ZAKON O ZAŠTITI UZBUNJIVAČA: ZAKON ĆE, OSIM ZAPOSLENIH U DRŽAVNOM, ŠTITITI I ONE KOJI RADE U PRIVATNOM SEKTORU

Osobe koje budu prijavljivale korupciju ili sumnju na nju, ubuduće neće dobijati status uzbunjivača. Bar ne zvanično, i ne pod tim imenom. Kako za „Politiku” kaže Radomir Ilić, državni sekretar u Ministarstvu pravde, oni koji prijavljuju korupciju, zloupotrebe i druge nezakonite radnje, od 5. juna, kada će početi primena Zakona o zaštiti uzbunjivača, imaće mnogo bolju zaštitu nego do sada.

– Do sada sistemska zaštita uzbunjivača nije postojala. U nekoliko zakona, poput Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja... imali smo odredbe koje su regulisale ovu oblast. Međutim, zaštita uzbunjivača nije bila suštinska. Stvaran je privid da se uzbunjivač štiti, a u stvari je ta zaštita bila izuzetno krhka. Dodeljivanje statusa uzbunjivača onome ko prijavi korupciju značilo je iscrtavanje mete na njegovom čelu. Zaštita koja je pružana na osnovu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije bila je prividna, kao kada nekoga ogrnete plaštom, a njime ga, u stvari, ni od čega ne možete zaštiti. Uticaj Agencije bio je više moralne prirode, nego što je ona, zaista, imala pravni mehanizam da zaštiti uzbunjivača. Ipak, mora se priznati da je Agencija unela neke novine i napravila iskorak u ovoj oblasti  – objašnjava Ilić.

Usvajanjem Zakona o zaštiti uzbunjivača mnoge stvari će se, prema rečima državnog sekretara u Ministarstvu pravde, promeniti. Nova zakonska rešenja predviđaju, na primer, da lica koja prijave korupciju u vezi sa svojim radnim odnosom, bez obzira na status koje imaju u preduzeću, ne mogu da budu šikanirana zbog toga. Ukoliko se to, ipak dogodi, mogu da se obrate sudu, koji ima rok od osam dana da donese privremenu meru. Posle toga, ulazi se u postupak pred višim sudom koji se sprovodi po hitnom postupku. Zakon će, što je takođe novina, osim zaposlenih u državnom, štititi i one koji rade u privatnom sektoru, a odnosiće se i na one koji su povezani sa uzbunjivačima, koji trpe štetne posledice zbog toga, a nisu uzbunjivači.

– Glavna specifičnost ovog sudskog postupka je obrnuti teret dokazivanja. Znači, neće uzbunjivač morati da dokazuje da je dobio otkaz zato što je prijavio korupciju ili njeno postojanje. Onaj protiv koga je tužba podneta treba da dokazuje da nema korupcije ili da onaj ko ju je prijavio nije trpeo nikakvo šikaniranje. Tužba se podnosi po mestu prebivališta onoga ko je podnosi. Sva pravila parničnog postupka i njegova specifičnost u delu koji se tiče radnog prava i postupka iz radnog odnosa prilagođena su uzbunjivaču. Odlučili smo se na ovakva zakonska rešenja analizirajući uporedno pravo. Ukoliko se, pak, pokaže da sud ne donosi na vreme privremenu meru ili ne postupa hitno, spremni smo da menjamo šta bude trebalo – navodi državni sekretar u Ministarstvu pravde.

Zakon o zaštiti uzbunjivača, prema rečima našeg sagovornika, predviđa tri vrste načina uzbunjivanja: unutrašnje, spoljašnje i uzbunjivanje javnosti. Unutrašnje uzbunjivanje predviđa da se korupcija prijavljuje unapred određenoj osobi u radnoj organizaciji u kojoj je uzbunjivač zaposlen i, prema Ilićevim rečima, trebalo bi da bude završeno internom istragom.

– Spoljašnje uzbunjivanje značilo bi da, ukoliko uzbunjivač nema poverenja u osobu kojoj treba da prijavi nezakonite radnje ili u svoje pretpostavljene, odlazi u „kontrolni organ”, odnosno policiju, tužilaštvo, poresku upravu, neki inspektorat... Treći kanal je uzbunjivanje javnosti. Narodski rečeno, to bi značilo da uzbunjivač nema poverenja u nadležne, tužilaštvo i zbog toga se obraća medijima. Ovaj način uzbunjivanja u zakonu je restriktivnije regulisan od prethodna dva. Vodili smo računa o našem mentalitetu. Cilj nam je bio da uzbunjivač pokuša da prijavi nezakonite radnje na prva dva načina, pa ako ne uspe, neka tada ide u medije. Ono čega svi potencijalni uzbunjivači moraju da budu svesni jeste da ih čeka trnovit put. Niko ne mazi uzbunjivače – završava Ilić.

Izvor: