ZAŠTO STRUČNA JAVNOST NIJE ZADOVOLJNA NOVIM ZAKONIKOM O KRIVIČNOM POSTUPKU?

Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta, govori za Danas Pravo

Puno je neustavnosti u novom Zakoniku o krivičnom postupku (ZKP). Naš sadašnji Ustav je pisan uz svest o našoj višedecenijskoj pravnoj tradiciji, od koje se sada odustaje. Ustav Srbije, u članu 32, garantuje pravo građanima da im sud raspravi o osnovanosti optužbe, a ne da samo omogući da o tome stranke raspravljaju pred pasivnim sudom, što znači da je osnovna koncepcija ZKP-a protivna Ustavu.

Sada se istraga pokreće naredbom javnog tužioca, na koju žalba nije dozvoljena, a Ustav garantuje pravo građanima da sud odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka. Ovo su vrlo krupne koncepcijske protivustavnosti, ali ima u novom ZKP-u i čitav niz drugih normi koje su potencijalno neustavne, kao što je već čuvena mogućnost da se listinzi telefonskih razgovora pribavljaju i bez odluke suda. Neki razlozi za isključenje javnosti na glavnom pretresu, kao i za pretresanje stana bez naredbe suda, takođe su potencijalno protivustavni, ocenjuje za Danas Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

Pominje se da čak 50 članova ZKP-a nije u skladu sa Ustavom. Šta će se desiti nakon intervencije Ustavnog suda?

- Ako bi došlo do značajnije intervencije Ustavnog suda, to bi potencijalno moglo da ugrozi dokaze koji su prethodno pribavljeni na neustavan način, pa tu treba biti veoma oprezan. Zato se u praksi već i prethodno, pre promena ZKP-a, odustalo od pribavljanja "listinga" telefonskih razgovora bez odluke suda. Interesantan je primer Hrvatske, čiji ZKP puno liči na naš, a čijih je više od 50 odredbi oglašeno neustavnim. Možda su naši zakonopisci, a na čelu tadašnje radne grupe je bila ministarka pravde Snežana Malović, koristili hrvatski primer, ali je sada, ako je to neka uteha, Hrvatska iskoristila planirane promene našeg ZKP-a.

Šta su osnovne mane novog ZKP-a, koji je u sudsku praksu uveo koncept tužilačke istrage, te sada tužioci, umesto sudija, imaju glavnu ulogu u postupku?

- Osnovna mana novog ZKP-a je što njegovi tvorci nisu shvatili da nije moguće sistem sudske istrage preslikati na novi koncept tužilačke istrage, jer nisu isto sudija i javni tužilac. Sada je, kao i ranije, moguće svaki dokaz iz istrage koristiti i neposredno na glavnom pretresu, ali to sada više nisu sudski dokazi, već dokazi javnog tužioca, odnosno stranke, a to je suprotno pravičnom vođenju postupka. Naš novi postupak stoga nije neki "američki" krivični postupak, jer je on iz SAD preuzeo samo neke formalno-kozmetičke elemente, kao što je, na primer, unakrsno ispitivanje svedoka na glavnom pretresu, ali je ovakva mogućnost korišćenja nesudskih dokaza, tj. iskaza datih javnom tužiocu ili čak policiji, na glavnom pretresu, umesto da se svedoci pred sudom neposredno ispitaju, potpuno nezamisliva u SAD, kao i u većini demokratskih tipova krivičnih postupaka. Bez razloga se odustalo od načela istine u krivičnom postupku, a istovremeno se, kao i ranije, omogućava podnošenje žalbe zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. A šta je drugo takvo činjenično stanje nego neistina? Dakle, paradoksalno je da se omogućava ukidanje presude iz tog razloga, a u isto vreme se sudu ne omogućava da bude dovoljno dokazno aktivan da bi utvrdio potpuno i tačno činjenično stanje.

A prednosti?

- Nažalost, vrlo je malo prednosti novog ZKP-a, a puno više ozbiljnih mana. Na primer, dobro je što se omogućava šira primena načela oportuniteta krivičnog gonjenja. Dobra strana je što novi ZKP donekle zaista rasterećuje sud, ali, nažalost, u isto vreme žestoko opterećuje javnog tužioca. Razumljivo je što su javni tužioci tvrdili da su potpuno spremni za novi ZKP, jer ih iskustvo uči da bi svaka suprotna tvrdnja mogla da se pogrešno protumači kao nekakva "sabotaža" za primenu novog i navodno modernog Zakonika ili da bi im se moglo prebaciti da su lenji i nesposobni. Nije problem da se pročita, pa i nauči nov zakon. Druga je stvar da li postoje potrebni kadrovski i tehnički uslovi, prostorije, oprema, sredstva i slično. Puno je uloženo u obuku pravosudnih kadrova i u tom su pogledu značajnu ulogu odigrale donacije iz inostranstva, ali obuka sama po sebi nije dovoljna.

Evidentno je da je ZKP usporio postupke umesto da ih ubrza. Zašto?

- Kao i najveći deo naše teorije, ali i dobar deo prakse, još sam znatno ranije ukazivao da će se to desiti. Žao mi je što su kritičari novog koncepta bili u pravu, jer takvo stanje nije dobro ni za pravni sistem, ali ni za građane. Novi koncept krivičnog postupka nije prosečan krivični postupak učinio bržim, već ga je naprotiv usporio. Možda neko očekuje da je to normalno zbog perioda navikavanja na nova pravila, ali čak i da je tako, teško je da će se i u budućnosti dobiti neki bitno brži prosečan postupak, a potpuno je sigurno da će prosečan krivični postupak biti dosta skuplji nego do sada, a u isto vreme i suštinski nepravičan.

Da li je sada sud u istrazi rasterećen?

- Iako istragu vodi javni tužilac, to ne znači da je sud u istrazi bitno rasterećen, jer već stečeno iskustvo pokazuje da se istražne sudije samo "transformišu" u sudije za prethodni postupak i, osim toga, oni ništa drugo u sudu ne rade, što znači da "brojno stanje" u sudu ostaje isto, a u isto vreme je potrebno povećati broj zamenika javnih tužilaca. Istraga je veoma komplikovano regulisana, a njoj prethodi predistražni postupak, koji se, kao i istraga, vodi na nivou istog, najnižeg stepena sumnje - osnova sumnje, što predstavlja nepotrebno "rastezanje" krivičnog postupka. Toga ima u daljim fazama postupka.

Kao na primer?

- Na primer, pripremno ročište je već pokazalo velike nedostatke i doprinelo je odugovlačenju krivičnog postupka u takozvanom Specijalnom sudu, a uvođenje sistema osnovnog i unakrsnog ispitivanja svedoka već dovodi do "maratonskog" ispitivanja svedoka, gde ta dokazna radnja traje i desetak puta duže nego što bi trajala da iskaz uzima sud, uz mogućnost da stranke postavljaju pitanja.

Postoji i problem nedostatka tužilaca? Čini se da mesto tužioca nije primamljivo za sudije.

- Očigledan je "manjak" javnih tužilaca, što nije lako da se reši. Nije moguće javne tužioce vaditi kao "zečeve iz šešira". Više puta sam govorio da je naša sadašnja javno-tužilačka organizacija u preteranoj meri hijerarhijski ustrojena, da skoro podseća na vojsku, ali to ne znači da je moguća "prekomanda". Naročito nije jednostavno da sudije "dodirom čarobnog štapića" postaju javni tužioci. Sudija se ne može "primorati" da promeni svoj karijerni put. Njemu Ustav i zakoni garantuju kako stalnost, tako i nepremestivost u okviru sudstva, a potpuno je nezamislivo da mimo svoje volje postane zamenik javnog tužioca. To je moguće samo uz saglasnost sudija, ali je pravno-tehnički prilično komplikovano, jer bi sudija morao prvo da na svoj zahtev bude razrešen, a da on u regularnoj proceduri bude biran za zamenika javnog tužioca. Tako nešto bi zahtevalo i dosta vremena, a njega inače nema puno.

O priznanju krivice

Za prvih šest meseci primene ZKP-a broj sporazuma o priznanju krivice porastao je za deset odsto. Očekujete li da će ovaj procenat i dalje rasti?

- Ukupan broj sporazuma je i ranije bio veoma mali, a kada se mali broj poveća za bilo koji procenat, bilo da je to 10 odsto ili čak 100 odsto, pa i znatno više, to ipak ostaje mali broj. Iz mnogo razloga ne treba očekivati čuda od sporazuma o priznanju krivičnog dela u našim uslovima i, iako je taj institut koristan za neke situacije, on ne može sam po sebi da bude rešenje za bitnije povećanje efikasnosti krivičnog postupka, niti bi čak i bilo poželjno da se kod nas, poput, na primer, slučaja kakav je u SAD, ono što bi moralo da bude pravilo, a to je klasično suđenje, bude u praksi svedeno na izuzetak.