Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

PREDNACRT GRAĐANSKOG ZAKONIKA: PITANJE PRAVA NA EUTANAZIJU REGULIšE SE KAO PRAVO FIZIčKOG LICA NA SAGLASNI, DOBROVOLJNI I DOSTOJANSTVENI PREKID żIVOTA, KOJI SE MOżE IZUZETNO OSTVARITI, AKO SE ISPUNE PROPISANI HUMANI, PSIHO-SOCIJALNI I MEDICINSKI USLOVI. TAKOđE, ZLOUPOTREBA PRAVA NA EUTANAZIJU, RADI PRIBAVLJANJA NEOSNOVANE MATERIJALNE ILI DRUGE KORISTI, PREDSTAVLJAćE OSNOV ZA KRIVIčNU ODGOVORNOST


U jednom broju evropskih država, eutanazija - "ubistvo iz milosrđa" - zakonom je dozvoljena, a po svemu sudeći, Srbija je na putu da se po tome izjednači sa tim zemljama, kako predviđa Prednacrt Građanskog zakonika.

Eutanazija je ozakonjena u više evropskih zemalja, ali u različitim varijantama: u Belgiji i Holandiji se za eutanaziju primenjuju različite mehaničke metode ili hemijske supstance radi što bržeg izazivanja smrti, potom u Francuskoj, Luksemburgu, u Švajcarskoj, Danskoj, Norveškoj...

U Srbiji se eutanazija sada smatra ubistvom, i za to je propisana zatvorska kazna. Ipak, mišljenja stručnjaka po tom pitanju su podeljena...

Dr Vesna Klajn Tatić, naučni savetnik Instituta društvenih nauka u Beogradu, smatra da je eutanazija dostojanstvo u umiranju, i kaže da je formulacija u Prednacrtu Građanskog zakonika pogrešna.

- U članu 83, koji glasi: "Pravo na dostojanstvenu smrt (eutanaziju)", a takvo pravo ne postoji jer je besmisleno. Ako je neko mrtav, više nema nikakva prava. Prema tome, po mom mišljenju, taj član treba da glasi: Pravo na dostojanstvo u umiranju (eutanaziju) - objašnjava dr Klajn Tatić.

Kada se kaže "eutanazija", obično se misli na aktivnu direktnu i dobrovoljnu eutanaziju.

- Ona je aktivna pomoć neizlečivo bolesnom pacijentu koji neprolazno pati, pre svega, od fizičkih, ali i psihičkih bolova. Podrazumeva pozitivan postupak lekara koji uzrokuje pacijentovu smrt unošenjem spoljnih sredstava - otrova. Aktivna eutanazija nema, prema stanovištu mnogih pravnih teoretičara, pa ni prema mom, ni moralno ni pravno suštinske razlike od pasivne. Ipak, u mnogim zemljama prva je zabranjena, dok je druga dopuštena - kaže dr Klajn Tatić.

Mada naši lekari negiraju da praktikuju pasivnu eutanaziju, to sigurno nije istina, naglašava ona.

- Ne nazivaju ono što rade, takoreći svakodnevno, pravim imenom. Zakon o zdravstvenoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 107/2005, 72/2009 - dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 - dr. zakon, 93/2014, 96/2015 i 106/2015) kaže: "Pacijent ima pravo da predloženu medicinsku meru odbije, čak i u slučaju kada se njome spasava ili održava njegov život". Za procenu o tome da li je lekar odgovoran za smrt neizlečivo bolesnog pacijenta i da li je lekareva intervencija bila etički i pravno prikladna unutar datog kauzalnog toka događaja, uvek su relevante okolnosti konkretnog slučaja - kaže dr Klajn Tatić.

Prema tome, ona ističe da pasivnu eutanaziju treba dopustiti u budućem Građanskom zakoniku Srbije, pod materijalnim i proceduralnim ograničenjima koje će utvrditi zakon i protokoli medicinske zajednice.

- Aktivna indirektna eutanazija predstavlja jedini slučaj u kojem većina današnjih pravnih sistema dopušta da se smrt prouzrokuje pozitivnim medicinskim činom. U timovima za palijativno lečenje u Srbiji upražnjavaju aktivnu indirektnu eutanaziju, ali to nikada neće priznati - kaže dr Klajn Tatić.

Prof. dr Slavica Đukić-Dejanović, neuropsihijatar, direktorka psihijatrijske ustanove "Dr Laza Lazarević" i bivša ministarka zdravlja u Vladi Republike Srbije, kaže da je protiv uvođenja eutanazije jer čovek nema pravo drugom čoveku, a ni samom sebi, da određuje kada je kraj.

- Protivim se tome iz dva razloga. Prvo, i kod najtežih oboljenja se u jednom momentu može otkriti lek, a eutanazija znači da medicinska struka pomaže da se prekine život time što ga ne leči. Da li to znači da smo odbacili mogućnost da se i najtežem bolesniku može pomoći, da postoji nada za izlečenje? Dešava se da se godinama radi na nekim stvarima, a da se čudo dogodi preko noći, to mi je iskustvo pokazalo - kaže dr Đukić-Dejanović.

Ona navodi da je drugi razlog njenog protivljenja to što se "lekar, kada položi Hipokratovu zakletvu, obavezuje da će raditi na unapređenju zdravlja i života ljudi", što eutanazija sigurno ne podrazumeva.

- Nigde se lekar ne obavezuje da će olakšavati kraj života. Lekar mora uvek da bude na usluzi čoveku, njegovom životu i zdravlju. Nagon za životom jedan je od najjačih nagona koji medicinska nauka treba da potkrepljuje, a ne da guši - kaže dr Đukić-Dejanović.

Iako su, kaže ona, lekari svedoci najtežih muka koje čovek u bolesti izdržava i trpi, ne mogu oni da budu ti koji će odlučiti kada će tim mukama doći kraj.

- Istina je da nekada život postane mučan, ali zdravstveni radnici moraju naći način da olakšaju muke i tegobe. Veliki broj ljudi ima zapravo dobru nameru da skrati muke, ali to treba da uradi priroda, a ne drugi čovek. Naravno, ne možete naterati čoveka da se leči ako on to neće. Neka pasivna eutanazija je da ne prihvati lekarsku pomoć - navodi prof. dr Đukić-Dejanović.

Ona naglašava da bi legalizacija eutanazije bila legalizacija ubistva.

- Ozakonjenje eutanazije bilo bi demotivišuće za sve teško obolele ljude koji imaju nadu. Ako neko uđe u završnu fazu bolesti ne znači da ne može iz nje i izaći. Eutanazijom bi se značajnom broju ljudi eliminisala šansa pre nego što se iskoriste sve mogućnosti - navodi doktorka.

Izvor: Vebsajt Blic, Ana Vušović Marković, 03.01.2016.
Naslov: Redakcija