu ("Sl. glasnik RS", br. 35/2023)”, dodao je on.

Izvor: Vebsajt Nova ekonomija, Katarina Pantelić, 01.11.2023.
Naslov: Redakcija