Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

ODMERAVANJE KAZNE


Građani često čuju tvrdnje, čak i od najviših državnih funkcionera, da sudije izriču blage kazne i da su krive za blagu kaznenu politiku, a time i za porast kriminaliteta. Oni tvrde da država, koja je spremna da se obračuna sa kriminalom, mora da pooštrava kaznenu politiku i strogo ograniči sudije u odmeravanju kazne. Da bi se proverila tačnost ovih konstatacija, potrebno je znati odgovore na sledeća pitanja:

1. Šta je uzrok kriminala? Ko i kako utiče da se on smanji?

Jedan od uzroka kriminala je u nedostatku prilike i nade da se može živeti od svog rada. Tako je recimo u SAD-u pre deset godina, čak vise od 40% zatvorenika bilo nepismeno, dok je jedna trećina bila nezaposlena u trenutku hapšenja.

2. Koji cilj treba da postigne izrečena kazna? Da li se taj cilj može postići ako kazna nije individualizovana?

Cilj izrečene kazne je da, kroz akt društvene osude, popravi i socijalno rehabilituje osuđenog, spreči druge da vrše krivična dela i time zaštiti društvo od kriminala. Cilj ne zavisi samo od visine kazne. Nema blage i stroge kazne već samo odgovarajuće i neodgovarajuće. Da bi kazna bila odgovarajuća, mora biti individualizovana. Svaki kriminalni događaj i izvršilac slučaj su za sebe.

Kada sudija odmerava kaznu on to čini u granicama propisanim zakonom za konkretno delo imajući u vidu cilj kažnjavanja ali i sve okolnosti konkretnog slučaja koje utiču da kazna bude manja ili veća. Samo izuzetno i to kada postoje uslovi izričito propisani zakonom, kazna se može ublažiti odnosno pooštriti, što isključuje mogućnost sudske samovolje. Propisivanje neke kazne kao obavezne onemogućava sud da ceni olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, ugrožava pravo okrivljenog na pravično suđenje, ne doprinosi osećanju društva da je pravda postignuta niti odvraća od kriminaliteta. Borba protiv kriminala nije tako jednostavna da bi se rešila samo potezom pera – pooštravanjem kaznene politike. Da je tako, u zemljama sa najstrožim kaznenim sistemima ne bi ni postojao kriminal. Iako se u SAD izriču stroge kazne, i iza rešetaka imaju vise od jednog miliona muškaraca i žena, kriminal se kod njih ne smanjuje. Pooštravanje kaznene politike nije smanjilo kriminalitet ni u Srbiji iako je stopa zatvorskih kazni porasla za 19,5% u periodu od 2008-2018, a od 2015. godine kada je u Srbiji bilo 10.064 zatvorenika, odnosno 142 zatvorenika na 100.000 stanovnika, pred kraj 2017. godine taj je broj porastao na 10.807 tj. 154,4 zatvorenika na 100.000 stanovnika, što je znatno iznad evropskog proseka od 102,5.

3. Šta je odmeravanje kazne i ko ga sve vrši?

Odmeravanje kazne je određivanje vrste i visine kazne učiniocu određenog krivičnog dela. Odmeravanje kazne najpre vrši sam zakonodavac određujući vrstu ali i raspon u izricanju kazne (zakonski minimum i maksimum) i to pojedinačno za svako propisano krivično delo. Zakonodavac sve više ograničava sudiju u odmeravanju kazne i zabranom ublažavanja kazne za određena krivična dela (tako onaj ko proda recimo dva džointa mora biti kažnjen sa minimalno tri godine zatvora) i uvođenjem obaveznog kažnjavanja kaznom većom od polovine propisanog raspona u slučaju višestrukog povrata, tj. uvođenjem doživotne kazne bez mogućnosti uslovnog otpusta za učinioce pojedinih krivičnih dela. U takvom slučaju uloga sudije u odmeravanju kazne postaje suvišna jer su njemu "ruke vezane" i on, zapravo, ne može da izvrši individualizaciju kazne. To bi konkretno značilo, da bi se uobičajeno izrekla uslovna osuda recimo mlađem punoletnom, neosuđivanom licu koje pod dejstvom alkohola udari u drugo vozilo i prouzrokuje materijalnu štetu velikih razmera, koju potom i nadoknadi, jer je za ovo krivično delo propisana kazna zatvora od 1 do 8 godina i postojali bi uslovi za izricanje uslovne osude. Međutim, ako bi to isto uradio onaj ko je prethodno dva puta osuđivan, recimo za to što je uvredio (opsovao) komšiju i izdao čekove bez pokrića za iznos od preko 100.000 dinara, za to isto delo bi morao biti osuđen kaznom zatvora preko 4 godine.

4. Zašto pooštravanje kazni i ograničavanje sudija u odmeravanju kazne neće dovesti do smanjenja stope kriminaliteta?

Analiza podataka pokazuje da:

  • Pooštravanje kaznene politike ne odvraća ljude od činjenja najtežih krivičnih dela. Tako je recimo u srednjem veku za džeparenje bila propisana smrtna kazna koja se izvršavala javno na trgovima. Međutim, upravo tokom izvršenja smrtne kazne bilo je najviše džeparenja.
  • Najteža krivična dela najčešće se vrše u besu, u žaru strasti ili pod uticajem alkohola ili narkotika, i strože kažnjavanje neće sprečiti ljude da impulsivno reaguju.
  • Pre izvršenja krivičnog dela ljudi ne razmišljaju o kaznama koje im prete, jer očekuju da nikada neće biti uhvaćeni. U Americi se, recimo, od 34 miliona teških krivičnih dela, koja se izvrše godišnje, procesuira samo 3 miliona.
  • Kazna, kako bi postigla cilj, mora biti srazmerna zločinu, individualizovana i ne sme da zavisi samo od okolnosti da li je neko povratnik ili ne.
  • Povratnici koji se strože kažnjavaju, izbegavaće postizanje sporazuma o priznanju krivice, zahtevaće da im se sudi, što iziskuje dosta vremena i troškova, i što će u krajnjoj liniji opteretiti sve nas kao poreske obveznike.
  • Izricanje doživotne kazne bez mogućnosti uslovnog otpusta nije u skladu sa članom 3. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda jer okrivljene lišava nade da će ikada biti pušteni na slobodu i stoga predstavlja nečovečno i ponižavajuće postupanje.
  • Republika Srbija je potpisnica ove konvencije, i ona je za nju, prema Ustavu Srbije, pravno obavezujuća, te će u slučaju pokretanja postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava Srbija biti sankcionisana.
  • Izricanje doživotne kazne bez mogućnosti uslovnog otpusta može dovesti do porasta nasilja, naročito onog usmerenog ka policiji, zatvorskim čuvarima, ali i javnosti. Realno je očekivati da će se u toj situaciji prestupnik opirati hapšenju, ubiti svedoka ili pokušati bekstvo iz zatvora, i biti agresivan prema drugim osuđenicima i čuvarima.
  • Troškovi potrebni za izdržavanje kazni osuđenih na doživotnu kaznu zatvora biće previsoki i neopravdani jer statistika govori da je starenje najbolje sredstvo za smanjenje kriminala tj. da neznatan broj ljudi starijih od 60 godina vrši krivična dela. Procenjeni troškovi staranja o starijem zatvoreniku su tri puta viši od onih koji su potrebni za mlađeg zatvorenika. Oni mogu biti svrsishodni samo ukoliko se radi o starijem zatvoreniku koji je opasan po društvo što je malo verovatno obzirom da samo 1% svih teških krivičnih dela izvrše ljudi stariji od 60 godina.
Izvor: Vebsajt Otvorena vrata pravosuđa, dr Gordana Vidojković - Sutkinja Višeg suda u Požarevcu, 16.08.2019.