ZAKON O ZAŠTITI POTROŠAČA: Bitna promena okolnosti i raskid ugovora sa kablovskim operatorom. Prava potrošača prilikom preseljenja sa adrese, na kojoj je zaključen ugovor i pruža se usluga

Ni Zakonom o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021) ni Zakonom o elektronskim komunikacijama ("Sl. glasnik RS", br. 35/2023) nije regulisana situacija, sa kojom se vrlo često susrećemo u praksi, da potrošač bez svoje krivice više ne može da koristi uslugu kablovske televizije ili interneta, ili da je ta usluga za njega izgubila smisao. Najčešće se to dešava kada potrošač želi (ili mora) da se preseli na drugu adresu, na kojoj nema tehničkih uslova za pružanje cele usluge (npr. kablovski operator nema instalirane svoje kablove u zgradi) ili nema tehničkih uslova za pružanje jedne usluge iz paketa povodom kojeg je ugovor sa operatorom zaključen, ili nema tehničkih uslova da se ugovorena usluga ili usluge pružaju u ranijem kapacitetu.

Ovo je situacija za koju, načelno, nijedna ugovorna strana nije kriva, a kada se ona ne može razrešiti iznalaženjem pravičnog zamenskog rešenja, mogao bi se primeniti institut raskida ugovora zbog bitno promenjenih okolnosti.

Ali ova vrsta raskida regulisana je samo Zakonom o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020), a njegove odredbe su vrlo nepraktične i nepodesne kako za potrošača tako i za operatora elektronskih komunikacionih usluga. Zašto? Zato što ovaj zakon upućuje potrošača da raskid potraži preko suda, a odlazak na sud je skopčan sa troškovima i trajanjem postupka, bez obzira na primenu povoljnih pravila potrošačkog parničnog spora. Dodatan problem je i u tome što operator, ako potrošač uspe u parnici, može od suda da zatraži da obaveže potrošača na isplatu pravičnog iznosa na ime naknade štete zbog izrečenog raskida ugovora.

USLOVI ZA RASKID PREMA ZAKONU O OBLIGACIONIM ODNOSIMA

Svejedno, iz Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) izviru osnovna pravila po kojima bi ovu složenu situaciju trebalo razmatrati i rešavati. Ona su sadržana u članu 133 ZOO, a on glasi:

(stav 1) Ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine.

(stav 2) Raskid ugovora ne može se zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati.

(stav 3) Strana koja zahteva raskid ugovora ne može se pozivati na promenjene okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje njene obaveze.

(stav 4) Ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene.

(stav 5) Ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga.

Iz priloženog se vidi da se institut raskida ugovora zbog bitno promenjenih okolnosti može primeniti na potrošača, to jest potrošač bi prema Zakonu o obligacionim odnosima mogao da se izbori ovakvu vrstu raskida ako bi ispunio pet kumulativno postavljenih uslova:

1. da su za njega nastupile okolnosti (a) koje mu otežavaju ispunjenje obaveze, ili (b) zbog kojih se ne može ostvariti svrha ugovora. Primer za prvu varijantu je zapadanje u ozbiljnu materijalnu oskudicu, a primer za drugu varijantu je nepostojanje tehničkih mogućnosti za primanje usluge
2. da je u oba slučaja uticaj okolnosti toliki (tzv bitna promena okolnosti) da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana, a po opštem mišljenju bilo bi nepravično održati ga na snazi takav kakav je. Primer 1: materijalna oskudica je takva da potrošač ne može više da servisira svoje obaveze a da ne upada u dugove. Primer 2: zbog nepostojanja tehničkih mogućnosti za pružanje usluge na novoj adresi, ugovor više ne odgovara očekivanjima potrošača. Nama se čini da bi po opštem (a ne samo našem) mišljenju u oba primera bilo nepravično da se ugovor održi na snazi takav kakav je.
3. da u vreme zaključenja ugovora nije bio dužan da promenjene okolnosti uzme u obzir ili ih je mogao izbeći ili savladati. Ovde se radi o tome da potrošač nije znao niti su postojale naznake da mu se može desiti da padne u tešku materijalnu oskudicu ili da se preseli na drugu adresu na kojoj neće biti tehničkih uslova za dobijanje ugovorene usluge. Ako je te okolnosti mogao da izbegne ili da ih savlada, neće moći da dobije raskid.
4. da promenjene okolnosti nisu nastupile posle roka određenog za ispunjenje potrošačeve obaveze. U konkretnoj situaciji, kada potrošač ima obavezu da svakog meseca izmiruje svoje obaveze, ovu odredbu treba sagledavati u smislu nagomilavanja dospelih mesečnih obaveza, što nije uobičajena situacija, jer operatori po pravilu veoma brzo reaguju kad potrošaču treba obustaviti uslugu i sa njim raskinuti ugovor zbog neplaćanja. Svejedno, mišljenja smo da ako bi potrošač bio isključen zbog neplaćanja, pa on tek nakon toga zatraži raskid zbog bitno promenjenih okolnosti, teško bi bilo govoriti da su ispunjeni uslovi za dobijanje ove vrste raskida.
5. da se za raskid obrati sudu. Naime, iz citirane zakonske odredbe je jasno da samo sud može da raskine ugovor, što znači da tome mora da prethodi potrošačevo posezanje za tužbom u kojoj će tužen biti operator.

Ukoliko bi operator ponudio potrošaču pravičnu izmenu uslova ugovora ili ako bi pristao na potrošačev predlog na izmene u tom smislu, ugovor bi mogao da ostane na snazi.

PRAVO OPERATORA NA NAKNADU ŠTETE I PITANJE MODELA ZA ODMERAVANJE TE NAKNADE

Čak i kad bi svi uslovi za raskid iz člana 133 ZOO bili ispunjeni, a uput nije ponuđena pravična izmena uslova ugovora, ostaje za potrošača jedan trnoviti detalj: mogućnost da sud dosudi operatoru pravo da potražuje naknadu štete od potrošača - pod uslovom da operator iznese takav zahtev.

Dakle, ako sud po zahtevu potrošača raskine ugovor zbog bitno promenjenih okolnosti, tu se stvar ne završava, jer operator ima pravo da zatraži od suda da mu dodeli pravo na naknadu štete od potrošača. Još jednom: potrošač ovde nije kriv za raskid, ali nije kriv ni operator. Treba uzeti u obzir, upravo zbog ovakve situacije, da raskid ugovora zbog bitno promenjenih okolnosti ne povlači sa sobom automatsko pravo operatora na naknadu štete, što je slučaj kad do raskida dođe krivicom potrošača. Kod bitno promenjenih okolnosti, gde potrošačeve krivice nema, operator prvo mora da podnese zahtev da mu se odobri to pravo, a sud će onda da proceni da li je šteta zaista nastala, pa će tek onda da proceni koliki iznos na ime pričinjene štete potrošač treba da plati, ali strogo vodeći računa o načelu pravičnosti (“pravičan iznos”, kaže ZOO).

Ako operator i dokaže da je pretrpeo stvarnu štetu usled toga što je potrošač kao jedan od nekoliko stotina hiljada njegovih korisnika dobio raskid zbog bitno promenjenih okolnosti, smatramo da upravo zbog primene načela pravičnosti na potrošača ne bi smeo da se primeni ni jedan od dva modela za naknadu štete koje od maja 2023. godine predviđa Zakon o elektronskim komunikacijama za slučaj jednostranog, skrivljenog raskida pretplatničkog ugovora na određeno vreme. Prvi model je onaj u kojem potrošač-štetnik naknađuje operatoru razliku između pune cene usluge i odobrenih popusta i benefita. Drugi, alternativni model - model potpune naknade izgubljene dobiti - zasniva se na isplati zbira svih pretplata koje bi potrošač platio da je ostao u ugovoru do isteka njegovog trajanja, i potrošač se tretira kao da i dalje ima uslugu i plaća je po ugovorenoj ceni, pa ispada da je svejedno da li je ugovor raskinut ili nije! Pošto potrošač kod raskida ugovora zbog bitno promenjenih okolnosti nije svojom krivicom izazvao taj raskid, veliko je pitanje da li ima mesta za primenu prvog modela, a svakako nema mesta za primenu drugog modela, koji ni u situaciji za koju je predviđen ne bi smeo da se primenjuje jer je suprotan jednom od osnovnih postulata potrošačkog prava da se ne može naplatiti usluga koja nije pružena, a taj postulat opet izvire iz načela jednakosti uzajamnih davanja kao jednog od ključnih načela ugovornog prava (član 15 ZOO).

Problem je u tome što u praksi - s obzirom da se, sasvim izvesno, nijedan potrošač nije obratio sudu zbog raskidanja pretplatničkog ugovora sa operatorom usled bitno promenjenih okolnosti - operatori po pravilu primenjuju upravo ova dva modela, kao da je potrošač skrivio raskid. To je nedopustivo, a opet se mora uzeti i u obzir da raskid ugovora nisu skrivili ni potrošač ni operator, i da je vrlo nepraktično da moraju da idu na sud po osnovu Zakona o obligacionim odnosima u okolnostima kad ni Zakon o zaštiti potrošača ni Zakon o elektronskim komunikacijama nemaju sopstvena pravila za rešavanje ove kompleksne situacije koja, ruku na srce, zahteva prisustvo nekog arbitra.

Rešenje se može potražiti u dopuni Zakona o zaštiti potrošača (što je Efektiva nedavno i zvanično predložila Ministarstvu trgovine), ili u dopuni Zakona o elektronskim komunikacijama, ali možda bi najbolje bilo da RATEL kao regulatorno telo za elektronske telekomunikacione usluge donese sopstveni pravilnik o raskidu ugovora zbog bitno promenjenih okolnosti, koji bi bio usklađen sa osnovnim postulatima iz Zakona o obligacionim odnosima, i da ga primenjuje u sopstvenom postupku za vansudsko rešavanje sporova koji je ustanovljen novim Zakonom o elektronskim komunikacijama.

Izvor: Vebsajt Efektiva, Jovan Ristić, pravnik u udruženju Efektiva, 03.11.2023.
Naslov: Redakcija