MMF PREDLAŽE USVAJANJE ZAKONA O LIČNOM BANKROTU

Slike porodica koje izvršitelji iseljavaju iz stana gledamo vrlo često, a svaki 20-i građanin ne izmiruje svoje obaveze prema bankama. MMF za njih savetuje uvođenje individualnog stečaja. Tako će i građani, baš kao što to rade preduzeća, moći da proglase lični bankrot.

Nakon praznog novčanika, dolazi lični stečajni upravnik, koji umesto vas odlučuje kako da potrošite vaš novac. Prema jednom modelu, taj čuvar vašeg novčanika određuje koliko novca u novčaniku je potrebno za život. Sve ostalo odlazi na vraćanje dugova.

Jasnica Garašić, profesorka Pravnog fakulteta u Zagrebu, objašnjava da u susednoj Hrvatskoj takva praksa već postoji.

"Mi ga zovemo poverenik. On samo malo nadzire tog dužnika da ne rasipa novac. Da to što zaradi ode poveriocima. I da sa tog posebnog računa on uplati onoliko koliko je zaradio", kaže profesorka Garašić.

Ivan Zlatić predstavnik akcije građana "Krov nad glavom", smatra da ideja da to može biti lekovito za siromaštvo i dužničko ropstvo u Srbiji počiva na pretpostavci "ideološke fantazije gospode iz MMF-a da ovde ljudi ne plaćaju dugove zato što su nevaspitani, a ne zato što su različitim merama, privatizacijom i dezindustrijalizacijom, dovedeni u bezizlaznu ekonomsku situaciju".

To se ne rešava tako što im određujete staratelja, već suočavanjem sa stvarnošću. Na osnovu toga bi trebalo da se definiše socijalna politika i odredi minimum dostojanstvenog života, smatra Zlatić.

A taj minimum dostojanstvenog života, koji određuje stečajni upravnik, ne može da traje da traje večno. Najmanje tri, najviše sedam godina. to vreme, dok je novčanik dužnika pod nadzorom stečajnog upravnika, zove se "period dobre prakse".

Vuk Radović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu kaže da je ideja da se prezaduženom građaninu omogući novi finansijski početak.

"To se ostvaruje se kroz institut oslobođenja. Nakon okončanja stečaja, dužnik je oslobođen dugova, više ništa ne dugujete svojim poveriocima. To nije nešto što je upereno protiv fizičkih lica, već im se time dajete pravo da budu oslobođeni svojih balasta kredita i dugovanja prema bankama banku", ističe Radović.

Šta to konkretno nudi institut oslobođenja? Drugim rečima, zašto će nam, ako slušamo stečajnog upravnika, posle tri ili sedam godina biti bolje.

"Kad prođe taj period koji je određen, dužnik je recimo otpatio 10 odsto duga. Ostalih 90 će mu biti otpisano. On će moći ponovo da krene i da ne bude balast, ni za sebe, ni za okolinu", odgovara profesorka Jasnica Garašić.

Dakle, ako vratiš, pola ti se prašta, i više od toga. I mnogi će ovu meru videti kao slamku spasa.

"Onda se ne sme dopustiti da se dužnik prečesto koristi tim institutom. Onda treba propisati nekoliko godina da dužnik ne može ponovo da otvori stečaj", dodaje Garašić.

Problem je što stečajnog upravnika, plaća onaj koji ga angažuje. Da li je moguće da neko ko i bukvalno rečeno nema hleba da jede treba da plati stečajnog upravnika, upitani su eksperti za ovu oblast. Profesor Vuk Radović objašnjava da u stečajnom pravu postoji nešto što se zove predujam troškova. I da on predviđa da onaj ko stečajnog upravnika angažuje, treba i da ga plati.

Lični bankrot mogao bi da zanima građane koje izvršitelji pokušavaju da iz stana jer više ne mogu da plaćaju račune i kredite. I te slike gotovo da gledamo svakog dana.

Vuk Radović kaže da su to tipični kandidati za stečaj fizičkih lica, jer su nesposobni za plaćanje.

"Time bi bio ispunjen stečajni razlog nesposobnosti za plaćanje i onda bi oni mogli da podnesu zahtev za pokretanje stečajnog postupka", kaže Radović.

A takvih je 4,48 odsto od svih onih građana koji su uzeli kredite. Prema podacima Narodne banke Srbije, svaki 20 građanin ne izmiruje redovno svoje obaveze prema bankama.

"Programom za rešavanje problematičnih kredita za period od 2018. do 2020. predviđeno je da radna grupa razmotri pitanje eventualnog uvođenja stečaja, odnosno bankrota fizičkih lica u budućnosti", odgovaraju iz centralne banke.

U prevodu, uvođenje ličnog bankrota u Srbiji još je na dugom štapu. Profesor Vuk Radović, koji je o ličnom bankrotu napisao i knjigu kaže da bi Srbija prvo trebalo da uvede stečaj preduzetnika kao fizičkih lica. Njih u Srbiji ima oko 260.000.

"Dobro bi bilo krenuti sa njima, kao stečajnim dužnicima. Da vidimo kako bi to funkcionisalo u praksi. A tek nakon tog iskustva za koju godinu možda da uvedemo i stečaj svih fizičkih lica", predlaže profesor Radović.

Nikome nije ugodno kad ne može da vratiti dug. A oni koji to zaista ne mogu, njima treba pomoći. Zakonodavac mora predvideti slučajeve u kojima imate osobe koje više neće moći da rade. Jer su u godinama ili bolesne. U tim nekim posebnim slučajevima bi trebalo propisati da se odmah oslobode od dugova jer jednostavno, nikad ih neće vratiti", predlaže profesorka Garašić.

Ivan Zlatić iz udruženja "Krov nad glavom" kaže da je većina slučajeva sa kojima radi predstavlja gubitnike tranzicije.

"To su ljudi koji su u srednjim godinama ostali bez posla, koji nisu imali mogućnost za prekvalifikacije. Znači nema, razumete? Ne možete da naplatite ljudima nešto što nemaju", kritičan je Zlatić.

Ali šta drugo preostaje tom čoveku? Univerzalna pravila ne postoje, svetska praksa nije svuda ista. Pa Zakon o ličnom bankrotu Srbija ne može da prepiše.

Izvor: Vebsajt RTS, Anica Telesković, 04.06.2019.
Izvod iz vesti, Naslov: Redakcija