KRIVIČNI ZAKONIK: Deo stručne javnosti polemiše o predlogu za promenu koncepta nužne odbrane. Smatraju da Republički javni tužilac može izdati uputstvo svim tužiocima da nužnom smatraju i onu odbranu kojom je odgovoreno na "neposredno predstojeći" napad

Republički javni tužilac ima ovlašćenje da utiče na postupanje policije i javnih tužilaca u slučajevima nužne odbrane, tako što bi formulaciju "istovremeni protivpravni napad" primenili i u konkretnim slučajevima kada je takav napad neposredno predstojao. Građanin kome nepoznata osoba upadne u kuću, kao što se to dogodilo 13. marta Milutinu Cvetkoviću (86) iz Lebana, koji je deset dana kasnije preminuo usled srčanih smetnji, ima pravo da se brani, bez obzira na to da li je provalnik odmah potegao oružje ili primenio silu, ili će to uraditi u narednim trenucima.

Smrt penzionisanog policajca, čije će ime verovatno ući u neke buduće udžbenike krivičnog prava, biće sasvim sigurno uzeta kao otežavajuća okolnost kada se njegovom napadaču bude sudilo zbog razbojništva.

Profesor Pravnog fakulteta dr Milan Škulić smatra da nema potrebe za promenom Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019), već da je moguće da tužilaštvo u konkretnim slučajevima liberalnije primenjuje postojeću zakonsku odredbu tako što će kao "istovremeni protivpravni napad" tretirati i napad koji je neposredno predstojao.

"Nužna je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravni napad", navodi se u članu 19 Krivičnog zakonika, a ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin predložio je da se iza reči "istovremeni" doda "ili neposredno predstojeći", kako bi se onome ko se brani dala prilika da bude ispred napadača.

– U praksi se zakon već tumači upravo tako, ali se može razmišljati i o mogućnosti da republički javni tužilac izda takozvano opšte obavezno uputstvo, kojim usmerava rad javnih tužilaštva, a to znači i policije kojom tužilaštvo rukovodi u predistražnom postupku. Takvo uputstvo republičkog javnog tužioca može obezbediti da se odredba zakona u praksi tumači onako kakva je i bila namera zakonodavca, a što je i stav teorije – da se kao istovremeni napad shvati i onaj koji neposredno predstoji – kaže prof. dr Milan Škulić.

Dakle, postupanje u slučajevima nužne odbrane nije problem zakona, već problem tumačenja u praksi, naglašava profesor. Saglasan je sa stavom advokata Seada Spahovića da sud može i treba da oceni kao "istovremeni" i onaj napad koji "neposredno predstoji". Podseća da "nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani" i dodaje da može postojati i uputstvo za tužioce da se ne ide pošto-poto na podnošenje krivične prijave ukoliko je sasvim izvesno da je reč o nužnoj odbrani.

Kada je u pitanju prekoračenje nužne odbrane, profesor je još pre četiri godine u svom stručnom radu, objavljenom u Zborniku Pravnog fakulteta u Beogradu, izneo konkretan predlog kako bi zakon mogao da bude promenjen u slučajevima u kojima je krivično delo učinjeno u prekoračenju nužne odbrane.

Pre svega, predložio je da zakon propiše oslobođenje od kazne za one koji su bili napadnuti u svom domu u kome žive. Drugi predlog je da se ne smatra krivičnim delom ono koje je učinjeno u prekoračenju granice nužne odbrane usled stanja "jake prepasti ili razdraženosti" koja su bila izazvana napadom.

Treći predlog odnosi se na takozvano ekstenzivno prekoračenje nužne odbrane, u slučajevima kada je ona započeta pa je nastavljena iako je napad prestao. Ako je razlog ove "nastavljene" odbrane bila takođe jaka prepadnutost ili razdraženost, izazvana napadom, profesor je predložio da se učinilac može blaže sankcionisati ili čak osloboditi od kazne – ako postoje naročito olakšavajuće okolnosti.

Naglašava da je postojeće rešenje u Krivičnom zakoniku (KZ) adekvatno i veoma slično drugim rešenjima u kontinentalnoj Evropi. Ono inače potiče još od KZ SFRJ, a on je svojevremeno imao uzor u KZ Švajcarske. Zato komentari u javnosti da je sadašnje rešenje iz vremena socijalizma, navodi profesor, prosto ne odgovaraju istini. Osim toga, naš KZ je 2006. promenjen tako da je dozvoljeno da se u nužnoj odbrani, pored života i tela, štiti i neko drugo dobro, najčešće imovina.

– Stari je problem prakse što policija, uvek kad ima i najmanju dilemu da je nužna odbrana prekoračena, rutinski podnosi krivičnu prijavu prepuštajući da se to reši u postupku pred tužiocem ili eventualno u sudskom postupku. Ovo bi se možda adekvatnije nego promenama KZ moglo rešiti boljim postupanjem u praksi na bazi sadašnjeg zakonskog propisa, koje je moderno i slično drugim evropskim zakonima te vrste, a možda bi se deo problema iz prakse mogao rešiti jednim obaveznim uputstvom republičkog javnog tužioca u pogledu tumačenja relevantnih odredbi KZ – smatra dr Škulić.

To se odnosi i na drugi problem o kome je u autorskom tekstu za "Politiku" pisao Aleksandar Vulin, a tiče se određivanja pritvora građanima koji su bili u nužnoj odbrani ili su prekoračili njene granice, zbog čega je ministar predložio izmene odredaba o pritvoru u Zakoniku o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019 i 27/2021 - odluka US - dalje: ZKP).

– Uvažavajući najbolje namere predlagača, koje su motivisane realnim problemima iz prakse, ne samo u Evropi, već ni bilo gde u svetu, nema Zakonika o krivičnom postupku koji formalno problem određivanja pritvora u zakonskom tekstu povezuje sa problematikom nužne odbrane. Ako bi Srbija čak i u najboljoj nameri da reši neke praktične probleme u tom pravcu menjala svoj ZKP, ona bi svakako bila jedina država koja ima takvo normativno rešenje, a onda bi se postavilo i pitanje pravno-tehničkog karaktera zašto bi se problem nužne odbrane, kao jednog od osnova isključenja protivpravnosti, spominjao u ZKP-u kada se tu već naravno ne pominju drugi slučajevi isključenja protivpravnosti, poput krajnje nužde – navodi dr Škulić.

Naglašava da je uslov za određivanje pritvora – postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni učinio krivično delo, pa se tek onda pritvor može odrediti ukoliko postoji još i neki od razloga, poput opasnosti od bekstva ili od dokazne opstrukcije.

– Kad se u startu oceni da nema prekoračenja nužne odbrane, neće naravno postojati ni krivično delo osobe koja se branila pa joj se svakako neće moći odrediti pritvor. Zaista nema bilo kakve potrebe da Srbija na tako izrazito originalan način menja svoj Zakonik o krivičnom postupku – zaključuje profesor Škulić.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 29.03.2021.
Naslov: Redakcija