Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

POVERENJE RADNIKA U SINDIKATE U SRBIJI DVOSTRUKO MANJE U ODNOSU NA EVROPSKI PROSEK


U privatnom sektoru oko 70 odsto radnika ne prima plate na vreme (isplate variraju, odnosno nije fiksiran datum isplate), jednoj trećini zarada kasni od 30 do 90 dana, dok oko sedam odsto prima sa zakašnjenjem većim od tri meseca, izjavio je Dragoljub Rajić, koordinator Mreže za poslovnu podršku.

On tvrdi da su danas radnici u Srbiji manje zaštićeni nego u drugim zemljama u okruženju, jer su prepušteni sami sebi. Pogotovo niko ne brine o radnicima u realnom sektoru, a dokaz za to je činjenica da zaposleni u jednoj fabrici iz Smederevske Palanke čak 20 meseci nisu dobili zaradu.

Međutim, Rajić tvrdi da od 150 opština u Srbiji u 71 nema preduzeća koje ima više od 100 zaposlenih i da kada bi se u onima koje ne isplaćuju plate uveo stečaj to bi bilo dramatično za tu sredinu, pa se to izbegava i iz političkih razloga, a radnici imaju iluziju da su zaposleni.

Od onog ko bi, po logici stvari, najviše trebao da im pomogne radnici malo očekuju. Pokazalo je to i prošlomesečno istraživanje agencije "Ipsos Strategic marketing" o sindikatima, prema kojem kakvo-takvo poverenje u sindikate ima svega oko 21 odsto radnika, dok im ne veruje duplo više od toga, a za nešto više od trećine preostalih oni predstavljaju nevažnu enigmu odnosno o njima nemaju do kraja definisan stav. U UGS "Nezavisnost" ocenjuju da ovi rezultati zapravo pokazuju da je poverenje radnika u sindikate u Srbiji dvostruko manje u odnosu na evropski prosek koji iznosi oko 39 odsto i zaključuju da su upravo sindikati odgovor na Hemingvejevo pitanje "Kome zvona zvone".

Istraživanje je pokazalo da visoko poverenje u sindikat ima tek dva odsto ispitanika, odnosno između 100.000 i 120.000 radnika, što je praktično aktuelno sindikalno jezgro. U red očekivanih odgovora, tvrde u "Nezavisnosti" ide i rezultat da u sadašnje sindikate nešto veće poverenje imaju pristalice stranaka vlasti nego pristalice opozicije.

Da sindikati ne štite zaposlene i da rade za neke svoje interese smatra 11 odsto radnika, da ničemu ne služe ocenjuje osam odsto, da su korumpirani i pod drugim uticajem smatra sedam odsto, a da u njih posledično nema poverenje ocenjuje trećina ispitanih. Radnici žele da vide više saradnje i akcionog jedinstva među sindikatima i takve svoje zahteve ponavljaju, ali očigledno to sami sindikati ne mogu da im ponude. Zbog toga čak trećina radnika i u ovom istraživanju smatra da su sindikati ekspoziture političara, vlasnika i direktora ili nekih drugih moćnika, da služe kao maska za mešetarenje i udomljavanje sindikalnih funkcionera kojima je do očuvanja pozicije, a ne do samih zaposlenih.

Iz odgovora dobijenih u istraživanju proizilazi da bi slika o sindikatima bila povoljnija kada bi se oni bavili onim što zaposleni vide kao njihov zadatak. Dobijeni odgovori mogu se svrstati u dve grupe. Prvu koju prihvata natpolovična većina čine četiri klasična cilja sindikata: poboljšanje ukupnog položaja i prava, zarade, bezbednost na radu, pravna zaštita. Ko to uspešno ne radi ne može se zvati sindikatom. Ili sigurno ne sindikatom koji radi svoj posao i uliva poverenje. Drugu grupu čine pravci akcije i metode delovanja koje prihvata između dve četvrtine i dve petine radnika.

Tumačeći rezultate poslednjih istraživanja o sindikatu, u UGS "Nezavisnost" ističu da ohrabruje da sa urbanim statusom i rastom obrazovanja raste i prihvatanje svih starih i novih ciljeva i pravaca sindikalnog delovanja. Srbija, ma koliko sporo, ipak postaje sve urbanije i obrazovanije društvo i to mora sindikat da prati na isti način. U tome je šansa i izazov sindikata i to onih koji će znati da popune jaz između prihvatanja sindikalnih ciljeva i neprihvatanja sindikalnih organizacija u obliku u kojem danas jesu.

Izvor: Vebsajt Dnevnik, Ljubinka Malešević, 02.04.2017.
Naslov: Redakcija